Црни петак у лондонској магли

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Како је недавно написао „Гардијанов“ колумниста Сајмон Џенкинс, Бин Ладен у гробу задовољно трља дланове гледајући како су „амерички председници и британски министри унутрашњих послова постали богомдани глупани у регрутовању џихадиста Ал Каиде“

Када у катедрали Нотр Дам на Сени звона означе Црни петак, на Темзи Биг Бен откуца аларм. Француска је, руку подруку са западним компањонима вођеним Америком, већ дубоко у рату против такозваног „џихадистичког тероризма“; ратује (на пример) у Малију и оближњим афричким државама, бившим француским колонијама, а од 2014. је и активан део коалиције у бесмисленом и безизгледном рату против „терора“ у Ираку; заједно са Американцима бомбардује „неподобне“ и „екстремне“ исламисте у Сирији, за разлику, ваљда, од Империји подобних и умерених џихадиста. Баш као у класичној орвеловској подели у „Животињској фарми“: четири ноге добре, две ноге лоше…

 

ПОРУКА ИЗ ПАРИЗА Француска је европска земља из које се масовно регрутују џихадисти Исламске државе. Највише ових џихадиста рођено је, школовано и фанатизовано у самој Француској. Конвертити  из француског миљеа туку се сада у империјалном рату против „проруског“ режима председника Башара ел Асада у Сирији. У горкој иронији, испада да Француска на Блиском истоку туче и убија рођену децу.

Црни петак 13. новембар у Паризу зазвонио је као будилник у лондонској магли. А одиграо се – нота бене – недуго након што је, 5. новембра, дакле седмицу пре исламистичког напада, Савет министра Француске саопштио одлуку да носач авиона „Шарл де Гол“, са групом пратећих ратних бродова, креће у воде Блиског истока у борбу против Исламске државе. „Носач авиона Де Гол омогућиће нам да будемо ефикаснији у координацији са нашим савезницима“, појаснио је том приликом председник Француске Франсоа Оланд, прецизирајући да француска армада плови како би ојачала ватрену моћ алијансе што ће, како каже, допринети преговорима о миру у Сирији: носачи авиона и топовњаче у преговарачкој мисији!

[restrictedarea]

Џихадисти Исламске државе могу да буду фанатици, али засигурно нису глупи. Порука из Париза је схваћена, и уследио је „казнени удар“ на Париз.

У Лодону и другде по западним метрополама није се појавио још ниједан валидни доказ да је терористичким нападом на Париз руковођено из Сирије, нити пак да је напад представљао некакву спољну објаву рата Француској. Црни петак био је „домаћа радиност“ у земљи у којој живи пет милиона, једним делом радикализованих муслимана.

Лондонски „Индепендент“ излази два дана после Париза са информацијом да је непосредно после удара на Сени изведен „до сада највећи напад Француског ратног ваздухопловства у Сирији, у коме је, према Министарству одбране, погођено командно место џихадиста, заједно са складиштем муниције и регрутним центром“. У саопштењу само није речено да Американци, заједно са Французима, нису још од августа месеца бацили ниједну бомбу на позиције Исламске државе; погодили би савезнике у западном „светом рату“ за обарање „проруског“ режима у Дамаску.

И чим је извршена неопходна замена теза и бачена димна бомба, огласиле су се ратне трубе, од Париза, па преко Ламанша и даље преко Атлантика, до „веома забринутог“ Обаме у Вашингтону.

 

ОРВЕЛОВСКИ НАДЗОР Овде, у Лондону, министарка унутрашњих послова Тереза Меј излази са састанка Комитета за ванредне ситуације („Кобра“) и објављује „интензивирање“ мера безбедности у земљи. Одлази затим у Парламент, и уверава посланике и грађанство да ће сви досадашњи системи националне безбедности бити „ревидирани“ и „унапређени“, а лекција из Париза „извучена“. Влада ће да обезбеди нове милијарде фунти како би регрутовала додатних 1.900 обавештајаца и тајних агената за три обавештајне бранше – МИ5 (Унутрашња безбедност), МИ6 (спољна обавештајна служба) и гигантски владин Центар за електронску шпијунажу у Челтенхаму крај Лондона.

Степен националне безбедности земље диже се за још један ниво, док ће на међународне аеродроме за које се у Лондону процени да су „порозни“ отићи британски агенти да мотре ко се све – и зашто – укрцава у авионе на лету за Британију.

Британска полиција није досад имала одрешене руке да „пуца и убије“ пре него што постави питање, али је полицајац био законски покривен ако пуца и убије у самоодбрани. Сада ће и то бити промењено, Исламска држава је практично објавила рат целој Европи и сва досадашња правила службе долазе под ревизију. Пуцаће се, такође, на нервној бази.

Нови лидер британских лабуриста Џереми Корбин, иначе жестоки противник интервенционизма актуелног премијера Дејвида Камерона, сматра да „пуцај да убијеш“ није добра идеја; прети да се извргне у „уличне борбе“ на британским улицама.

Министар одбране Мајк Фалон дочекао је париски Црни петак скоро као наручен да одмах објави како Британија сада мора „још једном да размисли“ о покретању ваздушне кампање у Сирији, што Парламент до сада није одобравао. „Француска битка је наша битка“, узвикује Фалон уз јаку медијску пратњу – у бој, у бој, у бој!

Париз је, такође, добродошао свим врстама јастребова и интервенциониста са обе стране Атлантика. Сви параметри међународног понашања још једном су релативизовани. По међународним законима, државе морају да се клоне употребе силе против других држава чланица УН, без обзира на то да ли се ради о копненом ангажману или ваздушној кампањи. Али појединачна или колективна самоодбрана употребљавана је и раније као оправдање за бомбардовање, па се потеже и сада као правдање за нападе Француске на Блиском истоку.

Синхронизовани, вишекратни удар џихадиста на такозване „меке циљеве“ у Паризу јесте класичан акт злочина, али да ли уједно значи и казус бели (casus belli) за општи рат против Исламске државе која практично и легално не постоји као држава, него је изван свих правних норми?

 

РАТ ДВА ФАНАТИЗМА У Лондону је консензус да је напад џихадиста на Париз био директан одговор на поступак Француске према нападачима на сатирични магазин „Шарли ебдо“ почетком ове године.

У Паризу је убијала идеологија, политика, фанатизам и непознавање ислама и – на крају – испао је класичан овоземаљски злочин. Био је злочин и зато што нигде у светој исламској књизи, нити у све четири школе тумачења (иџтихад) Мухамедове Објаве нема позива на убијање оних који другачије мисле и верују; постоји само налог (фард) исламским верницима да убију сабљом, али не иноверца него искључиво отпаднике од исламске вере.

Све је то само трагична половина преступа у рату два фанатизма – исламског и империјалног. На исламској страни кривице ради се о кривом њсхватању вере у појмовима фанатизованих џихадиста. Друга половина (неко ће да каже и узрок) лежи на другој страни. Чињенице су тврдоглаве: за последњих четврт века Запад је игнорисао и одбијао да разуме разлоге нарастања исламског екстремизма модерног времена, од „Муслиманске браће“ под вођством Сејида Кутба (у Египту) педесетих година прошлог века, до талибана у Авганистану, Хомеинијеве револуције у Техерану и Исламске државе у Сирији и Ираку.

На исламску идеологију отпора и мржње према ароганцији Империје, Запад је аутистички одговарао својим омиљеним оружјем – ароганцијом силе и спољним интервенцијама што су га, према конзервативним рачуницама, већ коштале више од три билиона долара.

Широки простор исламског света дестабилизован је, десеткован и уназађен. Сила је редовно употребљавана у служби „демократије“. Владе су обаране у име западног „либерализма“ и некаквих „западних вредности“ и – како је недавно написао „Гардијанов“ колумниста Сајмон Џенкинс – Бин Ладен у гробу задовољно трља дланове гледајући како су „амерички председници и британски министри унутрашњих послова постали богомдани глупани у регрутовању џихадиста Ал Каиде“.

После удара у јануару француски премијер Мануел Валс говорио је (као и данас) да је земља у ратном стању, али ни тада, као ни сада, нигде да се чује меа кулпа после дуге историје мрцварења народа и држава које би се нашле на путу империјалне мегаломаније…

Црни петак у Паризу могао би – говоре неке тезе – да се, заиста, покаже као инцидент, не само у рату два фанатизма него и два света. Ово „у бој, у бој, у бој“, одјекује од Париза до Лондона и даље преко Атлантика, звучи као још једна ненаучена лекција. Усуд мртвих у Паризу остаће дубоко личан. Десница у Француској добиће нова крила. Топови ће се подмазивати, и нико се неће присетити да поред базука и топова постоји и врлина толеранције. Врлина права на живот других народа којима је тај живот једини преостали луксуз на овом свету.

Париски Црни петак заиста делује као инцидент у насталом рату светова који се, да не идемо даље у историју, разбуктао отискивањем колонијалних каравела и центуриона у пљачку по светским морима и копнима, а наставио, у новије време, по целом белом свету – Вијетнамом, Кубом, Никарагвом, Чилеом, Србијом, Ираком, Либијом, Сиријом… У новом крсташком походу на народе, културе и цивилизације.

[/restrictedarea]