Милорад Вучелић / главни уредник
Драматично и са много мука, после више од четврт века и у трагичном процесу, поново се успоставља равнотежа снага у свету. Није то постигнуто великим светским ратом, нечијом капитулацијом или безусловном предајом и беспоговорним диктатом победника. Путинова самоодбрамбена победа на оба фронта, оном украјинском и оном сиријском, створила је битне претпоставке за мирна и демократска решења уз учешће народа који живе у тим државама.
То је данас очигледно, али је мање очигледно, а од највећег је могућег значаја, да су на та два простора извојеване и две велике цивилизацијске победе. На западном фронту поражени су повампирени украјински нацизам и фашизам, који су од Запада иначе подржани и лако препознатљиви. На јужном фронту Русија се суочила са новом цивилизацијском пошасти – Исламском државом. Ескалација исламиста, све до руске интервенције, прикривала се под разним именима, између осталих и као „демократска опозција Асадовом режиму“, уживајући подршку великих западних сила, а онда се отворено и јавно декларисала као хегемонистичка Исламска држава. Спектакуларна телевизијска погубљења, затирање великих културних споменика, терор и верско и етничко чишћење масовних размера постали су њени заштитни знаци.
Исламистичку претњу цивилизацији, после руске конфронтације и војне победе у Сирији, морала је да призна и Америка и да се тој борби колико-толико, вољно или невољно, придружи. Али сада се пред Европом, па тако и Србијом, надвија и нови цивилизацијски пролом и изазов који се зове емигрантска криза и који је непосредна последица агресије западних сила.
Много разлога указује на извесност да би и у процесу уравнотежавања односа великих сила на Балкану Србија морала да јача своју политику војне неутралности. Властима које су се на војну неутралност Србије обавезале парламентарном резолуцијом може се замерити само то што то нису учиниле на народном референдуму. У данашњим условима ова политика мора бити још изоштренија и не може се састојати од тактике мало тамо – мало овамо. Готово по правилу политику војне неутралности као политику седења на две столице најжешће оспоравају они који би да Србија седне само на једну столицу, али под условом да ова столица свакако не буде српска столица.
За НАТО присталице право решење би било да се наша држава потпуно онеспособи да уопште седне на било шта. На срећу, оваквих у Србији, по истраживањима, има само седам одсто, али су и поред те „бројности“ медијски фаворизовани и обилато плаћени страним парама. С друге стране, љубав према Русији је широко распрострањена у српском народу. Због сложених политичких времена у којима се некада живело, приврженост Русима се образлагала величином њене литературе. Да би прикрили своје политичке совјетске љубави, као покриће су користили очараност делима Достојевског, Толстоја или Пушкина мада често у њих нису ни завирили. Једноставно, већина наших људи воли Русе, и то љубављу подразумевајућом, и то је немогуће променити. А поготово сада када постоји Владимир Путин.
Постојање подразумевајуће љубави никако не значи да не треба улагати труд да се она обликује и на свој, пре свега српски начин и у сопственом интересу, артикулише. Недостатак оваквог напора често производи ситуације у којима, по правилу, нема руског мешања у наша суверена права, али има политичара који Русију на своју руку мешају у наше прилике и понашају се као да говоре у њено име.
Политика војне неутралности у невештим или неодговорним рукама може нашу земљу претворити у војно поприште на којем ће се непосредно сукобљавати велике силе и њихово оружје. Искуство нам говори да на таквим разбојиштима нема могућности за било какав бољитак или напредак. На таквим просторима после свега нема ничега сем потребе за асанацијом терена. Дода ли се чињеница да је у оваквим ситуацијама могуће да дође до унутрашњих сукоба или већих претњи и притисака десног идеолошког екстремизама, брига мора бити још већа. Србија ће се за који дан и у наредним месецима наћи под тешким притиском десетина и стотина хиљада избеглица које, како кажу и наши званичници, постају „све агресивније“. На високи степен приправности подигнуте су све полицијске и војне безбедносне структуре ради очувања неповредивости државних граница. Неуспешна и лоша политика ЕУ у вези са избеглицама и распоредом квота за њихово могуће прихватање узима високи данак. Многе европске земље на челу са Немачком потреса све масовнији десни екстремизам. Неке од ЕУ држава већ имају потпуно екстремно десничарску власт. Централноевропски мрачни духови, „деца мрака“ нас поново походе. Хрватска је поново „за дом спремна“.
Србија је до сада била хумана и пажљива према онима који су кроз њу на путу до Запада само пролазили, а сада је пред новим и битно друкчијим искушењима.
Нестабилност на Балкану је поново постала стабилна појава баш како су је вековима пројектовали англосаксонци. Погледа ли се само ситуација у Грчкој, Македонији, Приштини и Косову, или у БиХ , у то се свако може и мора лако уверити.
Над Србијом се, поред свега, и даље надвијају хашки облаци. Пентагон нам својим монструозним саопштењима и изјавама војних званичника просто не дозвољава да саучествујемо у жалости због смрти двоје наших сународника, страдалих у америчком бомбардовању.
Непосредно пред изборном кампањом већ се може видети да већина њених могућих или сутра стварних учесника смера само да покуша да украде или отме државу, не водећи рачуна колико ће је том приликом стварно оштетити и повредити. И не водећи рачуна шта ће од ње, те државе, заиста и остати.
“DAJTE MI PAPIR I OLOVKU I J….U VAM MATER”.
Prica se da je ovako Tijanic usao u NIN…ali u tom stavu se ogleda GLAVNO ORUZJE OKUPATORA SRBIJE.
Kazu,Srbija je izmedju CEKICA I NAKOVNJA…ne,SRBIJA JE IZMEDJU OLOVKE I PAPIRA.
OLOVKA je u rukama srpske vlasti,a PAPIR je u rukama srpskog okupatora.
Sve sto Srbija odbrani u ratu,to OLOVKOM I PAPIROM izgubi u miru.
Od “integracije”,BIH u EU,pri cemu Srbi u Sarajevu,vec parafiraju nekakve KOORDINACIJE,citaj,suspenziju funkcija Republike Srpske,preko Tadicevog potpisivanja SUSPENZIJE REZOLUCIJE 1244 ,prakticno,i dislokacijom Statusa Kosova i NATO AGRESIJE iz Njujorka u Brisel,U SEDISTE NATO PAKTA(!)…preko Briselskog PARAFA A ZATIM I POTPISA…pa do UGOVORA SA DJAVOLOM,POTPISA SA NATO PAKTOM.
O (p)otpisu fabrika da i ne govorimo…
ISUKALI SRBI OLOVKE I JE…E NAM MATER!
A Drecun,povodom briselskog sporazume, kaze “ma to je samo formalno…”,smesno do bola.
Ima li kraja samounistenju?
I taj Tijanic,koga ne bih komentarisao…u nekom intervjuu,novembra 1992.g. rece:
„Nisu ovo najgora vremena. Veliki je znak pitanja kako ćemo mi sami sa sobom završiti jer glavni sukob je sa našom sopstvenom prirodom“ …
Vlast nema pravo da u nase ime potpisuje ono sto cini zlo Srbiji.
Ako vec necete da gradite sistem,ekonomiju,kulturu…nemojte nam zadavati udarce,od kojih se Srbija oporaviti nece.
Logika vlasti,po kojoj je Nemac Tenis dobio sve pocasti u mesnoj industriji,samo zato sto je gigant u proizvodnji svinja,izaziva logiku da bi sledeci predsednik vlade Srbije,trebao biti kineski predsednik vlade,kao najmnogoljudnije zemlje…”gigant”,kao Tenis,zar ne?
TO JE LOGIKA?
A sta su Neoplante,Yuhori…kao da ne postoje,firme koje vise od pola veka rade…
Moglo se napraviti preduzece,DRZAVNO,koje ce okupiti kooperante i novac ulagati u Srbiji…i proizvoditi svinjsko meso i sve to izvesti Kini recimo,BEZ TENISA…ili prodati tom Tenisu,po ekonomskim cenama…ovako,on ce zgrtati milione,ZAHVALJUJUCI NASEM POTPISU…
KO SPRECAVA SRBIJU DA PROIZVODI I IZVOZI KINI…a da,okupator,ali RECITE TO OVOME NARODU,nemojte mu govoriti da su to NASI PRIJATELJI,VEC NEPRIJATELJI,KOJI NAM NE DAJU DA SAMI SA RUSIMA I KINEZIMA RADIMO.
Nece Tenis prodavati meso iz Srbije Kini i Rusiji,zahvaljujuci sebi,vec zahvaljujuci Srbiji.
ZATO DOLAZI…I NE SAMO ZATO,STO JE JOS NAJGORE.
Sve od mesa sto se proizvede i zamrzne i upakuje u kontejner od 20 tona,Kina ce kupiti.
To su analize nekoliko clanica evropske unije,bas povodom svinjskog mesa!
SRPSKA KOLA OCIGLEDNO NEMAJU KOCNICU,NEMAJU VOLAN,NEMAJU MOTOR…
I NEMAJU VOZACA!