Запад гарант политике клизаве косине

Пише Вили Вимер

Политика САД у различитим савезима је суштински усмерена ка саучествовању савезничких влада у поступцима америчке владе којима се крши међународно право

Ако бисмо прихватили здраво за готово логику до сада објављених одредби ТТИП диктатa (Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство) о арбитражним судовима, којe САД намећу Европској унији, еврoпске владе би убудуће могле бити тужене пред овим судовима уколико не би одобриле војне интервенције јер би амерички глобални концерни одбијањем оваквих ратова изгубили очекивану добит. Да ово није далеко од памети, видимо ако испрaтимо који су се концерни у Украјини докопали ове земље и чији је циљ проширење инвестиција ка Русији. Са које год стране да погледамо, Запад се са савезничким државама-њушкалима, тзв. „five eyes“, срозао у установу која отворено тежи ка глобалној контроли. Европи и Немачкој је очигледно стало једино до тога колики ће удео имати у садашњем и будућем плену.

[restrictedarea]

ПОВРАТАК РАТА Сваки дан се запрепастимо средствима која се због овога потежу. Тако, поводом 70-годишњице оснивања Уједињених нација водеће новине у нашој земљи пишу са нескривеном злурадошћу о томе са којим ниподаштавањем се ова организација данас третира. Сетимо се да су Уједињене нације настале одмах по завршетку европског рата 26. јуна 1945. како би заклете поклонике рата протерале из политике. Рат треба забранити онако како то захтевају одредбе о Савету безбедности Уједињених нација – прецизно и без двоумљења. Статути Нирнбершког суда је требало тако чврсто да закуцају одредбе о индивидуалној одговорности политичких званичника да убудуће изговори за лично деловање не би били могући. Статут Међународног суда правде у Хагу, дефинисан на крају века рата након дугих и мукотрпних међународних саветовања, требало је да заувек очува резултате Нирнберга и његових процеса. Данас, овај суд постоји само због суђења афричким моћницима и ни за шта друго откако су САД одлучиле да Хаг претворе у прах и пепео уколико би се пред овим судом нашао иједан амерички одговорни политичар. Oд 1999. године Запад стоји иза повратка рата у европску политику.

На ове околности је пре неколико дана својом значајном изјавом скренуо пажњу мозак Геншерове политике, некадашњи амбасадор др Франк Елебе. Тиме што су САД себе изузеле из централног међународног правног поретка, оне нису себи приграбиле само право да одлучују о опстанку човечанства. Политика САД у различитим савезима је суштински усмерена ка саучествовању савезничких влада у поступцима америчке владе којима се крши међународно право. И, једина могућност да оне избегну Хаг јесте да трајно учествују у америчким акцијама које, како знају и умеју, морају да буду победничке.

Сваки грађанин Немачке би схватио до које мере све ово на плану унутрашње политике његове земље води ка тешким последицама по читаво друштво, када би одредбе Устава о забрани агресорског рата упоредио са практичним деловањем свих својих савезних влада од рата против Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. наовамо, којим је прекршено међународно право. Управо због ових догађаја би требало да се наша земља присети мудрости оне старе немачке пословице Mitgefangen mitgehangen – Kо се ухвати у коло злочина заврши на вешалима – како се десило и у Нирнбергу.

Када сагледамо како се развија садашњи однос према међународном праву, и сагледамо ли ратну политику Запада у другим деловима света, а однедавно поново и у Европи, близу је памети да читав Запад означимо као „међународно-правно-злочиначку организацију“ зато што он не мора да се брани од развоја догађаја на глобалној равни, већ зато што сам производи потенцијал опасности. Када је Оскар Лафонтен ових дана указао на овакво стање тако што је у речнику једне веома високе америчке чиновнице идентификовао „империјализам САД“, немачка штампа је унисоно заурлала као да је успешно апсолвирала испирање мозга. А, Оскар Лафонтен спада међу оне који можда ништа не желе толико колико сарадњу са САД која би почивала на општеприхваћеним нормама.

НАШМИНКАНИ ИНСТРУМЕНТИ ГЛОБАЛНЕ АГРЕСИЈЕ Дo дрскости непристојно понашање немачких генерала приликом НАТО-вежби на руској граници јасно разоткрива шта прети Немцима и другим Европљанима када се њихове војне снаге војнотехничким триковима извуку из надлежности њихових парламената, а тиме и влада, и разместе у складу са америчким наредбама. Је ли морало да се, двадесет и пет година после совјетске, а тиме и руске сагласности са уједињењем Немачке, у Москви чују тонови од стране немачке војске који не подсећају на ове срећне догађаје, већ на догађаје из оних времена која смо недавно обележавали на манифестацијама поводом краја Другог светског рата? До које мере смо ми у Немачкој заборавили историју када прихватамо да се тако нешто чује из наших редова?

Међутим, нису само дневни догађаји ти који нас узнемиравају. Др Петер Гаувајлер је 4. јуна 2014. одржао велико предавање апсолвентима Универзитета Бундесвера у Хамбургу где се дотакао одредби Устава које се тичу немачких војних снага, указујући на оно шта су њима хтели да постигну уставотворци и шта су били темељи одлука парламента. Није се тада радило о немачком војном доприносу међународним системима савеза које данас – као ни НАТО – не можемо да схватимо као системе колективне безбедности, већ, с пуним правом, као нашминкане инструменте глобалне агресије. Немачка је, тако каже др Петер Гаувајлер, желела да приступи једном таквом савезу безбедности да не би изградила сопствену војску. У светлу пензионерских просветљења некадашњих судија Савезног уставног суда било би реално да буде оборено одобрење немачким контингентима да учествују у глобалним НАТО -операцијама које им је тај суд дао у тзв. Адриа-пресуди из 1994.

Да бисмо могли да учествујемо у америчкој политици „клизаве косине“, није у запећак гурнут само наш Устав. Практична политика довела је до апсурда одобрење немачког Бундестага да Немачка буде чланица НАТО као одбрамбеног савеза. Та политика ће ускоро довести до ситуације да ће се присуству страних трупа на немачкој територији дати легитимитет на основу других а не искључиво одбрамбених разлога. Или ово потпуно неоправдано понашање Запада према Руској Федерацији има циљ управо да га Немци прихвате, сматрајући да је његова алтернатива – рат?

[/restrictedarea]