Београдске изложбе

Пише Дејан Ђорић

Свет осећајне пустоши

Галеријa „Штаб“

Одржана изложба слика у Галерији „Штаб“ скренула је пажњу на изванредног аутора. Новије српско фигурално сликарство у духу реалистичке естетике, условљено стварносним, одредила је подела на уметнике завичајног, окупљене у групи „Еснаф“ и на представнике урбаног реализма, под утицајем поп арта, хиперреализма и нове фигурације, која је отворила путеве магичном и психоделичном. По страни од тих токова, на прелому два века, појавио се нов вид реалистичке уметности, не само у нашем сликарству већ и у скулптури и цртежу, у знаку хладних представа, лишених романтичарских слојева. Даљи претеча тог типа веризма је сликар Милан Милетић, који оправдано мисли да свако време има свој реалистички израз и да уметници не смеју вулгарно да посежу за прошлим. Први је међу млађима такав вид сликарства развио Владимир Дуњић, лагано напуштајући фантастично, а најпознатија је сликарка Биљана Ђурђевић, чије су циничне и загонетне представе стекле међународно признање.

Петар Мошић (1981) није сада само истакнути представник те треће линије новијег српског реализма, у знаку превладавања сентименталног и наративног, него је и наш најбољи млади сликар. Високим техничким умећем, парадоксално нежним тоновима, благим потезима и меком моделацијом, приказује свет данашње осећајне пустоши и губитка људскости. Зато је своју изложбу насловио „Чистилиште“, а један од најбољих радова „Инферно“. „Истраживање на пољу ликовних уметности започео сам бавећи се феноменом усамљености у савременом свету, кроз цртеж и слику, где су прикази ентеријера без присуства човека, као и дечјих играчака били само повод да започнем своју заокупљеност проблемима чежње, отуђења, деструкције, тескобе и зебње. Концепт је истраживачки, привидно миран, али слојевит и често контемплативан“, каже сликар. Могло би се помислити не би ли ефектнији вид критике обезљуђене постиндустријске и постдемократске стварности било управо разотуђење у виду супротног сликарства од оваквог на via negativa, оно које греје душу, али то је избор на који се многи не само млађи уметници решавају.

Појавио се један прави млади мајстор, од почетка довршеног израза и оригиналне иконографије, који као сликар и цртач има шта да каже. У светским галеријама су нове форме реализма веома високо вредноване, па и код нас има све више младих сликара, вајара и цртача који свој уметнички пут и развој виде у фигуративном. Тек са њима, а посебно са Мошићем, увиђамо глупост недавних тврдњи изречених поводом концепције Октобарског салона од водећих критичара, представника авангардне сцене. Да сликарство нема будућност у ери нових медија и хај-тек експеримената и да припада „естетици деветнаестог века“, могу да изјаве само они који не познају садашњу српску и светску сцену, што их дисквалификује као стручњаке.

[restrictedarea]

Зид пећине и тајна материје

Галеријa „Хаос“

Галерији „Хаос“ могу се до 31. марта видети цртежи Ђорђа Станојевића (1974), професора на два факултета. Текст у каталогу је написала Јелена Кривокапић, историчар уметности и кустос, која се и раније бавила делом овог ствараоца. Реч је о једном од најбољих краћих текстова објављених код нас у новије време, правој демонстрацији моћи писане речи. Треба међутим бити опрезан у одређивању нових радова овог уметника према наслову једног који гласи „Фантастични предео“. Цртежи овог ствараоца између осталог су и ирационални, али исто толико реални или апстрактни. Поводом њих се можемо сетити једне од кључних ауторских изложби-теза Алексе Челебоновића, одржане у Галерији Културног центра у Београду 1962. године под називом „Апстрактни пејзаж“. Како критичар наводи, термин „апстрактни пејзаж“ појавио се у Паризу 1951. године да означи сликарство које се путем свођења елемената из природе приближава апстрактној уметности. Сличан је термин „лирски пејзажизам“, којим је Мишел Рагон, један од најважнијих париских критичара, означавао сродне појаве. Помињемо ове могућности тим пре што у естетици фантастичне уметности постоји посебан поджанр посвећен имагинарном пејзажу.

Ни само апстрактни или измаштани, да ли предели или представе унутрашњих стања, Станојевићеви „пејзажи“ израз су и реалности, оне у елементарном виду. Реч је о реализму средстава, материји која таутолошки сведочи и саму себе, а то сведочење претвара се у чисту ликовност. Станојевић открива осетљиво место преображаја својстава природних материја у уметничке, цртежа у слику, измаштаног у конкретно. Његови монохроми слични су графичким отисцима, преса је његов дух, богати унутрашњи свет који сазнајемо као ликовни универзум. Он зна за тајну цртежа и слике – упоредо са нежним, женским, поетским, меким и веома финим моментима, дводимензионално дело мора да има и мушку, тврду и опору страну, снагу и суровост, која код овог уметника никада није и сировост. Тек из перспективе сједињења ликовних својстава упознајемо идејне и поетичке, изражене у опусу овог ствараоца и способног теоретичара.

Ђорђе Станојевић је у ери високотехнолошког варварства вратио уметност тамо где је не само у модернизму почела, на црно-беле односе, зид пећине и тајну материје. Он користи земљу, коштани пигмент, сунце и кишу не би ли природним процесима дошао до ликовних. Његов рад измиче актуелној категоризацији и најближи је заснивању будуће високе еколошке свести.

Сећања сачувана у – клириту

Ликовнa галеријa Културног центра

Изложба Жељке Момиров (1962) „Сећање у нестајању 2“ привукла је већу пажњу публике, окупила као ретко која завађене критичаре и уметнике са својих двестотинак посетилаца. Може се видети у Ликовној галерији Културног центра до 2. априла. Реч је о уметници која успешно гради своју каријеру и после професуре на Универзитету у Приштини и Академији лепих уметности, постала је професор на Академији ликовних уметности у Требињу и уметнички руководилац новобеоградске „Блок галерије“. Надахнута старом фотографијом своје баке Милене, поставила је три њена портрета у овалним клиритним плочама, допунивши их серијом аутопортрета у истој техници и видео-радом.

Радови Жељке Момиров мењали су се у естетском и технолошком смислу од краја осамдесетих до данас. Почетне шаманске, обојене радове у дрвету, смениле су скулптуре у различитим материјалима, најчешће минималистичке, да би се у новије време њено дело нашло између инсталације, објекта, скулптуре, фотографије и дигиталне графике. Она сада ствара у клириту циклус „Сећање у нестајању“ који не улази само у актуелне проблеме идентитета, пренесене из савременог живота у уметност, већ са њиме заговара и сада нестајуће вековне претпоставке уметности. „Сећање у нестајању 2“ сећа на породично, предачко и романтично, скоро прогнано из савремене уметности хладних материјала и стерилне приче. У вођењу дијалога са прошлошћу уметница улаже нова средства, настојећи другим методима од традиционалних да допре до језгровитог у сећању. У безличност и атемпоралност „краја историје“ и краја уметности уноси иконичке представе драгих и блиских, ликове и интимност. Логичан исход тог трагања по изгубљеном времену које нуди другачија осећања и заборављене мирисе је испитивање сопственог лика у серији аутопортрета. Уводећи на нов начин категорију времена и осећајност у савремену уметност, превреднујући почетне фотографије на многе начине, није стигла само до процеса и експеримента већ и до Vanitas и memento mori тематике. Ова вајарка и визуелна уметница подигла је мост између прошлости, садашњости и будућности, од умрлих и рођених до нерођених, који су, како тврди Фјодоров, сви повезани истом црвеном нити.

 

[/restrictedarea]