Медведев пита Запад: Хоћете ли заиста трећи светски рат?

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Склизнули смо у нови хладни рат, реалне претње су миграција, тероризам и регионални конфликти, укључујући и оне европске: Украјина, Балкан и Молдавија, поручио је руски премијер Дмитриј Медведев

Поводом све озбиљније међународне ситуације, огласио се коначно и Дмитриј Медведев. И то не једном већ готово истовремено на неколико утицајних западних медија и форума – најпре на Минхенској конференцији за безбедност, затим на најгледанијој европској информативној телевизији „Еуроњуз“ и на крају у њујоршком магазину „Тајмс“. Америка и Европа су га сигурно пажљиво слушале. Да ли им се и допало оно што су чули од „либералног премијера“, како га називају у оним западним круговима који већ читаву деценију прижељкују раскол између њега и Владимира Путина? Тешко, имајући у виду да је Медведев само поновио и продубио тезе руског лидера, а није пропустио да се и директно позове на њега. Из сваке Медведевљеве речи могао се извући суштински само један закључак: све већи притисак Запада на Русију изродиће гомилу нових проблема, укључујући економске кризе и дуготрајне ратове. А све то се, како тврди, може окончати и великим сукобом…

[restrictedarea]

БЕСКОНАЧНИ РАТ? Ако се сви не ујединимо око мирног решавања сиријске кризе, тамо ће трајати бесконачни рат, гинуће људи, наставиће се доток избеглица у Европу, истакао је Медведев и додао да ће Европа да се суочи са најтежим проблемима, али и да тероризам неће бити побеђен. Премијер је поновио да Москва делује у Сирији по два основа. Пре свега, како би заштитила своје националне интересе, имајући у виду да хиљаде терориста могу сваког тренутка да пренесу активности у Русију. Овај став, који Москва већ дуго понавља, почео је у последње време да изазива питања западних новинара – зашто у Кремљу верују да би се бојовници из Сирије пребацивали у Русију? Медведев је на то само одговорио да су још у време када су Американци и Европљани терористе у Русији називали „побуњеницима“, приликом њиховог заробљавања и ликвидације, често у склоништима проналажени турски и саудијски пасоши.

Други основ за руско војно присуство је позив легалне владе у Дамаску. Ни око тога нема сагласности, јер се приликом недавних покушаја преговора у Женеви јасно видело да Вашингтон, Турска и неке арапске државе стављају председника Башара Асада у исту раван са сумњивим групацијама наоружаним и подржаваним из иностранства. Тачније, они Асада уопште не признају као легитимног владара, већ су „добри момци“ само они који ратују против њега. Такав став, подсетио је Медведев, неће никад довести до мира, јер је влада у Дамаску за Русију једина легитимна. Уколико она буде насилно срушена, у Сирији ће завладати трајни терористички хаос, какав је виђен у Либији, Ираку, Авганистану…

Руски премијер наглашено се осврнуо на речи америчког државног секретара Џона Керија, о томе како ће САД и њихови савезници, пре свих Турска и Саудијска Арабија, да покрену своју копнену операцију у Сирији уколико Русија и Иран не буду довољно кооперативни. „То су беспотребне речи, није требало то да каже. Из простог разлога: ако он жели дуготрајан рат, онда наравно да могу да се организују и копнене операције и све остало. Али не треба никога застрашивати – потребно је да се договарају по кључу по коме су разговарали он и министар Лавров. Дакле, не треба говорити да ако нешто не пође по одређеном сценарију, ми ћемо онда заједно са арапским земљама предузети копнену операцију. Желим још једном да поновим: нико није заинтересован за нови рат, а копнена операција би представљала прави, дуготрајан рат“, упозорио је руски премијер.

 

ПРЕЛОМНИ „МИНХЕНСКИ ГОВОР“ О судбини сиријског председника Медведев је такође јасно рекао: „У овом тренутку нема ниједне легитимне власти у Сирији осим Башара Асада. Свиђало се то некоме или не, он је актуелни председник. Ако њега ишчупате из те конструкције, тамо ће бити хаос. То смо видели више пута на примерима земаља Блиског истока, када су се државе напросто распадале на делове, то се догодило и у Либији. Зато он мора да учествује у свим процедурама и процесима, и његову судбину као политичког лидера треба да одреди народ Сирије. И он то разуме. Када је био у Москви, изјавио је да ако га народ не буде подржао, он неће управљати земљом. Али до тренутка када ће бити одређена будућност политичког уређења Сирије, и то како ће том државом да се управља, он мора да остане на свом месту. Такав је наш став.“

Не треба сумњати да је Медведев у Минхену изнео позицију званичне Русије, односно да је говорио у Путиново име. Био је чврст и на питање о „будућности Крима“: „Не. То питање се не поставља и за Русију оно не постоји. То питање је затворено заувек. Крим је део руске територије. Тамо је одржан референдум, ми смо изменили свој Устав. Република Крим и град Севастопољ су део Руске Федерације.“ Или када говори о томе на који начин се могу превазићи несугласице Русије и Запада: „Ако нешто будемо ресетовали, онда то можемо само на принципијелно другачијој основи. На каквој? Равноправној и праведној, полазећи од тога да је то потребно не само РФ већ и ЕУ и САД.“ Како би илустровао ове речи, Медведев је навео да је трговинска размена Русије и ЕУ опала са 450 на 217 милијарди евра! „Треба упитати људе који су у ЕУ производили робу за Русију да ли се њима све то допада?“, појаснио је Медведев.

Обраћајући се учесницима Минхенске конференције, Медведев је указао и на речи које је са те исте говорнице упутио Владимир Путин пре девет година. Треба подсетити да је Путинов „Минхенски говор“ по многима означио званичан почетак мултиполарног света, у коме се Америка више не пита за све. Промене које су се споља манифестовале после Путиновог говора, могу се набројати само у главним цртама: рат на Кавказу, светска економска криза, долазак Виктора Јануковича на власт у Кијеву, Арапско пролеће и рат у Либији и Сирији, покушај обојене револуције у Русији, Путинова победа на председничким изборима и његово спречавање америчке интервенције у Сирији, обојена револуција у Украјини и грађански рат у тој држави, припајање Крима Русији и фактичко одвајање Донбаса, и на крају мигрантска криза и руска интервенција у Сирији, односно потискивање проамеричких сунитских снага и повећање утицаја Ирана и шиита.

„Пред долазак на конференцију сусрео сам се с председником Путином. Разматрали смо његов наступ овде, у Минхену, 2007. године. Тада је он говорио да идеолошки стереотипи и двоструки стандарди у међународној политици не само да не помажу да се смањи напетост већ је појачавају, а светској заједници остаје све мање могућности за доношење значајних политичких одлука. Хајде да поставимо питање: да ли смо ми тада претеривали? Можда су наше оцене биле сувише песимистичне. Нажалост, морам да констатујем да је слика данас још озбиљнија. Развој догађаја после 2007. године показао се још драматичнији“, истакао је други човек Русије.

И нагласио: „Може се рећи и оштрије: склизнули смо суштински у доба новог хладног рата. Скоро свакодневно нас представљају као највећу претњу, или за НАТО у целини, или за Европу појединачно, или за Америку и друге земље. Колега Столтенберг је то управо демонстрирао. Снимају застрашујуће филмове у којима Руси започињу нуклеарни рат. Понекад размишљам: да ли ми живимо у 2016. или у 1962. години? У нашем малом свету реалне претње су сасвим друге и надам се да то разумете. Појам ’европска безбедност’ данас обухвата много шире поље него што смо навикли. Пре 40 година била је реч пре свега о војнополитичким односима европских држава. Али данас у први план избијају други проблеми – стабилан економски развој, проблеми неједнакости, превазилажења сиромаштва, миграција без преседана по размерама, нови облици тероризма, регионални конфликти, укључујући и унутаревропске. Имам у виду, наравно, и Украјину, и још увек немирни Балкан, и Молдавију која се налази на ивици националне кризе.“

Да би својим „западним партнерима“ до краја пренео поруку Кремља, Медведев је закључио: „Важно је очувати целовиту сиријску државу, не дозволити распад по верској линији. Још једну Либију, Јемен и Авганистан свет неће издржати. Недопустиви су било какви прелиминарни услови за почетак преговора о политичком решењу између Владе Сирије и опозиције. И не треба никог плашити копненом операцијом. Искрено сматрамо да уколико ми не нормализујемо ситуацију у Сирији и другим врућим тачкама, тероризам ће постати нови облик рата који ће водити цео свет. И чак не само облик рата него суштински начин решавања међунационалних и међуверских сукоба, метод квазидржавног управљања. Замислите цео низ држава којима управљају терористи методама терора. Да ли је то 21. век?“ Запитавши то премијер Русије је и посебно подвукао: „Да ли нам је заиста потребно још једно, треће светско тумбање, како бисмо схватили неопходност сарадње у овом тренутку, а не конфронтације?“

 

КЉУЧ ГЕОПОЛИТИЧКИХ АМБИЦИЈА Поруке Русије су јасне. Са терористима нема преговора и попуштања. Ако Вашингтон и његови савезници желе рат и копнену интервенцију, Русија је на то спремна. Асад неће отићи све док се не пронађе политичко решење, а основни услов за то је да Сирија остане целовита држава. Ово су главне тезе, али иза њих се скрива читав низ геополитичких и геоекономских интереса и комбинација најмоћнијих држава света. Наизглед релативно мала земља попут Сирије представља кључ геополитичких амбиција великих држава, којима би могле да намире своје различите интересе и искроје мапу света за цео век. Само, у Кремљу све то добро знају и нису случајно ставили ногу у блискоисточна врата баш у тренутку када су многи помислили да ће она да се залупе. Путин зна, као и Медведев, да ако се сада повуку из Сирије, следећа битка водиће се на територији Русије. То се чак можда више и не може избећи, али је могуће још једном, отворено указати „западним партнерима“ колику цену ће морати да плате.

[/restrictedarea]