Vladimir Ivanovič Malahaev – Budimo oprezni, najjače svetle baklje koje vode u tamu

razgovarao Jovo Radulović

Evropa će veoma brzo izgubiti svoj etnički i kulturni identitet, a umesto zakona i pravde zasnovanih na Rimskom pravu, doći će srednjovekovni šerijatski zakon

Evropska unija se poslednjih meseci suočava s najvećom krizom od kako postoji, sasvim izvesno, većom i od ekonomske krize koja je svet pogodila 2008. godine. Cunami izbeglica sa Bliskog istoka i severa Afrike preti da razori temelje EU. Imajući u vidu činjenicu da taj cunami neće čak ni zapljusniti američke obale, postavlja se pitanje u kojoj meri je administracija u Vašingtonu svesno igrala na „migrantsku“ kartu kako bi zaustavila ili makar usporila Evropu u njenoj nameri da se osamostali i izađe iz zagrljaja „velikog brata“. U kojoj meri je Evropa svesna opasnosti koja se nadvila nad njenom budućnošću? Ima li njen prekookeanski „veliki brat“ imalo sluha za probleme ostalog dela sveta ili će nastaviti da se ponaša kao slon u staklenoj bašti?

Odgovor na ta i druga pitanja vezana za migrantsku krizu potražili smo od doktora vojnih nauka, pukovnika u penziji, generalštabnog oficira, patriote i panslovena Vladimira Ivanoviča Malahaeva. Čoveka čiji je pradeda Srbin i koji Srbiju doživljava kao drugu otadžbinu.

„Da bismo izbegli svaku nedoumicu i lingvističku nepreciznost smatram logičnim da, pre svega, preciziramo sam pojam osnovnog termina koji je predmet našeg razgovora. Reč izbeglica nosi jak emocionalni naboj, pa osobe na koje se taj termin odnosi apriori dobijaju simpatije i saosećanje. Ta reč, očigledno, sadrži vektor pravca kretanja: nije važno u kojem smeru se preseljavaju ljudi, mnogo je važnije to da oni brzo napuštaju mesto gde žive. Iako veliki broj onih koje danas ovako imenujemo ne želi da ode daleko od svoje otadžbine, većina bi da stigne u tuđu zemlju gde ih, kako se nadaju, čeka spokojan i bolji život, koji nisu izgradili u sopstvenoj zemlji. Ukoliko bi im u nekoj drugoj zemlji obećali još bolji život, potrudili bi se da odu tamo i tako do ubeskraj.

Polazeći od ovoga, pravilnije bi bilo koristiti termin „migranti“, dakle oni koji su u potrazi za boljim životnim uslovima. Uz to, oni ne samo da traže, već čak i zahtevaju takve uslove na račun onih koji su se, za svoju i dobrobit svoje zemlje, trudili mnogo godina. Ali, zar su, na primer, Libijci loše živeli u prosperitetnoj državi koju je stvorio izuzetan arapski lider Gadafi? Zašto ga nisu odbranili, već su izdali i njega samog i budućnost svoje dece.

Pomažući tuđinskim vojnicima i sopstvenim judama da sruše njihovo gnezdo, danas zahtevaju da im neko drugi savije novo gnezdo.“

[restrictedarea]

Ko su, onda, izbeglice?

Istinske izbeglice su nebrojene stotine hiljada ljudi koji su, ognjem i mačem, proterani iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova i Metohije. Reč je o onima koji su se vraćali na zgarišta i, stalno iznova, gradili svoj život na prostoru koji je, odiskona, bio njihova otadžbina. Da li su tada EU, OUN, mnogobrojne dobrotvorne organizacije, izdvojile makar i jedan dolar ili dinar za organizaciju njihovog života unutar države koja se danas ovako humano odnosi prema migrantima sa Bliskog istoka?

Ne! Samo zato što su Srbi. Samo zato što su ih zapadni mediji, za račun anglosaksonske alijanse, proglasili agresorima na sopstvenu državu. Ti isti mediji, mislim na „Si-En-En“, „Bi-Bi-Si“, „Frankfurter algemajne cajtung“… danas se utrkuju u pohvalama Srbiji zbog načina na koji se odnosi prema migrantima.

Te iste organizacije tada su našle sredstva za obezbeđenje albanskih, navodno raseljenih lica, i pseudostradalnicima obezbedili da se nasele širom Evrope. I sada se hvataju za glavu, jer su ti ustanici i borci za slobodu, kako su ih saosećajno nazivali zapadni mediji, ovladali trgovinom narkoticima, poslom u kojem su u dugom vremenskom periodu naučili da rade bolje od svega ostalog i bolje od svih ostalih.

Evropa, koja će, sasvim izvesno, platiti ceh bahatosti politike zvaničnog Vašingtona, mislim na talas migranata, ponovo pokazuje koliko je nemoćna pred tom bahatošću. Poslednji primeri za to su Ukrajina i Sirija. Moskva je, na vrlo transparentan način, pokazala kako želi da stane na stranu Sirije u njenom obračunu sa Islamskom državom. To je za NATO, a zapravo je reč o SAD, razlog za uzbunu. Rusija, Bože moj, staje na stranu Asada, koga Amerikanci žele da svrgnu. Evropa, onda, horski ponavlja pesmu komponovanu u Vašingtonu. Kao u slučaju SR Jugoslavije, Libije, Tunisa, Egipta, Iraka, Sirije…

Apsolutno ste u pravu. EU se suočava sa najvećom krizom od svog postanka. Jer, iskustvo nas je naučilo da apsolutna većina onih koji su krenuli put EU namerava da tamo ostane zauvek. Problem je, međutim, u tome što, takođe, većina od njih ne namerava da se integriše u evropsko društvo. Da usvaja njegovu kulturnu tradiciju ili razvija nauku za opštu dobrobit… Ne bi trebalo očekivati da će se, zahvaljujući naporima „novih“ Evropejaca, pojaviti, na primer još jedna Alhambra ili Univerzitet u Kordobi.

Obrazovanost i mudrost Mavara, koji su dali kolosalan doprinos za razvoj evropske nauke i umetnosti, kod njih i ne postoji. Većina raseljenih čak i ne razmišlja o tome šta bi mogli da učine za zemlju koja će postati njihovo novo boravište, tj. domovina, već samo biraju koja od zemalja za njih može više da učini.

Uz to, niko ne zna koliko među ovim stotinama hiljada, zaista nesrećnika, ima i terorista i fanatika. I koliko će biti stvoreno novih. Sa sigurnošću se, međutim, može reći da će oni formirati svoje etničke enklave, u kojima će priprema i naoružavanje takvih egzaltiranih mizantropa, željnih da uništavaju i ruše, biti laka i biti van dometa policije. Evropa će veoma brzo izgubiti svoj entički i kulturni identitet, a umesto zakona i pravde zasnovanih na Rimskom pravu, doći će srednjovekovni šerijatski zakon.

Žongliranje licemernim terminima neće dovesti do smirivanja i socijalne harmonije, jer većina religioznih agitatora nisu mudri visokoobrazovani starci već lažni proroci, koji tumače „Kuran“ kako im odgovara. Ti lažni proroci kao da nisu pročitali svetu knjigu muslimana, koja u sedamdesetoj ajeti (stihu) pete sure predviđa: „O vlasnici Knjige, ne zastranjujte u verovanju svome, suprotno istini i ne povodite se za prohtevima ljudi koji su davno zalutali, i mnoge u zabludu odveli, i sami sa Pravoga puta skrenuli…“

U tom pismu nigde nema zahteva da se uništavaju ljudi druge vere, već poziv na mirnu koegzistenciju. U osamdeset drugom ajetu pete sure „Kurana“ kaže se: „… I svakako ćeš naći da su vernicima najbliži prijatelji koji govore: Mi smo hrišćani.“

Ako bi novi doseljenici sledili ovaj zavet, socijalna harmonija u Evropi nastupila bi sama po sebi.

Pomoć ljudima u nevolji normalno je ponašanje za svakog savesnog čoveka. Ovde je, međutim, suštinska reč „pomagati“, a nikako činiti ono što su sami obavezni da učine – da štite sebe, svoje bližnje i interese sopstvene države. Naravno da potresna fotografija dečaka koji se utopio dovodi do porasta simpatija ka migrantima. U datom slučaju, međutim, ne bi trebalo mešati eksploziju emocija sa destruktivnom glupošću. Gde su bile te fotografije i ti urednici kada su na hiljade takvih malenih tela na komade raznele NATO bombe u Jugoslaviji, Libiji, Siriji.

U kojoj meri je namera Vašingtona da porazi ID iskrena ili je, možda, reč o njegovoj nameri da prekomponuje mapu sveta? Da li je Evropa svesna opasnosti da bi igranje vatrom, koju joj nameće Vašington, prvo zapalilo upravo Stari kontinent?

Svaki narod ima vladu koju zaslužuje. Zapanjuje, međutim, mentalna impotencija današnjih evropskih lidera, njihova nesposobnost da razlikuju etničke, religiozne, kulturne nijanse i njihovo oholo odsustvo želje da na vreme adekvatno reaguju na dalekovide opomene.

Sada Amerikanci uveravaju svoje evropske saveznike da se bore sa terorističkom Islamskom državom Iraka i Levanta. Pritom, zaboravljaju da preciziraju kako su upravo SAD faktički stvorile ID, kao što su ranije, preko Osama Bin Ladena, stvorili Al Kaidu. Kako su obučavali i finansirali, a sigurno to čine i dan-danas.

Sasvim je izvesno da SAD ratuju u Siriji sa namerom da sruše legalno izabranog predsednika Bašara Asada, a ne protiv ID-a. U prilog tome govore i njegove reči – prestanite da bombardujete Siriju i prestaće migrantska kriza. Za Evropu će biti bolje da to shvati što pre.

I da shvate još nešto. Nekako, baš kada je to potrebno administraciji u Vašingtonu, na svim kontinentima umiru, za njih neugodni, politički lideri. Do dana današnjeg niko nije objasnio kako se desilo da su u jednom te istom danu, 7. jula 1998. godine, iznenada i bez ikakvog vidljivog razloga umrli predsednik Nigerije S. Abača i lider opozicije M. Abiola, pri čemu je ovaj poslednji preminuo tokom susreta sa američkim ambasadorom. Predsednik Čilea Salvador Aljende ubijen je tokom vojnog puča, koji su inicirale SAD. Predsednici Paname Omar Torikos, odnosno Bolivije Rene Barijentos, stradali su u avio-katastrofi pod sumnjivim okolnostima. I danas latinoamerički lideri prečesto obolevaju od karcinoma: preminuo je venecuelanski predsednik Ugo Čavez, onkološka oboljenja nađena su i kod predsednika Kolumbije Huana Manuela Santosa, bivšeg i sadašnjeg lidera Brazila Lule de Silve i Dilme Rusefa, argentinske predsednice Kristine Fernandes de Kiršner, bivšeg predsednika Paragvaja Fernanda Luga.

Da li je reč o slučajnosti? Ne, naravno! Setite se samo kako se tadašnji američki državni sekretar Hilari Klinton veselo smejala kada je čula da je ubijen Gadafi.

Kako komentarišete glasine da su SAD spremne da odustanu od navodne pomoći Ukrajini i prepuste je Rusiji, pod uslovom da im Moskva prepusti Siriju i Iran?

Prijateljski odnosi sa Sirijom i Iranom stara su ruska tradicija. „Stari drug bolji je od dvojice novih“, glasi ruska poslovica, a svoje prijatelje, ma gde oni bili i živeli, Rusija nikada nije izdala. Upravo zato, informaciju da je Vašington spreman da odustane od Ukrajine u zamenu za prekid ruske podrške Siriji i Iranu, Rusija smatra nemoralnom, jer protivreči iskonskim principima ruske diplomatije. Što se tiče Ukrajine, ta država je, po mom mišljenju, osuđena na raspad i pomoć SAD samo će produžiti agoniju. Nemoguće je zamisliti da bi se jugoistok Ukrajine dobrovoljno vratio u njen sastav pošto je ukrajinska vojska uništila infrastrukturu regiona, stambene zgrade, uveravajući svetsku javnost da su sva ta zlodela učinili sami stanovnici tih jugoistočnih oblasti.

Činjenice, inače, govore da je Ukrajina bila pet puta veća u trenutku kada je izašla iz SSSR-a nego 1654. godine, kada je donela odluku da uđe u sastav Ruske imperije. Ogromnu teritoriju na severozapadu darivali su joj ruski carevi u periodu 1654-1917. Lenjin je 1922. Ukrajini pripojio još otprilike toliko teritorija, kao što je industrijska zona Donjeckog basena (Donbas), u kojoj većinu stanovništva čine etnički Rusi. Staljin je 1939. i 1945. povećao zapadnu teritoriju Ukrajine na račun pripajanja zemalja koje su dugo vremena bile pod vlašću Poljaka. Na kraju, Hruščov je 1954, svojom voluntarističkom odlukom, Ukrajini dao Krim.

Zbog tih i drugih razloga Ukrajina nikada nije predstavljala monolitnu državu.

SAD se, inače, ponašaju kao novi ruski bogataš, koji podučava mnogo obrazovanije od sebe. Zemlja koja nema maternji jezik, ni nacionalnu nošnju, čak ni nacionalnu kuhinju, čija istorija ne traje ni trista godina, ubeđena je da ima pravo da uči kako da žive i šta da rade zemlje sa vekovnom istorijom i drevnom kulturom. Ili, kako bi rekao Žil-Anri Paunkar: „Amerika je došla do civilizacije, zaobišavši kulturu.“

Svaka despotija, pa i zasnovana na nacionalnoj megalomaniji, kakva je američka, širi se do granica koje joj omogućavaju ljudi koje ugnjetava. Iz toga proizlazi da sve dok evropski političari budu izigravali američke sobare i na svaki način pomagali koka-kola kolonizaciju svojih zemalja, suprotno nacionalnim interesima, uništavaće vrednosti koje su stvorila prethodna pokolenja, te će se tendencija i regresija i odrođavanje ne samo održati, već i produbiti.

Kakva je situacija u Rusiji? SAD su uvele sankcije Rusiji, EU je morala da se pokori diktatu Vašingtona i učinila isto. U kojoj meri se Rusija oporavila od udara onih koji bi, po logici stvari, trebalo da joj budu partneri?

Današnje sankcije su kao trn u nozi – smeta ti da hodaš, ali te i ne zaustavlja, a ko ume, može i da ga izvadi. Po dimenzijama, one se ne mogu uporediti sa nekadašnjim, jer Obami nije pošlo za rukom da uvede totalnu izolaciju. Evropski industrijalci i poljoprivrednici imaju velike štete zbog sankcija, mnogo veće od nas. Resursi za preživljavanje kod nas su mnogo veći nego kod njih, zato što Rusija nije iscrpela sve mogućnosti za kontrasankcije. Na primer, Amerikanci će se začuditi kada saznaju da njihovi astronauti već dugi niz godina lete u kosmos sa raketama opremljenim ruskim motorima. Šta bi se desilo kada bi Rusi prestali da ih prodaju? I proizvodnja evropskih „Erbasa“ bi se zaustavila kada bi Rusija prestala da prodaje titanijumske delove za njih. Rusija će uvek naći asimetričan odgovor na pokušaje da joj se naudi. Danas se ona preorijentiše na istočno tržište i poboljšava sopstvenu proizvodnju. Nažalost, ti procesi idu sporije nego što bi to hteli, ali prema poslovici: „Rusi dugo uprežu, ali brzo jašu.“ U sličnoj situaciji, još 1856. godine ruski kancelar Aleksandar Gorčakov rekao je: „Rusija se ne ljuti, Rusija se koncentriše.“

A običan ruski čovek rekao bi kratko: „Nećete dočekati“.

Te sankcije proizvod su licemerja na Zapadu i onoga što je bolje od svih davno formulisao britanski premijer Henri Palmerston: „Čini se da je svet tako nepravedan, kada protiv Rusa niko ne ratuje.“ Ove reči za Evropejce su i dan-danas aktuelne, a još i više za Amerikance koji žestoko mrze jedinu zemlju koja je u stanju da ih uništi.

Praktično ceo vek bavite se dezinformacijama u kriznim i ratnim situacijama. Navedite nam neke, koje su, možda, promenile tok istorije i svet oterale u drugom pravcu.

Navešću nekoliko. Jasno je da je provokacija u Račku prethodila napadu na Jugoslaviju. Na osnovu zlonamerne dezinformacije, iza koje su stajale SAD, evropsko i američko stanovništvo zamrzelo je Srbe. Tako je Srbija u svom razvoju zaostala za mnogo godina, a njena teritorija za vekove zatrovana američkim uranijumom. Kasnije je i Helena Ranta priznala da nikakvog masakra u Račku nije bilo, i da je sve urađeno kako bi se Jugoslavija bombardovala.

Pre invazije na Irak, državni sekretar SAD Kolin Pauel, pred TV kamerama, mahao je nekakvom epruvetom, uveravajući da se u njoj nalazi uzorak sa dodacima bedrenice, navodno urađen u Iraku. Nikakvo oružje za masovno uništavanje nije pronađeno, ali je, zato, Irak u ruševinama.

Pre napada na Libiju, Muamera Gadafija su Amerikanci i njihovi evropski plaćenici optuživali za sve i svašta. Niko nije govorio o tome kako je ujedinio zavađena plemena i zemlju pretvorio u zemlju blagostanja.

Pre upada u Vijetnam, Amerikanci su dezinformisali svoj narod, izjavivši da su Vijetnamci napali američke brodove u Tonkinškom zalivu. Kako se završilo, svima je poznato.

Mnogo je još primera koji jasno pokazuju da su u pravu oni što tvrde da su Amerikanci dostojni naslednici Hitlerovih provokatora koji su zapalili požar Drugog svetskog rata. Podsećam na incident u Glajvicu u kojem su nemački diverzanti, preobučeni u poljsku uniformu, napali radio-stanicu, a zatim u etar pustili antihitlerovski poziv na poljskom jeziku.

Budimo oprezni – najjače svetle baklje koje nas vode u tamu.

[/restrictedarea]