Владимир Иванович Малахаев – Будимо опрезни, најјаче светле бакље које воде у таму

разговарао Јово Радуловић

Европа ће веома брзо изгубити свој етнички и културни идентитет, а уместо закона и правде заснованих на Римском праву, доћи ће средњовековни шеријатски закон

Европска унија се последњих месеци суочава с највећом кризом од како постоји, сасвим извесно, већом и од економске кризе која је свет погодила 2008. године. Цунами избеглица са Блиског истока и севера Африке прети да разори темеље ЕУ. Имајући у виду чињеницу да тај цунами неће чак ни запљуснити америчке обале, поставља се питање у којој мери је администрација у Вашингтону свесно играла на „мигрантску“ карту како би зауставила или макар успорила Европу у њеној намери да се осамостали и изађе из загрљаја „великог брата“. У којој мери је Европа свесна опасности која се надвила над њеном будућношћу? Има ли њен прекоокеански „велики брат“ имало слуха за проблеме осталог дела света или ће наставити да се понаша као слон у стакленој башти?

Одговор на та и друга питања везана за мигрантску кризу потражили смо од доктора војних наука, пуковника у пензији, генералштабног официра, патриоте и пансловена Владимира Ивановича Малахаева. Човека чији је прадеда Србин и који Србију доживљава као другу отаџбину.

„Да бисмо избегли сваку недоумицу и лингвистичку непрецизност сматрам логичним да, пре свега, прецизирамо сам појам основног термина који је предмет нашег разговора. Реч избеглица носи јак емоционални набој, па особе на које се тај термин односи априори добијају симпатије и саосећање. Та реч, очигледно, садржи вектор правца кретања: није важно у којем смеру се пресељавају људи, много је важније то да они брзо напуштају место где живе. Иако велики број оних које данас овако именујемо не жели да оде далеко од своје отаџбине, већина би да стигне у туђу земљу где их, како се надају, чека спокојан и бољи живот, који нису изградили у сопственој земљи. Уколико би им у некој другој земљи обећали још бољи живот, потрудили би се да оду тамо и тако до убескрај.

Полазећи од овога, правилније би било користити термин „мигранти“, дакле они који су у потрази за бољим животним условима. Уз то, они не само да траже, већ чак и захтевају такве услове на рачун оних који су се, за своју и добробит своје земље, трудили много година. Али, зар су, на пример, Либијци лоше живели у просперитетној држави коју је створио изузетан арапски лидер Гадафи? Зашто га нису одбранили, већ су издали и њега самог и будућност своје деце.

Помажући туђинским војницима и сопственим јудама да сруше њихово гнездо, данас захтевају да им неко други савије ново гнездо.“

[restrictedarea]

Ко су, онда, избеглице?

Истинске избеглице су небројене стотине хиљада људи који су, огњем и мачем, протерани из Хрватске, Босне и са Косова и Метохије. Реч је о онима који су се враћали на згаришта и, стално изнова, градили свој живот на простору који је, одискона, био њихова отаџбина. Да ли су тада ЕУ, ОУН, многобројне добротворне организације, издвојиле макар и један долар или динар за организацију њиховог живота унутар државе која се данас овако хумано односи према мигрантима са Блиског истока?

Не! Само зато што су Срби. Само зато што су их западни медији, за рачун англосаксонске алијансе, прогласили агресорима на сопствену државу. Ти исти медији, мислим на „Си-Ен-Ен“, „Би-Би-Си“, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“… данас се утркују у похвалама Србији због начина на који се односи према мигрантима.

Те исте организације тада су нашле средства за обезбеђење албанских, наводно расељених лица, и псеудострадалницима обезбедили да се населе широм Европе. И сада се хватају за главу, јер су ти устаници и борци за слободу, како су их саосећајно називали западни медији, овладали трговином наркотицима, послом у којем су у дугом временском периоду научили да раде боље од свега осталог и боље од свих осталих.

Европа, која ће, сасвим извесно, платити цех бахатости политике званичног Вашингтона, мислим на талас миграната, поново показује колико је немоћна пред том бахатошћу. Последњи примери за то су Украјина и Сирија. Москва је, на врло транспарентан начин, показала како жели да стане на страну Сирије у њеном обрачуну са Исламском државом. То је за НАТО, а заправо је реч о САД, разлог за узбуну. Русија, Боже мој, стаје на страну Асада, кога Американци желе да свргну. Европа, онда, хорски понавља песму компоновану у Вашингтону. Као у случају СР Југославије, Либије, Туниса, Египта, Ирака, Сирије…

Апсолутно сте у праву. ЕУ се суочава са највећом кризом од свог постанка. Јер, искуство нас је научило да апсолутна већина оних који су кренули пут ЕУ намерава да тамо остане заувек. Проблем је, међутим, у томе што, такође, већина од њих не намерава да се интегрише у европско друштво. Да усваја његову културну традицију или развија науку за општу добробит… Не би требало очекивати да ће се, захваљујући напорима „нових“ Европејаца, појавити, на пример још једна Алхамбра или Универзитет у Кордоби.

Образованост и мудрост Мавара, који су дали колосалан допринос за развој европске науке и уметности, код њих и не постоји. Већина расељених чак и не размишља о томе шта би могли да учине за земљу која ће постати њихово ново боравиште, тј. домовина, већ само бирају која од земаља за њих може више да учини.

Уз то, нико не зна колико међу овим стотинама хиљада, заиста несрећника, има и терориста и фанатика. И колико ће бити створено нових. Са сигурношћу се, међутим, може рећи да ће они формирати своје етничке енклаве, у којима ће припрема и наоружавање таквих егзалтираних мизантропа, жељних да уништавају и руше, бити лака и бити ван домета полиције. Европа ће веома брзо изгубити свој ентички и културни идентитет, а уместо закона и правде заснованих на Римском праву, доћи ће средњовековни шеријатски закон.

Жонглирање лицемерним терминима неће довести до смиривања и социјалне хармоније, јер већина религиозних агитатора нису мудри високообразовани старци већ лажни пророци, који тумаче „Куран“ како им одговара. Ти лажни пророци као да нису прочитали свету књигу муслимана, која у седамдесетој ајети (стиху) пете суре предвиђа: „О власници Књиге, не застрањујте у веровању своме, супротно истини и не поводите се за прохтевима људи који су давно залутали, и многе у заблуду одвели, и сами са Правога пута скренули…“

У том писму нигде нема захтева да се уништавају људи друге вере, већ позив на мирну коегзистенцију. У осамдесет другом ајету пете суре „Курана“ каже се: „… И свакако ћеш наћи да су верницима најближи пријатељи који говоре: Ми смо хришћани.“

Ако би нови досељеници следили овај завет, социјална хармонија у Европи наступила би сама по себи.

Помоћ људима у невољи нормално је понашање за сваког савесног човека. Овде је, међутим, суштинска реч „помагати“, а никако чинити оно што су сами обавезни да учине – да штите себе, своје ближње и интересе сопствене државе. Наравно да потресна фотографија дечака који се утопио доводи до пораста симпатија ка мигрантима. У датом случају, међутим, не би требало мешати експлозију емоција са деструктивном глупошћу. Где су биле те фотографије и ти уредници када су на хиљаде таквих малених тела на комаде разнеле НАТО бомбе у Југославији, Либији, Сирији.

У којој мери је намера Вашингтона да порази ИД искрена или је, можда, реч о његовој намери да прекомпонује мапу света? Да ли је Европа свесна опасности да би играње ватром, коју јој намеће Вашингтон, прво запалило управо Стари континент?

Сваки народ има владу коју заслужује. Запањује, међутим, ментална импотенција данашњих европских лидера, њихова неспособност да разликују етничке, религиозне, културне нијансе и њихово охоло одсуство жеље да на време адекватно реагују на далековиде опомене.

Сада Американци уверавају своје европске савезнике да се боре са терористичком Исламском државом Ирака и Леванта. Притом, заборављају да прецизирају како су управо САД фактички створиле ИД, као што су раније, преко Осама Бин Ладена, створили Ал Каиду. Како су обучавали и финансирали, а сигурно то чине и дан-данас.

Сасвим је извесно да САД ратују у Сирији са намером да сруше легално изабраног председника Башара Асада, а не против ИД-а. У прилог томе говоре и његове речи – престаните да бомбардујете Сирију и престаће мигрантска криза. За Европу ће бити боље да то схвати што пре.

И да схвате још нешто. Некако, баш када је то потребно администрацији у Вашингтону, на свим континентима умиру, за њих неугодни, политички лидери. До дана данашњег нико није објаснио како се десило да су у једном те истом дану, 7. јула 1998. године, изненада и без икаквог видљивог разлога умрли председник Нигерије С. Абача и лидер опозиције М. Абиола, при чему је овај последњи преминуо током сусрета са америчким амбасадором. Председник Чилеа Салвадор Аљенде убијен је током војног пуча, који су иницирале САД. Председници Панаме Омар Торикос, односно Боливије Рене Баријентос, страдали су у авио-катастрофи под сумњивим околностима. И данас латиноамерички лидери пречесто оболевају од карцинома: преминуо је венецуелански председник Уго Чавез, онколошка обољења нађена су и код председника Колумбије Хуана Мануела Сантоса, бившег и садашњег лидера Бразила Луле де Силве и Дилме Русефа, аргентинске председнице Кристине Фернандес де Киршнер, бившег председника Парагваја Фернанда Луга.

Да ли је реч о случајности? Не, наравно! Сетите се само како се тадашњи амерички државни секретар Хилари Клинтон весело смејала када је чула да је убијен Гадафи.

Како коментаришете гласине да су САД спремне да одустану од наводне помоћи Украјини и препусте је Русији, под условом да им Москва препусти Сирију и Иран?

Пријатељски односи са Сиријом и Ираном стара су руска традиција. „Стари друг бољи је од двојице нових“, гласи руска пословица, а своје пријатеље, ма где они били и живели, Русија никада није издала. Управо зато, информацију да је Вашингтон спреман да одустане од Украјине у замену за прекид руске подршке Сирији и Ирану, Русија сматра неморалном, јер противречи исконским принципима руске дипломатије. Што се тиче Украјине, та држава је, по мом мишљењу, осуђена на распад и помоћ САД само ће продужити агонију. Немогуће је замислити да би се југоисток Украјине добровољно вратио у њен састав пошто је украјинска војска уништила инфраструктуру региона, стамбене зграде, уверавајући светску јавност да су сва та злодела учинили сами становници тих југоисточних области.

Чињенице, иначе, говоре да је Украјина била пет пута већа у тренутку када је изашла из СССР-а него 1654. године, када је донела одлуку да уђе у састав Руске империје. Огромну територију на северозападу даривали су јој руски цареви у периоду 1654-1917. Лењин је 1922. Украјини припојио још отприлике толико територија, као што је индустријска зона Доњецког басена (Донбас), у којој већину становништва чине етнички Руси. Стаљин је 1939. и 1945. повећао западну територију Украјине на рачун припајања земаља које су дуго времена биле под влашћу Пољака. На крају, Хрушчов је 1954, својом волунтаристичком одлуком, Украјини дао Крим.

Због тих и других разлога Украјина никада није представљала монолитну државу.

САД се, иначе, понашају као нови руски богаташ, који подучава много образованије од себе. Земља која нема матерњи језик, ни националну ношњу, чак ни националну кухињу, чија историја не траје ни триста година, убеђена је да има право да учи како да живе и шта да раде земље са вековном историјом и древном културом. Или, како би рекао Жил-Анри Паункар: „Америка је дошла до цивилизације, заобишавши културу.“

Свака деспотија, па и заснована на националној мегаломанији, каква је америчка, шири се до граница које јој омогућавају људи које угњетава. Из тога произлази да све док европски политичари буду изигравали америчке собаре и на сваки начин помагали кока-кола колонизацију својих земаља, супротно националним интересима, уништаваће вредности које су створила претходна поколења, те ће се тенденција и регресија и одрођавање не само одржати, већ и продубити.

Каква је ситуација у Русији? САД су увеле санкције Русији, ЕУ је морала да се покори диктату Вашингтона и учинила исто. У којој мери се Русија опоравила од удара оних који би, по логици ствари, требало да јој буду партнери?

Данашње санкције су као трн у нози – смета ти да ходаш, али те и не зауставља, а ко уме, може и да га извади. По димензијама, оне се не могу упоредити са некадашњим, јер Обами није пошло за руком да уведе тоталну изолацију. Европски индустријалци и пољопривредници имају велике штете због санкција, много веће од нас. Ресурси за преживљавање код нас су много већи него код њих, зато што Русија није исцрпела све могућности за контрасанкције. На пример, Американци ће се зачудити када сазнају да њихови астронаути већ дуги низ година лете у космос са ракетама опремљеним руским моторима. Шта би се десило када би Руси престали да их продају? И производња европских „Ербаса“ би се зауставила када би Русија престала да продаје титанијумске делове за њих. Русија ће увек наћи асиметричан одговор на покушаје да јој се науди. Данас се она преоријентише на источно тржиште и побољшава сопствену производњу. Нажалост, ти процеси иду спорије него што би то хтели, али према пословици: „Руси дуго упрежу, али брзо јашу.“ У сличној ситуацији, још 1856. године руски канцелар Александар Горчаков рекао је: „Русија се не љути, Русија се концентрише.“

А обичан руски човек рекао би кратко: „Нећете дочекати“.

Те санкције производ су лицемерја на Западу и онога што је боље од свих давно формулисао британски премијер Хенри Палмерстон: „Чини се да је свет тако неправедан, када против Руса нико не ратује.“ Ове речи за Европејце су и дан-данас актуелне, а још и више за Американце који жестоко мрзе једину земљу која је у стању да их уништи.

Практично цео век бавите се дезинформацијама у кризним и ратним ситуацијама. Наведите нам неке, које су, можда, промениле ток историје и свет отерале у другом правцу.

Навешћу неколико. Јасно је да је провокација у Рачку претходила нападу на Југославију. На основу злонамерне дезинформације, иза које су стајале САД, европско и америчко становништво замрзело је Србе. Тако је Србија у свом развоју заостала за много година, а њена територија за векове затрована америчким уранијумом. Касније је и Хелена Ранта признала да никаквог масакра у Рачку није било, и да је све урађено како би се Југославија бомбардовала.

Пре инвазије на Ирак, државни секретар САД Колин Пауел, пред ТВ камерама, махао је некаквом епруветом, уверавајући да се у њој налази узорак са додацима бедренице, наводно урађен у Ираку. Никакво оружје за масовно уништавање није пронађено, али је, зато, Ирак у рушевинама.

Пре напада на Либију, Муамера Гадафија су Американци и њихови европски плаћеници оптуживали за све и свашта. Нико није говорио о томе како је ујединио завађена племена и земљу претворио у земљу благостања.

Пре упада у Вијетнам, Американци су дезинформисали свој народ, изјавивши да су Вијетнамци напали америчке бродове у Тонкиншком заливу. Како се завршило, свима је познато.

Много је још примера који јасно показују да су у праву они што тврде да су Американци достојни наследници Хитлерових провокатора који су запалили пожар Другог светског рата. Подсећам на инцидент у Глајвицу у којем су немачки диверзанти, преобучени у пољску униформу, напали радио-станицу, а затим у етар пустили антихитлеровски позив на пољском језику.

Будимо опрезни – најјаче светле бакље које нас воде у таму.

[/restrictedarea]