Zaštita zdravlja u korporativnim kandžama

Piše Mara Knežević Kern

Među aktuelnim pitanjima vezanim za zaštitu prirode u Srbiji, otvorilo se poglavlje o zaštiti i unapređenju naših šuma. Stidljiva najava da je srpskim šumama potrebna „domaćinska“ (čitaj privatna, korporativna ruka), praćeno je argumentima da će zakupci (ili kako ih već pravno imenuju) „efikasnije brinuti o šumskom bogatstvu od države“ 

Glamurozni „magazin za dame“ JMM proglasio je muškarca po imenu Brus za „ženu godine“, nastavljajući instrumentalizovan medijski rat protiv muškaraca, žena, materinstva, dece i prirode. Kastriranog muškarca i hirurški (preventivno) masakriranu ženu, bez dojki i materice, proglašavaju herojima našeg doba, uskraćujući prostor za repliku politički nekorektnog plebsa.

U senci ovog propagandnog rata stoje korporacije – autori Agende za 21. vek – naoružani propisima i „zaštitnim merama“ skrojenim u EPA,WHO i brojnim srodnim agencijama, čija se delatnost odvija pod lažnom zastavom „zaštitimo prirodu i čoveka“. Njihova funkcija se sastoji u podizanju dimne zavese – po uzoru na upozorenje „ne jedite slaninu“ – kako bi se stvorio privid da nešto rade. Pri tome još nisu izgovorili istorijsko „Ne“ GMO tehnologiji, davanju stoci hormona rasta, korišćenju pesticida što – poput atrazina – hemijski kastriraju živa bića. Ni zaprašivanje iz misterioznih aviona što nad Srbijom posejaše paučinasta vlakna ne predstavlja temu za „globalne zaštitare“, da ne govorimo o uskraćivanju prostora za minimum kritičkog odnosa prema vakcinama.

 

UTICAJ „TIHOG PROLEĆA” U okruženju nesklonom „malom“ čoveku, heroji našeg doba su ljudi poput Evangelosa Valianatosa, zoologa, istoričara i autora brojnih studija vezanih za ulogu EPA u prikrivanju korporativnih zločina protiv čovečanstva. Valianatos je nakon 25 godina rada za EPA (1974–2004) objavio knjigu „Ova zemlja je njihova zemlja“ (This Land is Their Land), gde iznosi metode „zaštitara“ koje za cilj imaju uništavanje malog proizvođača hrane, ne bi li tržište oslobodili za industrijske gigante, čiji je opstanak nezamisliv bez toksina, ubačenih u prirodno okruženje i stočnu hranu.

Knjiga sadrži istorijski presek razvoja EPA i srodnih organizacija, i njihovu transformaciju u produženu ruku korporacija – bez čijeg novca Agencija ne bi mogla da postoji.

[restrictedarea]

O atmosferi pre nastanka ovog korporativnog čeda govore događaji opisani u knjizi „Tiho proleće“ (1962) Rejčel Karlson. U periodu 1950–1960. uginula je milijarda riba i vodenih beskičmenjaka, kao i ptica što se hrane ribom. Tiho proleće, bez cvrkuta ptica, izazvao je DDT, masovno korišćen u poljoprivredi i odobren od strane Agencije za zaštitu prirode kao „bezopasan“. Knjiga je uzburkala javnost, stigla čak do predsednika SAD, da bi na njegovu inicijativu bila izglasana zabrana zaprašivanja polja DDT-ijem.

Ova knjiga je zatekla proizvođače pesticida nespremnim, pa su odlučili da svoje aktivnosti prikriju osnivanjem Agencije EPA 1970. godine, pod čijim krovom već nekoliko decenija donose zakone po meri zagađivača. Finansijska podrška korporacija, uz podršku korumpiranih političara, doveli su Agenciju u položaj neprikosnovenog arbitra koji odlučuje o životu i smrti. Prvi izveštaj EPA objavljen 1974. bavio se uticajem pesticida na prirodno okruženje, stvarajući utisak da Agencija namerava da se ozbiljno pozabavi ovom materijom, da bi se vremenom u praksi pokazalo da oni samo slede povećavanje prisustva toksina podizanjem „dozvoljenog nivoa“ uz pomoć plaćenika iz struke.

Nakon zabrane DDT-ija uveli su toksični glifosat (sastavni deo Raundapa), kojim se rukuje u zaštitnim skafanderima. EPA ga je – međutim – proglasila bezbednim i neškodljivim.

U međuvremenu se 1963. pojavila knjiga Stjuarta Udala „Tiha kriza“, u kojoj autor dodatno upozorava na ponašanje drvnih-barona, vođenih jedinim ciljem „seci i vozi“; ovi gospodari šuma obilato zaprašuju zelene površine, ne preuzimajući nikakvu odgovornost za zdravlje lokalnog stanovništva. Vremenom su „zaštitari“ bilja prešli na urbane zelene površine, bezobzirno zaprašujući herbicidima golf terene, dečja igrališta, parkove… Ova knjiga je imala daleko manji uticaj, kao i niz naslova nastalih u poslednjih nekoliko decenija.

 

KONSPIRACIJA I PESTICIDI Među njima je sistematski ignorisana knjiga Teodore Teo Kolborn „Naša ukradena budućnost“, objavljena 1996. godine. Iako je Kolbornova – nakon istraživanja pojave „gej galebova“ – otvorila novo poglavlje u nauci o pogubnom delovanja pesticida na hormonsku ravnotežu, praćeno ometanjem funkcionisanja libida uz blokiranje reprodukcije (o čemu govori i Tajron Hejs u studiji o hermafroditizmu žaba izloženih atrazinu), EPA ostaje krajnje uzdržana ne pokazujući spremnost da bilo šta preduzme.

Klintonova administracija ignorisala je upozorenje Kolbornove o pogubnom delovanju sintetičkih hemikalija, da bi 1997, uz pomoć odluke Kongresa, bila dozvoljena dalja upotreba ovih hemikalija. Tom prilikom je ukinuta zabrana unošenja kancerogenih dodataka u obrađenu hranu.

Robert van den Boš, autor knjige „Konspiracija o pesticidima“, tvrdi da se radi o „mafijaškim metodama kontrole zagađivača, vršene  selektivno, uz izuzimanje najmoćnijih kompanija od obaveza pridržavanja regulativa“. Ovakva praksa nagnala je Erika Šafera, prvog čoveka EPA, da zbog pritisaka Bele kuće u korist zagađivača podnese ostavku.

Tokom Bušove administracije EPA je zatvorila sve svoje biblioteke i laboratorije, poručivši američkom narodu da će prirodno okruženje ubuduće biti „pod zaštitom“ korporacija. Valianatos svedoči o ponašanju preostalih 18.000 eksperata na platnom spisku Agencije što ne snose odgovornost ni za šta. „Oni se pretvaraju da nešto rade, organizujući sastanke na kojima se zakazuju  novi sastanci, da bi na kraju ispunili zahteve korporacija i političkih partija na vlasti… EPA funkcioniše u koordinaciji sa CIA savetnicima, šireći kulturu straha, zastrašivanja i odmazde, a ja sam zbog kritike metoda rada isključen iz projekata, uz obrazloženje da ’nisam timski igrač’.”

Obama je doprineo ovoj genocidnoj politici postavljajući pesticid-lobistu Islama Sidikija na mesto šefa pregovaračkog tima za poljoprivredu. Rezultat su bezbrojna jata ubijenih ptica.

Reganova administracija je 1987. uključila Nacionalnu akademiju nauka u izradu „studije“ kojom bi se ukinula Delaney Clause, jedina mogućnost u saveznom zakonu za ograničavanje prisustva kancerogenih sastojaka u hrani. EPA je na taj način dobila zeleno svetlo za ukidanje i ove regulative, preimenujući je u Delaney Paradox.

Da se drama naše epohe ne završava na njivama, otkrila je – sticajem okolnosti – senatorka iz Oregona Odri Mur, čije se imanje našlo usred državne šume, predate na „brigu“ privatnim korporacijama. Ona je počela svoju borbu protiv kancerogenih herbicida nakon saznanja da lokalna fabrika ima ovlašćenje za zasipanje atrazinom oblasti oko jezera Selmak. U saradnji sa timom naučnika i pravnika, otkrila je da je Oregon već decenijama izložen hemijskom zaprašivanju. Odri je takođe otkrila da su zakoni  napravljeni tako da štite interese privatnih kompanija – „kriminalaca“ – o čemu je govorila na skupovima organizovanim širom Oregona, insistirajući na promeni zakona o gazdovanju šumama. Nažalost, Odri je i sama postala žrtva zaprašivanja: dobila je kancer i preminula aprila 2015. godine.

Nisu samo daleke šume Oregona zaprašivane ovim materijama, zaprašivanje je ustaljena praksa i u gusto naseljenim urbanim sredinama. Zaprašuju se golf tereni, školska dvorišta, parkovi…

Među aktuelnim pitanjima vezanim za zaštitu prirode u Srbiji, otvorilo se poglavlje o zaštiti i unapređenju naših šuma. Stidljiva najava da je srpskim šumama potrebna „domaćinska“ (čitaj privatna, korporativna ruka), praćeno je argumentima da će zakupci (ili kako ih već pravno imenuju)„efikasnije brinuti o šumskom bogatstvu od države“ (nas – ili kako nas već imenuju). Ovo je prilika za neku srpsku Odri Mur da u Parlamentu pokrene javnu raspravu o opasnostima uvođenju neozaštitarstva po meri EPA nad šumama Srbije, kako bi se na naslovnim stranicama konačno našle teme vezane za protokol Agende za 21, uključujući – za sada zvanično „bezbedno“ – prisustvo GMO u hrani i atrazina na njivama.

Upozorenje vezano za mesne prerađevine podseća na pano postavljen iznad jednog od najzagađenijih jezera Floride – Apopka: „Plivajte na sopstvenu odgovornost“. To je sve što je vlada učinila u vezi sa zasipanjem poljoprivrednog zemljišta pesticidima, koji se već decenijama sa kišama slivaju u jezero, uništavajući živi svet. Dok aligatori izumiru zbog hemijske kastracije, a siromašni „latino“ robovi na plantažama umiru od kancera, Institut Univerziteta Florida, izgrađen uz jezero, zvanično obavlja društveno odgovoran posao „kontrole hrane“.

[/restrictedarea]