Молебаном против климатских промена

Зелене стране

Пише Мара Кнежевић Керн

Шта је Свети отац обећао на Самиту за одрживи развој који je прошле године организован под покровитељством УН и шта је позадина борбе за добробит Планете

Под покровитељством УН, у септембру 2014, одржан је Самит за одрживи развој где је прецизирана стратегија Агенде 21 за управљање Планетом. Овом скупу је присуствовао и папа, прикључивши се – како трендови налажу – молебану за борбу против „климатских промена“, уз незаобилазну мантру о џендер једнакости.

 

У ИМЕ ДОБРОБИТИ ПЛАНЕТЕ Мајкл Шнајдер из „Економског колапса“ објавио је своје виђење овог перфидног сценарија, којим је Самит искористио термин одрживи развој да у име „добробити Планете“ оправда уплив банкарског капитала у све аспекте приватног и јавног живота: „Никада до сада нисам присуствовао већој концентрацији моћи УН елите, и никада до сада ‚брига за природно окружење“ није била до те мере лицемерна ‒ постављена као рам за манипулацију нашим животима.“

Даље кораке у правцу остваривања циљева Самита требало би да спроведе „отворена радна група“ марионета, такозваних „експерата за финансирање одрживог развоја“, која је осмислила сет од 17 постављених циљева  ‒ својеврсних божијих заповести ‒ којима би се, уз папин и банкарски благослов, „зауставило сиромаштво“. Папа је том приликом бацио анатему на изазиваче климатских промена, објавивши почетак крсташког похода на сиромашне, чији је основни енергетски извор угаљ. Он је упозорио три милијарде сиромашних „загађивача“ да ће морати да се прилагоде агенди и промене лоше навике. Свети отац је обећао да ће Ватикан „унисоним деловањем свих светских религија“ остварити овај циљ. Судећи према најновијем Закону о забрани храњења бескућника (не рачунајући псе и мачке) амерички агендаши су већ започели борбу против сиромаштва, што је напредак у односу на ватиканску агенду Мајке Терезе о „беди као божјем благослову“.

Међународни конзорцијум истраживачког новинарства (ИЦИЈ) проучио је утицај банкарске стратегије на 14 земаља, у којима је током последње декаде 3,4 милиона најрањивијих чланова друштва присиљено да напусти пољопривредне поседе. Најмасовније присилно пресељење догодило се у Африци и Азији.

[restrictedarea]

 

ЗАСТАВА ЛАЖНЕ ПЛЕМЕНИТОСТИ Директор центра „Право и екологија“ Ана Берд оптужује Светску банку за инвестирање у екоцидне пројекте под лажном заставом „Зауставимо беду“. Она наводи случај злоупотребе кенијских фондова за заштиту шума када су староседеоци протерани са својих огњишта без икакве алтернативне за „одрживи опстанак“.

У Вијетнаму је преко милион становника изгубило земљу и гурнуто у беду услед изградње брана и хидроцентрала. Светска банка стоји и иза насилног свргавања председника Хондураса Мануела Зелаје, који се аграрном реформом земерио магнату Мигуелу Факусу, власнику корпорације Групо Динант. Пољопривредници су се 1970. изборили за аграрну реформу, којом је земља додељена беземљашима, уз успостављање првих кооператива, да би раних 1990-их започело окретање неолиберализму, што је захваљујући политици  ММФ довело до маркетизације пољопривреде и урушавања система социјалне заштите.

Уз помоћ зајма од 15 милиона долара Мигуел Факус је помогао пучистима, после чега је некажњено наставио да хара провинцијом Агуан воли, у којој се налазе његове плантаже и погони. Упркос крвавим обрачунима са локалним становништвом (Факусови плаћеници су током протеста због отимања земље убили преко 150 људи) Светска банка је овом нарко-дилеру проследила део развојних фондова за „одрживу пољопривреду“.

Након хапшења вођа сељачког покрета, корумпирана влада је ‒ уз помоћ Светске банке – наставила производњу беде, а контрола обесправљених се од 2010. спроводи  милитаризацијом читавог региона, уценама, киднаповањем и убиствима: Агуаном крстаре ескадрони смрти, чије се активности синхронизују са владиним снагама како би влада, подржана од стране САД и Светске банке, спроводила капитализам по мери самозваних господара света.

Међу жртвама „одрживог развоја“ нашла се и индијанска популација у Америци. У јеку доношења Акта о националној безбедности, сенатор Аризоне (познат по спрези с власницима уранијумских рудника у Намибији) предао је свету земљу Апача ‒ Оак Флет, компанији за истраживање и експлоатацију бакра. И ова примопредаја укњижена је у књиговодство Агенде као успешан корак ка спасавању Планете.

Становништво Аљаске се суочило са софистицираном варијантом отимања земљишта и контроле власника, спроведеном  помоћу Закона о зонирању грађевинских парцела, што је властодршцима омогућило доношење урбанистичких планова без консултација с локалним становништвом и усклађивања с њиховим потребама. Преко зона кода власницима земље се одузима право на коришћење окућнице и имања у складу са потребама домаћинства. Тим законом су погођени сточари, увођењем забране напасања стоке на сопственој ливади, уз забрану узгајања поврћа и воћа.

 

ОБРИСИ БАНКАРСКЕ ДОСЕТКЕ Збуњеним фармерима помогао је оснивач Солушн института, Дин Џонсон, покренувши локално становништво општине Кодијак на акцију усмерену против локалних моћника. Агенда 21, сачињена под покровитељством УН 1992, дала је право локалној самоуправи да одузима земљу и мења намену земљишта „у јавном интересу“. Скуп је одржан упркос изненадним поплавама праћеним блокадом путева (што је многе активисте онемогућило да присуствују састанку). Грађани Кодијака су дефинисали питања везана за ревизију зонинг кода и послали писмени захтев влади да би се зауставила самовоља локалне самоуправе и онемогућила отимачина земље.

Протестима се прикључила и организација „Права и екологија“. Они су у априлу 2015. послали писмо председнику Светске банке, са примедбама на Акциони план, указујући на безобзирно игнорисање индивидуалних права житеља у „заштићеним“ зонама. Њихови захтеви укључују и проблем прогона староседелаца у интересу „одрживог развоја“, подсећајући Банку на неопходност обезбеђивања средстава за „одрживи опстанак“ руралним заједницама, погођеним проглашавањем територија на којима живе за „заштићену зону“ или „светску баштину“. Права на опстанак људске врсте овим плановима су у потпуности игнорисана, а прогнана племена немају ни онај минимум заштите дат пандама и осталим угроженим животињским врстама. У писму се – између осталог – тражи да се „приликом доношења акционих планова консултује цивилно друштво, оснивањем форума на којем би се анализирао утицај пројеката на становништво“.

Ако бисмо зона-код превели на локални вокабулар, обрисе ове банкарске досетке препознајемо у новокомпонованом термину инвеститорски урбанизам, којим се интереси заједнице у потпуности искључују, као и право староседелаца на учешће у изради урбанистичких планова.

 

КОРПОРАЦИЈЕ, ГМО, „СУЖИВОТ“ Механизми за отимачину земље уграђени су и у стратегију индустријских произвођача хране. Полазећи од чињенице да ове компаније имају непрестану потребу за све већим површинама земље, јасно је да рурално становништво чека постепено протеривање, пошто међу њима нема „суживота“, као што нема „суживота“ између ГМО и природног семена. Корпорације су научиле лекцију да мали произвођачи, с минимумом могућности да самостално опстану, представљају потенцијалну опасност од побуне. Решење је у тоталном одузимању земље, софистицираним методама финансијског изнуривања, уз помоћ банака које – према речима једног локалног латифундисте – треба да подржавају велике, јер су мали непотребан баласт                  ‒ сиротиња којој би банкарска подршка била својеврсна милостиња.

Борба против оно мало преосталих сеоских домаћинстава води се уз помоћ „сервиса за бригу о природи и локалним производима“, „REDD“ и „REDD Plus“, иза којих стоје компаније нестрпљиве да се докопају плена. Оне се кроз саветодавне активности увлаче у заједницу, усмеравајући је „тржишно“, уз наметање уговора и планова сетве осмишљених од стране спољних ауторитета, заинтересованих да пољопривреднике учине што рањивијим. Модификујући екосистем и слабећи социјалну структуру, они изазивају тензије и оружане конфликте, све док заједница не изгуби способност одупирања. У том тренутку наступају главни играчи.

Због несигурности и непознаница које доноси будућност, велепоседници и индустријски произвођачи хране радије се коцкају туђим новцем. У ту сврху укључују државу као „партнера“, да би кроз такозвана Public Private Partnerships  усисали сву добит – а евентуални ризик пренели на леђа државе. Она инвестира све док постоји велики ризик за компаније, тако да је највећи број истраживачких пројеката, као што су улагања у инфраструктуру, шеме осигурања, контрола система дистрибуције… пребачен на терет државе. Ако држава нема новац, ту је Светска банка да припомогне. Чим услови за пословање постану јаснији, добри пословни аранжмани се пребацују у приватни сектор, а уколико се од пројекта одустане, држава сноси трошкове. У ту сврху се користе пензиони фондови, што је често коришћено за отимање земље у такозваној зеленој привреди (green enterprises).

[/restrictedarea]