Лагодно „проклетство“ Тонија Блера

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Шта су бивши премијер Уједињеног Краљевства и његов шеф дипломатије тајили о свему што се збивало са британским грађанима у Гвантанаму

Прошле седмице део британске штампе отворио је још једном аферу америчког мучилишта на Куби, у којој су прсти британског политичког врха били дубоко уроњени у „гвантанамо пекмезу“, далеко више него што се до сада знало и мислило.

У ПРИСУСТВУ БРИТАНСКИХ АГЕНАТА У првој исповести после повратка у Лондон, након што је 14 година био заточен у овом злогласном америчком затвору за исламисте, британски грађанин и резидент Шакер Амер детаљно је испричао о мучењу које је преживао у Гвантанаму.

Тврди да су Тони Блер и Џек Строу знали за његову илегалну отмицу од стране агената британских обавештајних служби, као и да су били информисани о његовом мучењу. Испричао је како је киднапован у Авганистану, затворен у Баграму на северу Кабула и како је тамо „преко стотину сати“ испитиван „унапређеном техником ислеђивања“. За то време био је зверски мучен, а „третману“ су све време присуствовали агенти британских обавештајних служби МИ5 (Унутрашње службе) и МИ6 (Војног контраобавештајног сервиса).

Шакер Амер је детаљно описао „пакао Гвантанама“, а интервју је нашироко пренет у штампи на Острву.

[restrictedarea]

„Сасвим убедљиве оптужбе које је Амер изрекао на рачун Тонија Блера и Џека Строуа, јасно показују да су бивши премијер (Блер) и шеф дипломатије (Строу), морали да знају не само о његовој илегалној отмици (у Авганистану) него и да су, после Амеровог изручења Американцима у Гвантанамо, били обавештени о мучењу које је претрпео од стране америчких иследника, а у присуству британских агената“, изнео је у ТВ емисији „Ендрју Мар шоу“, лидер Шкотске националне партије Алекс Салмонд. Истовремено, из централе Партије у Единбургу, одакле је поново активирана тема „Блерових злочина“, покренута је кампања у којој се Лондону скреће пажња да Тони Блер и Џек Строу дугују Британцима и свету директан одговор на питања: шта су, између осталог, знали, шта су предузели или шта су тајили о свему што се збивало са британским грађанима у Гвантанаму.

У демаршу портпарола Шкотске националне партије стоји и ово: „Бивши премијер и његов шеф дипломатије морају да изађу на чистац и да нам кажу шта су у овој криминалној активности радили, знали и када су сазнали“!

ХИПОКРИЗИЈА ВИСОКОГ НАПОНА На ову „прозивку“ Тони Блер се до сада није огласио, али се из дубоке политичке мировине јавио Џек Строу да каже како је напад на њега и Блера „неоснован“. Тврди како британска влада није „никада учествовала, нити толерисала мучење или друге врсте насиља… Као шеф дипломатије више пута сам енергично интервенисао код владе САД да из Гвантанама ослободи британске грађане (исламисте); такође сам (Вашингтону) скренуо пажњу да лош третман и мучење затвореника могу да остану заувек мрља на челу САД“.

Џек Строу се правда тако што наводи да је случај Шакира Амера у процесу који је поводом Гвантанама водио судија Гибсон, „само једном узгред поменут“. Гибсонова истрага вођена је поводом оптужби да су британске обавештајне службе активно садејствовале са Американцима у отмицама у мучењу исламиста у Гвантанаму.

Интересантно је, и индикативно, да истрага сер Питера Гибсона о Гвантанаму није у целости никада угледала светло дана; њени деликатни делови остали су у потпуном мраку; цела истрага заглавила се у владиним фиокама и тек после се, иза, такође, херметички затворених врата у парламентарном Комитету нашла на дебати.

Да спасе што се још спасити може; да директно утиче на исход и закључке у Парламенту јавио се Тони Блер, али не лично него преко свог портпарола: „Тони Блер сматра да је борба против радикалног ислама, уједно борба за праве вредности, а против таквих каква је употреба насиља.“

Типична блеровска верзија хипокризије високог набоја.

Документи предочени на заседању Високог суда у Лондону (2010) пошто је један део заточеника из Гвантанама тужио УК владу (захтевају одштету) описују улогу коју су Блер и Строу имали у отмицама британских грађана и њиховом изручењу Американцима у поменути „логор“; да би, затим, тражили њихово изручење у Лондон. Документи, такође, показују да је Блерова влада опомињана са више правних инстанци, како њеним грађанима у Гвантанаму прети суров третман и да ће то, како наводи „Гардијан“ (14. децембар) „остати црна тачка“ у историји Краљевства. У документима изнесеним Суду (2010) стоји да су британски исламисти изручивани у Гвантанамо након што су Блер и Строу изричито упозорени да их тамо чекају „усавршене технике“ мучења. Поврх свега, видело се из докумената, Блер и Строу су, у жељи да Американцима пребаце врућ кромпир, одбили понуду Вашингтона да Британце изруче Лондону – и то само неколико седмица након што су били киднаповани.

ГОДИНЕ ЗАТОЧЕНИШТВА У овој фази афере откривене су и друге радње којих би се постиделе многе земље са званично мањим рејтингом на пољу „људских права и владавине закона“. Тако су, како се чита из докумената, у јануару 2002. правни стручњаци у Вајтхолу упозоравали да „британски муслимани“ киднаповани у Авганистану и заточени у Гвантанаму не би, на основу расположивих доказа, могли да буду осуђени ни пред једним судом у Британији. Блерова влада је у овом моменту била, како стоји у неким медијским анализама, у паници при самој помисли на политичке последице које би настале када би Американци видели да је британски суд ослободио исламисте због недостатка валидних доказа за кривицу. Ово је пак, према писању „Гардијана“, навело Строуа да упути посебну депешу у неколико британских амбасада у свету у којој се стриктно налаже да дипломате енергично оправдавају слање британских исламиста у Гвантанамо. „Ово је најбољи начин да постигнемо наше циљеве у борби против тероризма“, објашњава Строу у депеши. Уз ово је још ишло и посебно упозорење обавештајним браншама: ухапшени британски исламисти треба да, пре него што се изруче Американцима, буду задржани у затвору у Баграму толико дуго колико је потребно да их тамо испита специјални тим британских иследника. У једном документу стоји опаска да је, на дилему једног британског иследника који пита Лондон како да поступа, из седишта МИ5 стигла инструкција свим британским иследницима из обе бранше (МИ5 и МИ8) да нису у обавези да спречавају (америчку) тортуру над заточеницима, али да треба да се „чувају“ да не буду „доведени у везу“ са тим актима.

ГЛАС ВАПИЈУЋЕГ У ПУСТИЊИ У фебруару 2002. Вашингтон, у шифрованој депеши, обавештава обе британске обавештајне бранше да је спреман да њихове затворене држављане репатрира у УК ако Лондон то жели.

И уместо да прихвати своје грађане да би им се судило пред домаћим судовима, Вајтхол закључује да „не треба журити са њиховим изручењем у УК“.

Шакер Амер, британски грађанин и Саудијац по пореклу, ухапшен је у Аваганистану и предат Американцима са сумњом да је активни члан Ал Каиде. Пребачен је у Гвантанамо, све оптужбе против њега укинуте су 2007, али је из затвора пуштен тек пошто је у Гвантанаму, без оптужбе и пресуде, одлежао још пуних осам година. У прошлонедељном интервјуу за лондонски недељник „Мејл“ изјављује да је био испитиван преко двеста пута (!) у току 14 година заточеништва. Био је, тврди, терорисан несаницом, везиван без одеће и остављан на бетонском поду, на температури испод нуле итд…

У изјави за Би-Би-Си тврди да је свим саслушањима присуствовао британски иследник, али да ниједном није интервенисао како би га заштитио од мучења. Такође тврди да су га амерички иследници мучили на основу информација добијених од британских обавештајних служби.

У септембру 2012. јужноафрички архиепископ Дезмонд Туту, добитник Нобелове награде за мир (1984) написао је у лондонском „Опсерверу“ да Тони Блер треба да буде изручен Међународном кривичном суду у Хагу. Писао је да је, без обзира на сва друга Блерова непочинства, сама његова (кључна) улога у инвазији Ирака ваљана основа да се ухапси и изведе пред Међународни суд. Глас вапијућег у пустињи. Империја не гута своју чељад; Међународни суд за ратне злочине не суди „нашим“ него „њиховима“. Магна карта је одавно емигрирала са Острва. Тони Блер данас ужива у лагодном миру богатства стеченог злочинима о којима говори архиепископ Туту. Тежак је, према конзервативним проценама, 60 милиона фунти, а био је „пуки сиромах“ на почетку премијерског мандата. Има серију скупоцених некретнина широм Британије и света у вредности од 25 милиона фунти – десет луксузних зграда само у Енглеској. Некима се на овом свету злочини, ипак, исплате…

[/restrictedarea]