Crni petak u londonskoj magli

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Kako je nedavno napisao „Gardijanov“ kolumnista Sajmon Dženkins, Bin Laden u grobu zadovoljno trlja dlanove gledajući kako su „američki predsednici i britanski ministri unutrašnjih poslova postali bogomdani glupani u regrutovanju džihadista Al Kaide“

Kada u katedrali Notr Dam na Seni zvona označe Crni petak, na Temzi Big Ben otkuca alarm. Francuska je, ruku podruku sa zapadnim kompanjonima vođenim Amerikom, već duboko u ratu protiv takozvanog „džihadističkog terorizma“; ratuje (na primer) u Maliju i obližnjim afričkim državama, bivšim francuskim kolonijama, a od 2014. je i aktivan deo koalicije u besmislenom i bezizglednom ratu protiv „terora“ u Iraku; zajedno sa Amerikancima bombarduje „nepodobne“ i „ekstremne“ islamiste u Siriji, za razliku, valjda, od Imperiji podobnih i umerenih džihadista. Baš kao u klasičnoj orvelovskoj podeli u „Životinjskoj farmi“: četiri noge dobre, dve noge loše…

 

PORUKA IZ PARIZA Francuska je evropska zemlja iz koje se masovno regrutuju džihadisti Islamske države. Najviše ovih džihadista rođeno je, školovano i fanatizovano u samoj Francuskoj. Konvertiti  iz francuskog miljea tuku se sada u imperijalnom ratu protiv „proruskog“ režima predsednika Bašara el Asada u Siriji. U gorkoj ironiji, ispada da Francuska na Bliskom istoku tuče i ubija rođenu decu.

Crni petak 13. novembar u Parizu zazvonio je kao budilnik u londonskoj magli. A odigrao se – nota bene – nedugo nakon što je, 5. novembra, dakle sedmicu pre islamističkog napada, Savet ministra Francuske saopštio odluku da nosač aviona „Šarl de Gol“, sa grupom pratećih ratnih brodova, kreće u vode Bliskog istoka u borbu protiv Islamske države. „Nosač aviona De Gol omogućiće nam da budemo efikasniji u koordinaciji sa našim saveznicima“, pojasnio je tom prilikom predsednik Francuske Fransoa Oland, precizirajući da francuska armada plovi kako bi ojačala vatrenu moć alijanse što će, kako kaže, doprineti pregovorima o miru u Siriji: nosači aviona i topovnjače u pregovaračkoj misiji!

[restrictedarea]

Džihadisti Islamske države mogu da budu fanatici, ali zasigurno nisu glupi. Poruka iz Pariza je shvaćena, i usledio je „kazneni udar“ na Pariz.

U Lodonu i drugde po zapadnim metropolama nije se pojavio još nijedan validni dokaz da je terorističkim napadom na Pariz rukovođeno iz Sirije, niti pak da je napad predstavljao nekakvu spoljnu objavu rata Francuskoj. Crni petak bio je „domaća radinost“ u zemlji u kojoj živi pet miliona, jednim delom radikalizovanih muslimana.

Londonski „Independent“ izlazi dva dana posle Pariza sa informacijom da je neposredno posle udara na Seni izveden „do sada najveći napad Francuskog ratnog vazduhoplovstva u Siriji, u kome je, prema Ministarstvu odbrane, pogođeno komandno mesto džihadista, zajedno sa skladištem municije i regrutnim centrom“. U saopštenju samo nije rečeno da Amerikanci, zajedno sa Francuzima, nisu još od avgusta meseca bacili nijednu bombu na pozicije Islamske države; pogodili bi saveznike u zapadnom „svetom ratu“ za obaranje „proruskog“ režima u Damasku.

I čim je izvršena neophodna zamena teza i bačena dimna bomba, oglasile su se ratne trube, od Pariza, pa preko Lamanša i dalje preko Atlantika, do „veoma zabrinutog“ Obame u Vašingtonu.

 

ORVELOVSKI NADZOR Ovde, u Londonu, ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej izlazi sa sastanka Komiteta za vanredne situacije („Kobra“) i objavljuje „intenziviranje“ mera bezbednosti u zemlji. Odlazi zatim u Parlament, i uverava poslanike i građanstvo da će svi dosadašnji sistemi nacionalne bezbednosti biti „revidirani“ i „unapređeni“, a lekcija iz Pariza „izvučena“. Vlada će da obezbedi nove milijarde funti kako bi regrutovala dodatnih 1.900 obaveštajaca i tajnih agenata za tri obaveštajne branše – MI5 (Unutrašnja bezbednost), MI6 (spoljna obaveštajna služba) i gigantski vladin Centar za elektronsku špijunažu u Čeltenhamu kraj Londona.

Stepen nacionalne bezbednosti zemlje diže se za još jedan nivo, dok će na međunarodne aerodrome za koje se u Londonu proceni da su „porozni“ otići britanski agenti da motre ko se sve – i zašto – ukrcava u avione na letu za Britaniju.

Britanska policija nije dosad imala odrešene ruke da „puca i ubije“ pre nego što postavi pitanje, ali je policajac bio zakonski pokriven ako puca i ubije u samoodbrani. Sada će i to biti promenjeno, Islamska država je praktično objavila rat celoj Evropi i sva dosadašnja pravila službe dolaze pod reviziju. Pucaće se, takođe, na nervnoj bazi.

Novi lider britanskih laburista Džeremi Korbin, inače žestoki protivnik intervencionizma aktuelnog premijera Dejvida Kamerona, smatra da „pucaj da ubiješ“ nije dobra ideja; preti da se izvrgne u „ulične borbe“ na britanskim ulicama.

Ministar odbrane Majk Falon dočekao je pariski Crni petak skoro kao naručen da odmah objavi kako Britanija sada mora „još jednom da razmisli“ o pokretanju vazdušne kampanje u Siriji, što Parlament do sada nije odobravao. „Francuska bitka je naša bitka“, uzvikuje Falon uz jaku medijsku pratnju – u boj, u boj, u boj!

Pariz je, takođe, dobrodošao svim vrstama jastrebova i intervencionista sa obe strane Atlantika. Svi parametri međunarodnog ponašanja još jednom su relativizovani. Po međunarodnim zakonima, države moraju da se klone upotrebe sile protiv drugih država članica UN, bez obzira na to da li se radi o kopnenom angažmanu ili vazdušnoj kampanji. Ali pojedinačna ili kolektivna samoodbrana upotrebljavana je i ranije kao opravdanje za bombardovanje, pa se poteže i sada kao pravdanje za napade Francuske na Bliskom istoku.

Sinhronizovani, višekratni udar džihadista na takozvane „meke ciljeve“ u Parizu jeste klasičan akt zločina, ali da li ujedno znači i kazus beli (casus belli) za opšti rat protiv Islamske države koja praktično i legalno ne postoji kao država, nego je izvan svih pravnih normi?

 

RAT DVA FANATIZMA U Londonu je konsenzus da je napad džihadista na Pariz bio direktan odgovor na postupak Francuske prema napadačima na satirični magazin „Šarli ebdo“ početkom ove godine.

U Parizu je ubijala ideologija, politika, fanatizam i nepoznavanje islama i – na kraju – ispao je klasičan ovozemaljski zločin. Bio je zločin i zato što nigde u svetoj islamskoj knjizi, niti u sve četiri škole tumačenja (idžtihad) Muhamedove Objave nema poziva na ubijanje onih koji drugačije misle i veruju; postoji samo nalog (fard) islamskim vernicima da ubiju sabljom, ali ne inoverca nego isključivo otpadnike od islamske vere.

Sve je to samo tragična polovina prestupa u ratu dva fanatizma – islamskog i imperijalnog. Na islamskoj strani krivice radi se o krivom njshvatanju vere u pojmovima fanatizovanih džihadista. Druga polovina (neko će da kaže i uzrok) leži na drugoj strani. Činjenice su tvrdoglave: za poslednjih četvrt veka Zapad je ignorisao i odbijao da razume razloge narastanja islamskog ekstremizma modernog vremena, od „Muslimanske braće“ pod vođstvom Sejida Kutba (u Egiptu) pedesetih godina prošlog veka, do talibana u Avganistanu, Homeinijeve revolucije u Teheranu i Islamske države u Siriji i Iraku.

Na islamsku ideologiju otpora i mržnje prema aroganciji Imperije, Zapad je autistički odgovarao svojim omiljenim oružjem – arogancijom sile i spoljnim intervencijama što su ga, prema konzervativnim računicama, već koštale više od tri biliona dolara.

Široki prostor islamskog sveta destabilizovan je, desetkovan i unazađen. Sila je redovno upotrebljavana u službi „demokratije“. Vlade su obarane u ime zapadnog „liberalizma“ i nekakvih „zapadnih vrednosti“ i – kako je nedavno napisao „Gardijanov“ kolumnista Sajmon Dženkins – Bin Laden u grobu zadovoljno trlja dlanove gledajući kako su „američki predsednici i britanski ministri unutrašnjih poslova postali bogomdani glupani u regrutovanju džihadista Al Kaide“.

Posle udara u januaru francuski premijer Manuel Vals govorio je (kao i danas) da je zemlja u ratnom stanju, ali ni tada, kao ni sada, nigde da se čuje mea kulpa posle duge istorije mrcvarenja naroda i država koje bi se našle na putu imperijalne megalomanije…

Crni petak u Parizu mogao bi – govore neke teze – da se, zaista, pokaže kao incident, ne samo u ratu dva fanatizma nego i dva sveta. Ovo „u boj, u boj, u boj“, odjekuje od Pariza do Londona i dalje preko Atlantika, zvuči kao još jedna nenaučena lekcija. Usud mrtvih u Parizu ostaće duboko ličan. Desnica u Francuskoj dobiće nova krila. Topovi će se podmazivati, i niko se neće prisetiti da pored bazuka i topova postoji i vrlina tolerancije. Vrlina prava na život drugih naroda kojima je taj život jedini preostali luksuz na ovom svetu.

Pariski Crni petak zaista deluje kao incident u nastalom ratu svetova koji se, da ne idemo dalje u istoriju, razbuktao otiskivanjem kolonijalnih karavela i centuriona u pljačku po svetskim morima i kopnima, a nastavio, u novije vreme, po celom belom svetu – Vijetnamom, Kubom, Nikaragvom, Čileom, Srbijom, Irakom, Libijom, Sirijom… U novom krstaškom pohodu na narode, kulture i civilizacije.

[/restrictedarea]