Molebanom protiv klimatskih promena

Zelene strane

Piše Mara Knežević Kern

Šta je Sveti otac obećao na Samitu za održivi razvoj koji je prošle godine organizovan pod pokroviteljstvom UN i šta je pozadina borbe za dobrobit Planete

Pod pokroviteljstvom UN, u septembru 2014, održan je Samit za održivi razvoj gde je precizirana strategija Agende 21 za upravljanje Planetom. Ovom skupu je prisustvovao i papa, priključivši se – kako trendovi nalažu – molebanu za borbu protiv „klimatskih promena“, uz nezaobilaznu mantru o džender jednakosti.

 

U IME DOBROBITI PLANETE Majkl Šnajder iz „Ekonomskog kolapsa“ objavio je svoje viđenje ovog perfidnog scenarija, kojim je Samit iskoristio termin održivi razvoj da u ime „dobrobiti Planete“ opravda upliv bankarskog kapitala u sve aspekte privatnog i javnog života: „Nikada do sada nisam prisustvovao većoj koncentraciji moći UN elite, i nikada do sada ‚briga za prirodno okruženje“ nije bila do te mere licemerna ‒ postavljena kao ram za manipulaciju našim životima.“

Dalje korake u pravcu ostvarivanja ciljeva Samita trebalo bi da sprovede „otvorena radna grupa“ marioneta, takozvanih „eksperata za finansiranje održivog razvoja“, koja je osmislila set od 17 postavljenih ciljeva  ‒ svojevrsnih božijih zapovesti ‒ kojima bi se, uz papin i bankarski blagoslov, „zaustavilo siromaštvo“. Papa je tom prilikom bacio anatemu na izazivače klimatskih promena, objavivši početak krstaškog pohoda na siromašne, čiji je osnovni energetski izvor ugalj. On je upozorio tri milijarde siromašnih „zagađivača“ da će morati da se prilagode agendi i promene loše navike. Sveti otac je obećao da će Vatikan „unisonim delovanjem svih svetskih religija“ ostvariti ovaj cilj. Sudeći prema najnovijem Zakonu o zabrani hranjenja beskućnika (ne računajući pse i mačke) američki agendaši su već započeli borbu protiv siromaštva, što je napredak u odnosu na vatikansku agendu Majke Tereze o „bedi kao božjem blagoslovu“.

Međunarodni konzorcijum istraživačkog novinarstva (ICIJ) proučio je uticaj bankarske strategije na 14 zemalja, u kojima je tokom poslednje dekade 3,4 miliona najranjivijih članova društva prisiljeno da napusti poljoprivredne posede. Najmasovnije prisilno preseljenje dogodilo se u Africi i Aziji.

[restrictedarea]

 

ZASTAVA LAŽNE PLEMENITOSTI Direktor centra „Pravo i ekologija“ Ana Berd optužuje Svetsku banku za investiranje u ekocidne projekte pod lažnom zastavom „Zaustavimo bedu“. Ona navodi slučaj zloupotrebe kenijskih fondova za zaštitu šuma kada su starosedeoci proterani sa svojih ognjišta bez ikakve alternativne za „održivi opstanak“.

U Vijetnamu je preko milion stanovnika izgubilo zemlju i gurnuto u bedu usled izgradnje brana i hidrocentrala. Svetska banka stoji i iza nasilnog svrgavanja predsednika Hondurasa Manuela Zelaje, koji se agrarnom reformom zemerio magnatu Miguelu Fakusu, vlasniku korporacije Grupo Dinant. Poljoprivrednici su se 1970. izborili za agrarnu reformu, kojom je zemlja dodeljena bezemljašima, uz uspostavljanje prvih kooperativa, da bi ranih 1990-ih započelo okretanje neoliberalizmu, što je zahvaljujući politici  MMF dovelo do marketizacije poljoprivrede i urušavanja sistema socijalne zaštite.

Uz pomoć zajma od 15 miliona dolara Miguel Fakus je pomogao pučistima, posle čega je nekažnjeno nastavio da hara provincijom Aguan voli, u kojoj se nalaze njegove plantaže i pogoni. Uprkos krvavim obračunima sa lokalnim stanovništvom (Fakusovi plaćenici su tokom protesta zbog otimanja zemlje ubili preko 150 ljudi) Svetska banka je ovom narko-dileru prosledila deo razvojnih fondova za „održivu poljoprivredu“.

Nakon hapšenja vođa seljačkog pokreta, korumpirana vlada je ‒ uz pomoć Svetske banke – nastavila proizvodnju bede, a kontrola obespravljenih se od 2010. sprovodi  militarizacijom čitavog regiona, ucenama, kidnapovanjem i ubistvima: Aguanom krstare eskadroni smrti, čije se aktivnosti sinhronizuju sa vladinim snagama kako bi vlada, podržana od strane SAD i Svetske banke, sprovodila kapitalizam po meri samozvanih gospodara sveta.

Među žrtvama „održivog razvoja“ našla se i indijanska populacija u Americi. U jeku donošenja Akta o nacionalnoj bezbednosti, senator Arizone (poznat po sprezi s vlasnicima uranijumskih rudnika u Namibiji) predao je svetu zemlju Apača ‒ Oak Flet, kompaniji za istraživanje i eksploataciju bakra. I ova primopredaja uknjižena je u knjigovodstvo Agende kao uspešan korak ka spasavanju Planete.

Stanovništvo Aljaske se suočilo sa sofisticiranom varijantom otimanja zemljišta i kontrole vlasnika, sprovedenom  pomoću Zakona o zoniranju građevinskih parcela, što je vlastodršcima omogućilo donošenje urbanističkih planova bez konsultacija s lokalnim stanovništvom i usklađivanja s njihovim potrebama. Preko zona koda vlasnicima zemlje se oduzima pravo na korišćenje okućnice i imanja u skladu sa potrebama domaćinstva. Tim zakonom su pogođeni stočari, uvođenjem zabrane napasanja stoke na sopstvenoj livadi, uz zabranu uzgajanja povrća i voća.

 

OBRISI BANKARSKE DOSETKE Zbunjenim farmerima pomogao je osnivač Solušn instituta, Din Džonson, pokrenuvši lokalno stanovništvo opštine Kodijak na akciju usmerenu protiv lokalnih moćnika. Agenda 21, sačinjena pod pokroviteljstvom UN 1992, dala je pravo lokalnoj samoupravi da oduzima zemlju i menja namenu zemljišta „u javnom interesu“. Skup je održan uprkos iznenadnim poplavama praćenim blokadom puteva (što je mnoge aktiviste onemogućilo da prisustvuju sastanku). Građani Kodijaka su definisali pitanja vezana za reviziju zoning koda i poslali pismeni zahtev vladi da bi se zaustavila samovolja lokalne samouprave i onemogućila otimačina zemlje.

Protestima se priključila i organizacija „Prava i ekologija“. Oni su u aprilu 2015. poslali pismo predsedniku Svetske banke, sa primedbama na Akcioni plan, ukazujući na bezobzirno ignorisanje individualnih prava žitelja u „zaštićenim“ zonama. Njihovi zahtevi uključuju i problem progona starosedelaca u interesu „održivog razvoja“, podsećajući Banku na neophodnost obezbeđivanja sredstava za „održivi opstanak“ ruralnim zajednicama, pogođenim proglašavanjem teritorija na kojima žive za „zaštićenu zonu“ ili „svetsku baštinu“. Prava na opstanak ljudske vrste ovim planovima su u potpunosti ignorisana, a prognana plemena nemaju ni onaj minimum zaštite dat pandama i ostalim ugroženim životinjskim vrstama. U pismu se – između ostalog – traži da se „prilikom donošenja akcionih planova konsultuje civilno društvo, osnivanjem foruma na kojem bi se analizirao uticaj projekata na stanovništvo“.

Ako bismo zona-kod preveli na lokalni vokabular, obrise ove bankarske dosetke prepoznajemo u novokomponovanom terminu investitorski urbanizam, kojim se interesi zajednice u potpunosti isključuju, kao i pravo starosedelaca na učešće u izradi urbanističkih planova.

 

KORPORACIJE, GMO, „SUŽIVOT“ Mehanizmi za otimačinu zemlje ugrađeni su i u strategiju industrijskih proizvođača hrane. Polazeći od činjenice da ove kompanije imaju neprestanu potrebu za sve većim površinama zemlje, jasno je da ruralno stanovništvo čeka postepeno proterivanje, pošto među njima nema „suživota“, kao što nema „suživota“ između GMO i prirodnog semena. Korporacije su naučile lekciju da mali proizvođači, s minimumom mogućnosti da samostalno opstanu, predstavljaju potencijalnu opasnost od pobune. Rešenje je u totalnom oduzimanju zemlje, sofisticiranim metodama finansijskog iznurivanja, uz pomoć banaka koje – prema rečima jednog lokalnog latifundiste – treba da podržavaju velike, jer su mali nepotreban balast                  ‒ sirotinja kojoj bi bankarska podrška bila svojevrsna milostinja.

Borba protiv ono malo preostalih seoskih domaćinstava vodi se uz pomoć „servisa za brigu o prirodi i lokalnim proizvodima“, „REDD“ i „REDD Plus“, iza kojih stoje kompanije nestrpljive da se dokopaju plena. One se kroz savetodavne aktivnosti uvlače u zajednicu, usmeravajući je „tržišno“, uz nametanje ugovora i planova setve osmišljenih od strane spoljnih autoriteta, zainteresovanih da poljoprivrednike učine što ranjivijim. Modifikujući ekosistem i slabeći socijalnu strukturu, oni izazivaju tenzije i oružane konflikte, sve dok zajednica ne izgubi sposobnost odupiranja. U tom trenutku nastupaju glavni igrači.

Zbog nesigurnosti i nepoznanica koje donosi budućnost, veleposednici i industrijski proizvođači hrane radije se kockaju tuđim novcem. U tu svrhu uključuju državu kao „partnera“, da bi kroz takozvana Public Private Partnerships  usisali svu dobit – a eventualni rizik preneli na leđa države. Ona investira sve dok postoji veliki rizik za kompanije, tako da je najveći broj istraživačkih projekata, kao što su ulaganja u infrastrukturu, šeme osiguranja, kontrola sistema distribucije… prebačen na teret države. Ako država nema novac, tu je Svetska banka da pripomogne. Čim uslovi za poslovanje postanu jasniji, dobri poslovni aranžmani se prebacuju u privatni sektor, a ukoliko se od projekta odustane, država snosi troškove. U tu svrhu se koriste penzioni fondovi, što je često korišćeno za otimanje zemlje u takozvanoj zelenoj privredi (green enterprises).

[/restrictedarea]