Migranti: morbidna pornografija i manipulisanje

Piše Slobodan Despot

Evropljani koje teraju da, bez pogovora, prihvate jednu od najvećih seoba u istoriji nisu građani koje valja ubediti već Pavlovljevi psi koje dresiraju

Pozvali su me da učestvujem u emisiji Infrarouge na švajcarskoj frankofonoj televiziji 8. septembra, na debati o gorućem etičkom pitanju: objavljivanju fotografije malog Ajlana Kurdija, koji se udavio i nasukao na plaži. Morao sam da odbijem poziv zbog putovanja, ali retko mi je bilo toliko krivo što ne mogu da se izjasnim o nekoj temi. Pošto nisam bio u mogućnosti da iznesem na televiziji svoj stav, izneću ga sada pismeno i ukratko: zloupotreba i manipulacija! Kad sam video fotografiju tog deteta, osetio sam, kao i svako, kako mi podrhtava brada. Položaj tela, pa dečja odećica, pa cipelice sa zaokrugljenim đonovima: sve je bilo okruglasto, slatko, detinje, sve je pozivalo na nežnost i zaštitu. I sve je bilo mrtvo. Kako reče pisac, čovek poželi da uđe u sliku i prevrne telo, da ga vrati u život. Ta fotografija je savršenstvo. Ona dotiče naše najsvetije instinkte. Ona daje lik tragediji Bliskog istoka proteranog sa svojih ognjišta, kao što bezazleni osmeh Ane Frank inkarnira Šou, kao što bolna grimasa Kim Fuk, devojčice s opekotinama od Napalma rezimira vijetnamsku katastrofu.

ZABORAVLJANJE SUŠTINE

Ta fotografija govori sve. Sve – samo ne ono suštinsko. Gledajući je, zaboravljamo prirodu odnosa između tragedije ove kurdske porodice koja je doživela brodolom u Turskoj i naše krivice, nas, evropskih građana, krivice koju ona ipak pobuđuje. Fotografija nam se baca u lice da nas razoruža, nas a ne one koji snose neposrednu odgovornost za smrt Ajlana Kurdija. Kao da je za smrt Ane Frank bila kriva nesolidarnost stanovnika Amsterdama, kao kad bismo zaboravili da spomenemo da ju je sumanuto gonila strana država, Nemačka, i njena smrtonosna ideologija – nacizam. Islamska država je pogubila jedanaest rođaka oca Ajlana Kurdija. Da li je ukrcao porodicu i krenuo u izgnanstvo zbog nas ili zbog Daeša (Islamske države) i njegovih pokrovitelja? Kako to da su one vlasti, koje od nas sada zahtevaju da primimo sve te nesrećnike, zapravo one iste koje su svojom politikom haosa izazvale njihov progon, koje nisu podigle mali prst protiv švercera ilegalaca u Sredozemnom moru, iste one koje se i danas suprotstavljaju svakoj presudnoj vojnoj intervenciji protiv Islamske države?

Telašce Ajlana Kurdija zgodno se nasukalo tik pred objektiv fotografa baš da bi nas nateralo da progutamo pitanja koja su nam se rojila na vrhu jezika.

[restrictedarea]

Objavljivanje slika leševa je skrnavljenje spokoja mrtvih, koji je u stvari spokoj živih. Gde nam je ostatak spokoja pri pomisli na sopstvenu smrt ako bi naše napušteno telo trebalo sutra da posluži nekakvoj predstavi u korist nečijeg interesa? Kako da se tome suprotstavimo? To je i skrnavljenje samog razuma, umrtvljenog primarnim emotivnim reakcijama na koje se svesno ciljalo. A kad nam se mozak tako svede na mali mozak, skrnavljenje prelazi u masovnu manipulaciju, u najgrubljem i najciničnijem obliku.

Redakcije sigurno tako ne zamišljaju svoju „dužnost informisanja“. Zamišljaju li išta u tim presudnim trenucima kada je jedino bitno da se „nadglasa“ konkurencija? Ko je odoleo iskušenju da šokira? Niko. Etička kajanja se odgađaju do sledeće sedmice. I ona doprinose prodaji koliko i skandal koji ih je izazvao. Primer neka bude sama emisija u kojoj je trebalo da učestvujem. „Da li je trebalo? Ili nije? A kako da se ne objavi?“… Pozorišne replike. Naravno da je trebalo! Naravno da će se nastaviti s ovim, i to još gore! I to ne da bi se skandal prodao već da bi se, naravno, „senzibilizovalo“ mnjenje.

POLITIČKO ORUĐE

I to je laž. Višak senzibilizacije vodi do desenzibilizacije. Figaro je 4. septembra zadao anketu svojim čitaocima: Da li ova fotografija „utiče na njihov pogled na migrantsku krizu“? Od 58.200 odgovora, samo je 18 odsto pozitivno. Sem toga, ne zna se u kojem smeru se uticalo na pogled čitalaca. Svejedno, od onog trenutka kada je fotografija objavljena, javnost zemalja-kandidata za prijem izbeglica postala je predmet sistematičnog i otvorenog uslovljavanja. Cilj nije ubediti – to niko ne zarezuje – cilj je zaplašiti i ućutkati. S delimičnim izuzetkom Švajcaraca, evropski građani nemaju nikakvog načina da se demokratski izraze o tom prisustvu koje im je nametnuto u ime emocije i humanitarne etike. Fotografija malog davljenika ih sputava čak i da privatno izraze zabrinutost. Što se mene tiče, ja bih odgovorio DA na Figaroovo pitanje. Da, masivno emitovanje ove opscene fotografije izmenilo je moj pogled na krizu (ali ne na same migrante). To više nije „prirodna“ kob poput cunamija ili zemljotresa. To je političko oruđe postavljeno u Evropi, koje naše vlasti – političko-medijski sistem – koriste protiv sopstvenog stanovništva. Što ne znači da ide u korist novopridošlica. Oni će se veoma brzo otrezniti kad shvate čemu su zapravo poslužili. Što se nas tiče, sav naš javni život će ubuduće, i to zadugo, da se artikuliše oko našeg stava prema njima, oko toga da li smo za ili protiv. Sudiće nam se na svakom koraku, na svakoj reči, više nego ikad.

Zašto isti ti mediji nikad nisu objavili fotografije vanevropskih džihadista kako izlažu odrubljene glave Srba u Bosni, ubijenih između 1992. i 1995? Zašto ne puste na naslovnim stranama hrišćane koje gotovo svakodnevno Daeš raspinje u Siriji i Iraku? Zašto kriju stotine sati video-snimaka i hiljade krvavih fotografija koji dokumentuju hotimično bombardovanje civilnog stanovništva istočne Ukrajine od strane pučističke vlade u Kijevu? Kao izdavač i hroničar, još od 1992. sam primao fotografije odrubljenih glava u Bosni, a sada svakodnevno preko mejla i Tvitera primam fotografije krvoprolića u Donjeckom basenu. Nikada ništa od toga nisam objavio. Najnepodnošljiviji beše lik mlade i lepe majke, Ine Kukurudze, snimljene u poslednjim trenucima života pošto joj je ukrajinska bomba presekla telo nadvoje usred Luganjska 5. juna 2014. Da su zapadne televizije pustile tih trideset sekundi bez ikakvog komentara, samo sa mestom i datumom, kijevski režim bi verovatno tada pao. No, dobro su pripazile da to ne procuri. Emotivni stampedo je oružje za blitzkrieg. On se nikad ne pokreće bez razloga. Posle prvog talasa uzbuđenja, evropsko stanovništvo će ubrzo povratiti urođene reflekse nepoverenja i straha. Nesrećni dečačić na plaži će za godinu dana biti zaboravljen, no ne i promiskuitet, napor koji se nameće već uveliko klimavim privredama, ne i razvoj dirinčenja na crno, ne i jačanje osećanja nesigurnosti i neizbežno širenje džihadizma. Zar nije bilo moguće da se narodi civilizovanije pripreme za suživot koji im predstoji?

PORNOGRAFIJA PRIZORA

Nagrađena reportaža Marije Paće Otijeri o brodolomnicima sa Lampeduze, Čim si rođen, više se ne možeš sakriti (kasnije ekranizovana), koju sam objavio u francuskom prevodu, opisuje ovu migraciju veoma lucidno i produbljeno – bez obzira na autorkina levičarska nastrojenja. Otijerijeva se nije otisnula na more sa obalskim patrolama da bi snimala leševe – a mogla je, i lako – već da bi presrela žive ljude u samom trenutku njihovog ulaska u obećanu evropsku zemlju. Saslušavala ih je, ispitivala s taktom i empatijom. Pratila je njihov kasniji put. Na to zaboravljamo od preteranog gledanja televizije, ali ti ljudi uopšte nisu neka izgladnela i glupa masa. To su u potpunosti ljudska bića, baš kao i mi, ponekad i više od nas. Iz njene knjige izbija strašna tuga. Tuga zbog toliko izgubljenih života ili skrhanih putešestvijem protkanom iluzijama. Prvi put ne osećamo sopstveni strah u suočavanju s njima već njihovu dezorijentisanost naspram nas, njihovu gorčinu naspram idiličnih slika koje su im servirane o našoj stvarnosti, njihovu strepnju, često, usred sveta čiji su im kodeksi strani – i paradoksalno, sveta koji je u mnogo čemu hladniji i grublji od onog iz kojeg su pobegli. Za koricu izdanja pod markom Xenia izabrali smo, ipak, telo koje je izbacila voda, no prekriveno ćebetom. I to ne fotografiju, nego crtež. Oko ove odluke smo danima raspravljali. Posrednošću umetnosti ili pripovedanja, grozomorni prizori gube onu sirovost koju izlaže fotografija, izazivajući voajerističke pobude. Fotografisano meso se nameće svojom „objektivnom“ pseudomaterijalnošću. Zaboravljamo da su to samo čestice mastila na papiru ili pikseli na ekranu, zaboravljamo presudno prisustvo fotografa, čije škljocanje predstavlja samo po sebi uvod u režiju. A pre svega, pošteđeni smo užasnog smrada, gnusnog dodira sa ukrućenim ili već raspadnutim telom i neizdržljivog ridanja bližnjih. Posmatrač fotografije leša je istovetan posmatraču pornografske predstave koji se naslađuje iza tamnog stakla.

Ozbiljna svedočanstva i temeljna istraživanja o fenomenu migranata nisu preterano na ceni. Otijeri je nagrađena u svojoj zemlji, jer se to nije moglo izbeći, ali to ništa nije promenilo. Migranti i dalje ostaju pre svega neprijatne statistike. Francuski prevod njene knjige, objavljen 2007, nije dobio prikaz ni u jednom važnom mediju frankofonog sveta. Evropljani koje teraju da, bez pogovora, prihvate jednu od najvećih seoba u istoriji nisu građani koje valja ubediti, već Pavlovljevi psi koje dresiraju.

[/restrictedarea]

Autor je prevodilac, izdavač i publicista iz Švajcarske