Podrazumevajuća ljubav

Milorad Vučelić / glavni urednik

Dramatično i sa mnogo muka, posle više od četvrt veka i u tragičnom procesu, ponovo se uspostavlja ravnoteža snaga u svetu. Nije to postignuto velikim svetskim ratom, nečijom kapitulacijom ili bezuslovnom predajom i bespogovornim diktatom pobednika. Putinova samoodbrambena pobeda na oba fronta, onom ukrajinskom i onom sirijskom, stvorila je bitne pretpostavke za mirna i demokratska rešenja uz učešće naroda koji žive u tim državama.
To je danas očigledno, ali je manje očigledno, a od najvećeg je mogućeg značaja, da su na ta dva prostora izvojevane i dve velike civilizacijske pobede. Na zapadnom frontu poraženi su povampireni ukrajinski nacizam i fašizam, koji su od Zapada inače podržani i lako prepoznatljivi. Na južnom frontu Rusija se suočila sa novom civilizacijskom pošasti – Islamskom državom. Eskalacija islamista, sve do ruske intervencije, prikrivala se pod raznim imenima, između ostalih i kao „demokratska opozcija Asadovom režimu“, uživajući podršku velikih zapadnih sila, a onda se otvoreno i javno deklarisala kao hegemonistička Islamska država. Spektakularna televizijska pogubljenja, zatiranje velikih kulturnih spomenika, teror i versko i etničko čišćenje masovnih razmera postali su njeni zaštitni znaci.
Islamističku pretnju civilizaciji, posle ruske konfrontacije i vojne pobede u Siriji, morala je da prizna i Amerika i da se toj borbi koliko-toliko, voljno ili nevoljno, pridruži. Ali sada se pred Evropom, pa tako i Srbijom, nadvija i novi civilizacijski prolom i izazov koji se zove emigrantska kriza i koji je neposredna posledica agresije zapadnih sila.
Mnogo razloga ukazuje na izvesnost da bi i u procesu uravnotežavanja odnosa velikih sila na Balkanu Srbija morala da jača svoju politiku vojne neutralnosti. Vlastima koje su se na vojnu neutralnost Srbije obavezale parlamentarnom rezolucijom može se zameriti samo to što to nisu učinile na narodnom referendumu. U današnjim uslovima ova politika mora biti još izoštrenija i ne može se sastojati od taktike malo tamo – malo ovamo. Gotovo po pravilu politiku vojne neutralnosti kao politiku sedenja na dve stolice najžešće osporavaju oni koji bi da Srbija sedne samo na jednu stolicu, ali pod uslovom da ova stolica svakako ne bude srpska stolica.
Za NATO pristalice pravo rešenje bi bilo da se naša država potpuno onesposobi da uopšte sedne na bilo šta. Na sreću, ovakvih u Srbiji, po istraživanjima, ima samo sedam odsto, ali su i pored te „brojnosti“ medijski favorizovani i obilato plaćeni stranim parama. S druge strane, ljubav prema Rusiji je široko rasprostranjena u srpskom narodu. Zbog složenih političkih vremena u kojima se nekada živelo, privrženost Rusima se obrazlagala veličinom njene literature. Da bi prikrili svoje političke sovjetske ljubavi, kao pokriće su koristili očaranost delima Dostojevskog, Tolstoja ili Puškina mada često u njih nisu ni zavirili. Jednostavno, većina naših ljudi voli Ruse, i to ljubavlju podrazumevajućom, i to je nemoguće promeniti. A pogotovo sada kada postoji Vladimir Putin.
Postojanje podrazumevajuće ljubavi nikako ne znači da ne treba ulagati trud da se ona oblikuje i na svoj, pre svega srpski način i u sopstvenom interesu, artikuliše. Nedostatak ovakvog napora često proizvodi situacije u kojima, po pravilu, nema ruskog mešanja u naša suverena prava, ali ima političara koji Rusiju na svoju ruku mešaju u naše prilike i ponašaju se kao da govore u njeno ime.
Politika vojne neutralnosti u neveštim ili neodgovornim rukama može našu zemlju pretvoriti u vojno poprište na kojem će se neposredno sukobljavati velike sile i njihovo oružje. Iskustvo nam govori da na takvim razbojištima nema mogućnosti za bilo kakav boljitak ili napredak. Na takvim prostorima posle svega nema ničega sem potrebe za asanacijom terena. Doda li se činjenica da je u ovakvim situacijama moguće da dođe do unutrašnjih sukoba ili većih pretnji i pritisaka desnog ideološkog ekstremizama, briga mora biti još veća. Srbija će se za koji dan i u narednim mesecima naći pod teškim pritiskom desetina i stotina hiljada izbeglica koje, kako kažu i naši zvaničnici, postaju „sve agresivnije“. Na visoki stepen pripravnosti podignute su sve policijske i vojne bezbednosne strukture radi očuvanja nepovredivosti državnih granica. Neuspešna i loša politika EU u vezi sa izbeglicama i rasporedom kvota za njihovo moguće prihvatanje uzima visoki danak. Mnoge evropske zemlje na čelu sa Nemačkom potresa sve masovniji desni ekstremizam. Neke od EU država već imaju potpuno ekstremno desničarsku vlast. Centralnoevropski mračni duhovi, „deca mraka“ nas ponovo pohode. Hrvatska je ponovo „za dom spremna“.
Srbija je do sada bila humana i pažljiva prema onima koji su kroz nju na putu do Zapada samo prolazili, a sada je pred novim i bitno drukčijim iskušenjima.
Nestabilnost na Balkanu je ponovo postala stabilna pojava baš kako su je vekovima projektovali anglosaksonci. Pogleda li se samo situacija u Grčkoj, Makedoniji, Prištini i Kosovu, ili u BiH , u to se svako može i mora lako uveriti.
Nad Srbijom se, pored svega, i dalje nadvijaju haški oblaci. Pentagon nam svojim monstruoznim saopštenjima i izjavama vojnih zvaničnika prosto ne dozvoljava da saučestvujemo u žalosti zbog smrti dvoje naših sunarodnika, stradalih u američkom bombardovanju.
Neposredno pred izbornom kampanjom već se može videti da većina njenih mogućih ili sutra stvarnih učesnika smera samo da pokuša da ukrade ili otme državu, ne vodeći računa koliko će je tom prilikom stvarno oštetiti i povrediti. I ne vodeći računa šta će od nje, te države, zaista i ostati.