Мигранти: морбидна порнографија и манипулисање

Пише Слободан Деспот

Европљани које терају да, без поговора, прихвате једну од највећих сеоба у историји нису грађани које ваља убедити већ Павловљеви пси које дресирају

Позвали су ме да учествујем у емисији Infrarouge на швајцарској франкофоној телевизији 8. септембра, на дебати о горућем етичком питању: објављивању фотографије малог Ајлана Курдија, који се удавио и насукао на плажи. Морао сам да одбијем позив због путовања, али ретко ми је било толико криво што не могу да се изјасним о некој теми. Пошто нисам био у могућности да изнесем на телевизији свој став, изнећу га сада писмено и укратко: злоупотреба и манипулација! Кад сам видео фотографију тог детета, осетио сам, као и свако, како ми подрхтава брада. Положај тела, па дечја одећица, па ципелице са заокругљеним ђоновима: све је било округласто, слатко, детиње, све је позивало на нежност и заштиту. И све је било мртво. Како рече писац, човек пожели да уђе у слику и преврне тело, да га врати у живот. Та фотографија је савршенство. Она дотиче наше најсветије инстинкте. Она даје лик трагедији Блиског истока протераног са својих огњишта, као што безазлени осмех Ане Франк инкарнира Шоу, као што болна гримаса Ким Фук, девојчице с опекотинама од Напалма резимира вијетнамску катастрофу.

ЗАБОРАВЉАЊЕ СУШТИНЕ

Та фотографија говори све. Све – само не оно суштинско. Гледајући је, заборављамо природу односа између трагедије ове курдске породице која је доживела бродолом у Турској и наше кривице, нас, европских грађана, кривице коју она ипак побуђује. Фотографија нам се баца у лице да нас разоружа, нас а не оне који сносе непосредну одговорност за смрт Ајлана Курдија. Као да је за смрт Ане Франк била крива несолидарност становника Амстердама, као кад бисмо заборавили да споменемо да ју је сумануто гонила страна држава, Немачка, и њена смртоносна идеологија – нацизам. Исламска држава је погубила једанаест рођака оца Ајлана Курдија. Да ли је укрцао породицу и кренуо у изгнанство због нас или због Даеша (Исламске државе) и његових покровитеља? Како то да су оне власти, које од нас сада захтевају да примимо све те несрећнике, заправо оне исте које су својом политиком хаоса изазвале њихов прогон, које нису подигле мали прст против шверцера илегалаца у Средоземном мору, исте оне које се и данас супротстављају свакој пресудној војној интервенцији против Исламске државе?

Телашце Ајлана Курдија згодно се насукало тик пред објектив фотографа баш да би нас натерало да прогутамо питања која су нам се ројила на врху језика.

[restrictedarea]

Објављивање слика лешева је скрнављење спокоја мртвих, који је у ствари спокој живих. Где нам је остатак спокоја при помисли на сопствену смрт ако би наше напуштено тело требало сутра да послужи некаквој представи у корист нечијег интереса? Како да се томе супротставимо? То је и скрнављење самог разума, умртвљеног примарним емотивним реакцијама на које се свесно циљало. А кад нам се мозак тако сведе на мали мозак, скрнављење прелази у масовну манипулацију, у најгрубљем и најциничнијем облику.

Редакције сигурно тако не замишљају своју „дужност информисања“. Замишљају ли ишта у тим пресудним тренуцима када је једино битно да се „надгласа“ конкуренција? Ко је одолео искушењу да шокира? Нико. Етичка кајања се одгађају до следеће седмице. И она доприносе продаји колико и скандал који их је изазвао. Пример нека буде сама емисија у којој је требало да учествујем. „Да ли је требало? Или није? А како да се не објави?“… Позоришне реплике. Наравно да је требало! Наравно да ће се наставити с овим, и то још горе! И то не да би се скандал продао већ да би се, наравно, „сензибилизовало“ мњење.

ПОЛИТИЧКО ОРУЂЕ

И то је лаж. Вишак сензибилизације води до десензибилизације. Фигаро је 4. септембра задао анкету својим читаоцима: Да ли ова фотографија „утиче на њихов поглед на мигрантску кризу“? Од 58.200 одговора, само је 18 одсто позитивно. Сем тога, не зна се у којем смеру се утицало на поглед читалаца. Свеједно, од оног тренутка када је фотографија објављена, јавност земаља-кандидата за пријем избеглица постала је предмет систематичног и отвореног условљавања. Циљ није убедити – то нико не зарезује – циљ је заплашити и ућуткати. С делимичним изузетком Швајцараца, европски грађани немају никаквог начина да се демократски изразе о том присуству које им је наметнуто у име емоције и хуманитарне етике. Фотографија малог дављеника их спутава чак и да приватно изразе забринутост. Што се мене тиче, ја бих одговорио ДА на Фигароово питање. Да, масивно емитовање ове опсцене фотографије изменило је мој поглед на кризу (али не на саме мигранте). То више није „природна“ коб попут цунамија или земљотреса. То је политичко оруђе постављено у Европи, које наше власти – политичко-медијски систем – користе против сопственог становништва. Што не значи да иде у корист новопридошлица. Они ће се веома брзо отрезнити кад схвате чему су заправо послужили. Што се нас тиче, сав наш јавни живот ће убудуће, и то задуго, да се артикулише око нашег става према њима, око тога да ли смо за или против. Судиће нам се на сваком кораку, на свакој речи, више него икад.

Зашто исти ти медији никад нису објавили фотографије ваневропских џихадиста како излажу одрубљене главе Срба у Босни, убијених између 1992. и 1995? Зашто не пусте на насловним странама хришћане које готово свакодневно Даеш распиње у Сирији и Ираку? Зашто крију стотине сати видео-снимака и хиљаде крвавих фотографија који документују хотимично бомбардовање цивилног становништва источне Украјине од стране пучистичке владе у Кијеву? Као издавач и хроничар, још од 1992. сам примао фотографије одрубљених глава у Босни, а сада свакодневно преко мејла и Твитера примам фотографије крвопролића у Доњецком басену. Никада ништа од тога нисам објавио. Најнеподношљивији беше лик младе и лепе мајке, Ине Кукурудзе, снимљене у последњим тренуцима живота пошто јој је украјинска бомба пресекла тело надвоје усред Лугањска 5. јуна 2014. Да су западне телевизије пустиле тих тридесет секунди без икаквог коментара, само са местом и датумом, кијевски режим би вероватно тада пао. Но, добро су припазиле да то не процури. Емотивни стампедо је оружје за blitzkrieg. Он се никад не покреће без разлога. После првог таласа узбуђења, европско становништво ће убрзо повратити урођене рефлексе неповерења и страха. Несрећни дечачић на плажи ће за годину дана бити заборављен, но не и промискуитет, напор који се намеће већ увелико климавим привредама, не и развој диринчења на црно, не и јачање осећања несигурности и неизбежно ширење џихадизма. Зар није било могуће да се народи цивилизованије припреме за суживот који им предстоји?

ПОРНОГРАФИЈА ПРИЗОРА

Награђена репортажа Марије Паће Отијери о бродоломницима са Лампедузе, Чим си рођен, више се не можеш сакрити (касније екранизована), коју сам објавио у француском преводу, описује ову миграцију веома луцидно и продубљено – без обзира на ауторкина левичарска настројења. Отијеријева се није отиснула на море са обалским патролама да би снимала лешеве – а могла је, и лако – већ да би пресрела живе људе у самом тренутку њиховог уласка у обећану европску земљу. Саслушавала их је, испитивала с тактом и емпатијом. Пратила је њихов каснији пут. На то заборављамо од претераног гледања телевизије, али ти људи уопште нису нека изгладнела и глупа маса. То су у потпуности људска бића, баш као и ми, понекад и више од нас. Из њене књиге избија страшна туга. Туга због толико изгубљених живота или скрханих путешествијем протканом илузијама. Први пут не осећамо сопствени страх у суочавању с њима већ њихову дезоријентисаност наспрам нас, њихову горчину наспрам идиличних слика које су им сервиране о нашој стварности, њихову стрепњу, често, усред света чији су им кодекси страни – и парадоксално, света који је у много чему хладнији и грубљи од оног из којег су побегли. За корицу издања под марком Xenia изабрали смо, ипак, тело које је избацила вода, но прекривено ћебетом. И то не фотографију, него цртеж. Око ове одлуке смо данима расправљали. Посредношћу уметности или приповедања, грозоморни призори губе ону сировост коју излаже фотографија, изазивајући воајеристичке побуде. Фотографисано месо се намеће својом „објективном“ псеудоматеријалношћу. Заборављамо да су то само честице мастила на папиру или пиксели на екрану, заборављамо пресудно присуство фотографа, чије шкљоцање представља само по себи увод у режију. А пре свега, поштеђени смо ужасног смрада, гнусног додира са укрућеним или већ распаднутим телом и неиздржљивог ридања ближњих. Посматрач фотографије леша је истоветан посматрачу порнографске представе који се наслађује иза тамног стакла.

Озбиљна сведочанства и темељна истраживања о феномену миграната нису претерано на цени. Отијери је награђена у својој земљи, јер се то није могло избећи, али то ништа није променило. Мигранти и даље остају пре свега непријатне статистике. Француски превод њене књиге, објављен 2007, није добио приказ ни у једном важном медију франкофоног света. Европљани које терају да, без поговора, прихвате једну од највећих сеоба у историји нису грађани које ваља убедити, већ Павловљеви пси које дресирају.

[/restrictedarea]

Аутор је преводилац, издавач и публициста из Швајцарске