Колонизација развијеног света

Пише  ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Последњих деценија миграција достиже историјски невиђене размере. Овај тренд свету поставља читав низ питања, пре свега да ли ова врста кретања људи представља нови начин колонизације и заузимања територија и ресурса и како изаћи на крај са економским и етничким конфликтима који из ње произлазе

Број људи који су због измењених околности и хаоса у својим државама променили место боравка, према најновијем извештају Одељења Уједињених нација за економска и социјална питања за 2013. годину, износи 232 милиона или 3,2 одсто становника планете. Највећи миграциони коридори су Мексико – САД (13 милиона имиграната) Украјина – Русија (3,5 милиона) те Казахстан – Русија (2,5 милиона). Ови подаци су већ стари, јер се у међувремену догодио нови процес покретања популације. Фебруарски пуч 2014. године у Украјини, појава Исламске државе на Блиском истоку и још неких терористичких организација покренули су житеље са Севера Африке и Блиског истока. Оно што свему томе даје драматичан тон јесте да се пресељавање људи све више претвара у безбедносно питање и питање самог опстанка нација које примају невољнике. Наиме, етничка миграција данас представља нови тип колонизације, односно освајања територија и ресурса, а у данашњем кретању становника тешко је повући црту између економске и политичке миграције, односно између бекства од хаоса и сиромаштва и колонизације. Због тога расте социјална и етничка конфликтност и прети да некада просперитетне државе претвори у зоне рата. Најугроженија је Европска унија, јер данас 60 одсто имиграната живи у Унији (56 милиона) затим следи Азија (50 милиона) и Северна Америка са 41 милионом.

Анализа догађаја у државама Европске уније показује да је суочавање са нелегалном имиграцијом становника из Африке и са Блиског истока постало прворазредни задатак безбедности, тј. опстанка држава Уније, какве данас познајемо, односно националног опстанка најбогатијих нација. Јер, миграција није једноставно механичко пресељење људи, већ сложен процес који утиче на многе области социјално-економског и културног живота целих народа. Због тога се питање насељавања избеглица из Африке и са Блиског истока „преместило“ из статистичких завода на војне академије.

[restrictedarea]

ХАОТИЗАЦИЈА СВЕТА Масовни долазак имиграната и избеглица у поједине државе све више личи на сеобу читавих народа са непредвидљивим политичким и социјалним последицама. Све говори да се ради заправо о стратегији САД дефинисаној као „политика хаоса“, преузетој од филозофа Леа Штрауса (1899–1973) при чему је, додајмо, већина његових следбеника и студената наставила рад у Министарству одбране САД формирајући неку врсту секте у овој институцији. На ову политику нове колонизације посебно су „слепи“ Европљани, који мисле да САД, јер су их ослободиле од фашизма, не могу бити узрок неког зла. Но, Тери Мејсон за портал noravank.am сматра да, када је у питању политика САД, посебно у вези са пресељавањем народа, хаос није нежељена последица, већ сам циљ! Наиме, проучавајући покушаје људи са Севера Африке, Блиског истока и из Украјине да се домогну Западне Европе, Мејсон је дошао до закључка да се не ради о „одсуству контроле миграције“, већ да се она плански подстиче.

Када је 2003. године америчка штампа почела да „отвара“ ово питање, Бела кућа је све негирала, али Лео Штраус је говорио да хаос мора бити такав да не може бити завршен новим поретком без сагласности САД, наводи портал newyorker.com. Суштина ове доктрине је једноставна – да би се што дуже пљачкала земља, њена природна и друга богатства, укључујући и људство, није ју потребно окупирати, него уништити државну власт. Нема државе, нема војске. Нема војске – нема ризика од пораза. После свих агресија НАТОовај принцип је примењен, при чему Вашингтон није брига за народ те државе. Сада тај народ покушава да се домогне Европске уније, саучесника у рушењу и пљачкању њихових земаља. Нико не жели да призна да ти људи не беже од диктатора, већ од хаоса и безвлашћа у својој земљи. Са имигрантима долазе и „терористи“, а нико од политичара не жели да призна да, када учине какво терористичко дело, то није продужетак рата, већ изазивање хаоса и у самој Европској унији. Следећа фаза „хаотизације“ Уније је исламизација мреже трговине наркотицима, наводе писци књиге занимљивог наслова „Црна алијанса, ЦИА и повећање употребе наркотика“. Ради се о томе да је бивши председник Авганистана, тачније његов клан Карзаија, престао да доставља наркотике преко косметске албанске мафије и читав посао поверио вођама Исламске државе (о чему говори чланак „La famille Karzaï confie le trafic d’héroïne à l’Émirat islamique“ http://www.voltairenet.org/article186085.html, од 29. новембра 2014).

Долазак имиграната у Унију се само за годину дана утростручио. Прошле, 2014. године, око 200.000 људи покушало је да се дочепа Западне Европе. На овом месту потребно је подсетити се времена Буша Старијег, који је палицу Леа Штрауса предао Полу Волфовицу (тада још непознатом широј публици) а он је разрадио стратегију за постсовјетску еру. У „доктрини Волфовица“ пише да, да би се реализовала доминација САД над осталим државама света, неопходно је контролисати Европску унију. Године 2008. председник Економског савета Беле куће, историчар Кристина Ромер, тврдила је да је за спасавање банака, између осталог, потребно испровоцирати хаос у Европи како би се капитал преселио у САД, објавио је портал voltairenet.org.

ПРЕКОМПОНОВАЊЕ ЕВРОПСКОГ ИДЕНТИТЕТА Европска унија, јасно је, убрзано мења свој етнички и верски идентитет. Неколико година уназад мало ко је претпостављао у шта ће се претворити увоз радне снаге из неразвијених држава „трећег света“, односно некадашњих колонија. Само је неколико научника упозоравало владе европских држава да погодности од увезене јефтине радне снаге могу да се претворе у ноћну мору у вези са другим питањима, као што су неконтролисана миграција, криминал са етничким предзнаком и пораст верског екстремизма. Данас се имиграција претворила у један од најважнијих проблема Европске уније, наводи Иља Полонски за војни портал topwar.ru. Да је догорело до ноката, сведоче и истраживања јавног мњења Уније која су показала да се аутохтони становници највише плаше имиграната. Због тога је Европска комисија донела декрет о прерасподели имиграната у свим државама Уније како би се растеретиле Немачка, Француска, Велика Британија итд. Квота је да се током две године прими око 20 000 имиграната, док сиромашне прибалтичке државе треба да приме око 770 људи (Литванија 220, Естонија 300 и Летонија 207, наводи, не без ироније, портал svpressa.ru). Следећа фаза, како је тачно приметио један писац коментара на порталима, јесу квоте за државе кандидате за пријем у Унију.

На порталу alex-leshy.livejournal.com може се наћи упозорење колику опасност представља неконтролисана миграција у земље Европске уније. Наиме, ако се овакав тренд настави, тј. ако Унија долазак имиграната не заустави оружјем, она ће за 50 година престати да постоји. Наиме, 1950. године Западна Европа је имала деце старости од једне до 14 година у структури становника − 4,9 одсто, омладине, од 15 до 24 године − 15, 8 одсто, средњег узраста, од 25 до 49 година − 35 одсто, а старијих, од 50 до 64 године −15,2 одсто… За 50 година удео деце ће се смањити до 17,2, а старијих на 12,3 одсто.

Ово потврђују и статистичари из Уније, који предвиђају да ће се до 2025. године удео омладине и деце у структури становништва смањити до 25 одсто, док ће старији представљати 22,7 и 40,3 одсто. Другим речима, на 31,1 одсто радно способног становништва (деца и омладина нису урачунати) имаће 44 одсто људи узраста 50 и више година. Западна Европа ће, према прогнозама, 2050. изгубити толико становништва колико сада заједно постоји у Немачкој, Пољској, Данској, Норвешкој, Шведској и Финској. Због тога Унија до поменуте године мора „увести“ од 70 до 74 милиона људи. При чему је Европа некада „увозила“ квалификовану, односно образовану радну снагу, а сада нелегалним путевима пристижу необразовани (већина је и потпуно неписмена) и верски фанатици, који нису склони асимилацији. Напротив, ови људи, када дођу, стварају огромне религиозне проблеме. Годишње, само преко Италије, Грчке и Шпаније у Унију се нелегално насели око 300.000 људи из Африке и са Блиског истока, те до 40.000 Турака и Пакистанаца.

Радикални муслимани повећавају издвајања из државних буџета за борбу против екстремизма и одржавање центара за имигранте. На пример, само 2014. године Италија је издвојила за одражавање имигрантских центара 200 милиона евра, док Европска унија за борбу против нелегалне имиграције издваја годишње 2,4 милијарде евра годишње. Но, то није све. Према нормама Уније, главни финансијски терет борбе против имиграције носе државе преко чијих територија покушавају да се домогну Западне Европе, а то значи Грчка, Италија и Шпанија. За Италију је ово велики проблем, јер управо је то разлог зашто не може да изађе из економске кризе, што опет подстиче дезинтеграционе тенденције.

Имиграциони цунами, дакле, бацио је велики изазов политичарима Уније, а прети и да ускоро разбије јединство Европске уније, истиче портал voprosik.net. Што је најгоре, либерални образац мишљења (идеологија) нема одговор на имигрантски изазов. Актуелни политичари Уније дају мноштво лепих изјава, али у суштини не знају шта да раде. Док европски политичари манифестују незнање, дотле придошлице учвршћују своју културу, стварају гета терајући староседеоце из квартова у којима они живе. Према искуствима других држава, када број имиграната који не жели да се асимилира достигне број од 12 одсто у структури становништва, ситуација ће се изменити у њихову корист.

УКРАЈИНА СЕ ПРЕСЕЉАВА У РУСИЈУ Посебно трагично питање је одлазак становника Украјине. Наиме, један путник из Русије у Украјину је на порталу antifashist.com објавио своје виђење поводом збивања у овој земљи. Њему су, током пута, упали у очи бројни аутомобили и аутобуси различитих регистрационих ознака украјинских градова (Винице, Вољина, Тернопоља, Ужгорода, Кијева… Сви су ишли у Русију, а нико у супротном смеру). Аутобуси пуни, људи чак стоје у њима. Но, његово лично запажање има утемељење и у подацима научних институција из Украјине. Исељавање становника из ове земље узело је маха, а према истраживањима тамошњих социолога (из украјинске компаније „Research & Branding Group“) више од 30 одсто људи би по сваку цену отишло одатле. Према званичним подацима домаћих институција, у Украјини је 2001. године живело 48.241.000 становника, а већ 2012. овај број смањио се на 44.596.000. Но, према овогодишњим (2015) подацима, број становника у Украјини смањио се на 42.700.000. Основни разлози пресељења су политичке природе. Наиме, „обојена револуција“ из 2004. године дала је подстицај исељавању, пре свега у суседне државе (Русију, Белорусију, Пољску, Словачку). Од фебруара 2014. године људи се боје за живот, јер се повећала репресија, криминал је забележио раст, а против свега тога мало која институција се бори. Такође, млади беже од мобилизације и рата. Ниједна држава, осим Русије и Белорусије, не пружа помоћ Украјинцима. Према руским званичним подацима, тамо се тренутно налази око 2,4 милиона грађана Украјине, при чему су радно способни добили и радна места, наводи Антон Орловски за портал politikus.ru.

Према подацима које су Џуди Твиг и Вејн Мери дали за амерички Нешенел интерест, број становника се постојано смањује од стицања независности Украјине. Када је стекла самосталност, ова држава је имала најгору приватизацију у свету (уједно и најгору политичку управу) која је нагло осиромашила становништво, те је у миру изгубила 12 одсто становника, односно 6,4 милиона људи (то су највећи мирнодопски губици неке државе). Одељење за економска и социјална питања Уједињених нација предвиђа да ће се овај тренд наставити, тако да ће 2050. године Украјина имати мање од 34 милиона становника, што је највећи демографски слом неке државе на планети.

Ако је за Европску унију проблем колонизација њених земаља од стране муслимана, за Украјину је проблем пражњење простора. Јер, ако се исељавање не заустави, то ће бити огромна територија с малим бројим становника, или чак и без људи.

[/restrictedarea]

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ИМИГРАЦИЈА

Почетком ХХI века под утицајем политике глобализације започета је приметна трансформација миграционих процеса, који су стекли нова обележја, утичући на политичку, социјално-економску и духовну сферу живота заједница. У савременој миграцији јасно се оцртавају две стране овог процеса. На једној страни примећује се да су људи роба и капитал. На другој страни притисак досељеника мења културу земље примаоца, односно мења се етничка структура. Ту су најбољи пример САД у којима је сваки четврти Американац пореклом из Јужне Америке, односно није белац. Према подацима Бироа за попис становништва САД 2000. године, око 18 одсто становника у кући не говори на енглеском језику, док четири одсто уопште не зна језик. Већина њих (60 одсто) комуницира на шпанском. Уколико се ова тенденција сачува, 2020. године око 35 одсто популације САД чиниће Хиспаноамериканци. До 2050. године, према проценама, у САД бело становништво представљаће око 50 одсто свих становника. Слични процеси одвијају се и у Европи. У Лондону, на пример, средином XXI века бело становништво ће се смањити са 72 на 45 одсто, а афричко са 11 на 9 одсто, док ће се удео Азијаца повећати са 10 на 26 одсто.
У тим условима се не искључују конфликти. За тако нешто постоје бројни разлози, од социјалних до политичких и расних. У САД ће половином овог века већина пензионера бити белци, а већина радника црне боје коже. Такође, црнци траже укидање Закона о енглеском језику као државном, који ови сматрају дискриминационим. Наравно, већ постоји конфликт око квота за упис на универзитете САД између белаца и црнаца, наводи портал studme.org.

ТЕНДЕНЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ МИГРАЦИЈА

Савремене миграције одликује:

– раст нелегалне миграције;
– раст принудне миграције (пре свега из Африке због повећања ратних дејстава и заоштравања међунационалних сукоба, при чему 80 одсто избеглица одлази у развијене државе, које су и одговорне за хаос у њиховим матичним државама. Жене и деца представљају додатно оптерећење за економију земље која их прихвата);
– догађа се глобализација светских миграционих токова, при чему се у процес увлаче и државе које немају везе са изазивањем миграција;
– са имигрантима долазе и терористи;
– појава политичких покрета и партија који се боре против пријема досељеника;
– имигранти мењају етничку и културну мапу неких држава;
– имиграција се све више доживљава као организовано заузимање (колонизација) појединих држава;
– имиграција више није социјално и политичко питање, већ безбедносно.