Kolonizacija razvijenog sveta

Piše  ZORAN MILOŠEVIĆ

Poslednjih decenija migracija dostiže istorijski neviđene razmere. Ovaj trend svetu postavlja čitav niz pitanja, pre svega da li ova vrsta kretanja ljudi predstavlja novi način kolonizacije i zauzimanja teritorija i resursa i kako izaći na kraj sa ekonomskim i etničkim konfliktima koji iz nje proizlaze

Broj ljudi koji su zbog izmenjenih okolnosti i haosa u svojim državama promenili mesto boravka, prema najnovijem izveštaju Odeljenja Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja za 2013. godinu, iznosi 232 miliona ili 3,2 odsto stanovnika planete. Najveći migracioni koridori su Meksiko – SAD (13 miliona imigranata) Ukrajina – Rusija (3,5 miliona) te Kazahstan – Rusija (2,5 miliona). Ovi podaci su već stari, jer se u međuvremenu dogodio novi proces pokretanja populacije. Februarski puč 2014. godine u Ukrajini, pojava Islamske države na Bliskom istoku i još nekih terorističkih organizacija pokrenuli su žitelje sa Severa Afrike i Bliskog istoka. Ono što svemu tome daje dramatičan ton jeste da se preseljavanje ljudi sve više pretvara u bezbednosno pitanje i pitanje samog opstanka nacija koje primaju nevoljnike. Naime, etnička migracija danas predstavlja novi tip kolonizacije, odnosno osvajanja teritorija i resursa, a u današnjem kretanju stanovnika teško je povući crtu između ekonomske i političke migracije, odnosno između bekstva od haosa i siromaštva i kolonizacije. Zbog toga raste socijalna i etnička konfliktnost i preti da nekada prosperitetne države pretvori u zone rata. Najugroženija je Evropska unija, jer danas 60 odsto imigranata živi u Uniji (56 miliona) zatim sledi Azija (50 miliona) i Severna Amerika sa 41 milionom.

Analiza događaja u državama Evropske unije pokazuje da je suočavanje sa nelegalnom imigracijom stanovnika iz Afrike i sa Bliskog istoka postalo prvorazredni zadatak bezbednosti, tj. opstanka država Unije, kakve danas poznajemo, odnosno nacionalnog opstanka najbogatijih nacija. Jer, migracija nije jednostavno mehaničko preseljenje ljudi, već složen proces koji utiče na mnoge oblasti socijalno-ekonomskog i kulturnog života celih naroda. Zbog toga se pitanje naseljavanja izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka „premestilo“ iz statističkih zavoda na vojne akademije.

[restrictedarea]

HAOTIZACIJA SVETA Masovni dolazak imigranata i izbeglica u pojedine države sve više liči na seobu čitavih naroda sa nepredvidljivim političkim i socijalnim posledicama. Sve govori da se radi zapravo o strategiji SAD definisanoj kao „politika haosa“, preuzetoj od filozofa Lea Štrausa (1899–1973) pri čemu je, dodajmo, većina njegovih sledbenika i studenata nastavila rad u Ministarstvu odbrane SAD formirajući neku vrstu sekte u ovoj instituciji. Na ovu politiku nove kolonizacije posebno su „slepi“ Evropljani, koji misle da SAD, jer su ih oslobodile od fašizma, ne mogu biti uzrok nekog zla. No, Teri Mejson za portal noravank.am smatra da, kada je u pitanju politika SAD, posebno u vezi sa preseljavanjem naroda, haos nije neželjena posledica, već sam cilj! Naime, proučavajući pokušaje ljudi sa Severa Afrike, Bliskog istoka i iz Ukrajine da se domognu Zapadne Evrope, Mejson je došao do zaključka da se ne radi o „odsustvu kontrole migracije“, već da se ona planski podstiče.

Kada je 2003. godine američka štampa počela da „otvara“ ovo pitanje, Bela kuća je sve negirala, ali Leo Štraus je govorio da haos mora biti takav da ne može biti završen novim poretkom bez saglasnosti SAD, navodi portal newyorker.com. Suština ove doktrine je jednostavna – da bi se što duže pljačkala zemlja, njena prirodna i druga bogatstva, uključujući i ljudstvo, nije ju potrebno okupirati, nego uništiti državnu vlast. Nema države, nema vojske. Nema vojske – nema rizika od poraza. Posle svih agresija NATOovaj princip je primenjen, pri čemu Vašington nije briga za narod te države. Sada taj narod pokušava da se domogne Evropske unije, saučesnika u rušenju i pljačkanju njihovih zemalja. Niko ne želi da prizna da ti ljudi ne beže od diktatora, već od haosa i bezvlašća u svojoj zemlji. Sa imigrantima dolaze i „teroristi“, a niko od političara ne želi da prizna da, kada učine kakvo terorističko delo, to nije produžetak rata, već izazivanje haosa i u samoj Evropskoj uniji. Sledeća faza „haotizacije“ Unije je islamizacija mreže trgovine narkoticima, navode pisci knjige zanimljivog naslova „Crna alijansa, CIA i povećanje upotrebe narkotika“. Radi se o tome da je bivši predsednik Avganistana, tačnije njegov klan Karzaija, prestao da dostavlja narkotike preko kosmetske albanske mafije i čitav posao poverio vođama Islamske države (o čemu govori članak „La famille Karzaï confie le trafic d’héroïne à l’Émirat islamique“ http://www.voltairenet.org/article186085.html, od 29. novembra 2014).

Dolazak imigranata u Uniju se samo za godinu dana utrostručio. Prošle, 2014. godine, oko 200.000 ljudi pokušalo je da se dočepa Zapadne Evrope. Na ovom mestu potrebno je podsetiti se vremena Buša Starijeg, koji je palicu Lea Štrausa predao Polu Volfovicu (tada još nepoznatom široj publici) a on je razradio strategiju za postsovjetsku eru. U „doktrini Volfovica“ piše da, da bi se realizovala dominacija SAD nad ostalim državama sveta, neophodno je kontrolisati Evropsku uniju. Godine 2008. predsednik Ekonomskog saveta Bele kuće, istoričar Kristina Romer, tvrdila je da je za spasavanje banaka, između ostalog, potrebno isprovocirati haos u Evropi kako bi se kapital preselio u SAD, objavio je portal voltairenet.org.

PREKOMPONOVANJE EVROPSKOG IDENTITETA Evropska unija, jasno je, ubrzano menja svoj etnički i verski identitet. Nekoliko godina unazad malo ko je pretpostavljao u šta će se pretvoriti uvoz radne snage iz nerazvijenih država „trećeg sveta“, odnosno nekadašnjih kolonija. Samo je nekoliko naučnika upozoravalo vlade evropskih država da pogodnosti od uvezene jeftine radne snage mogu da se pretvore u noćnu moru u vezi sa drugim pitanjima, kao što su nekontrolisana migracija, kriminal sa etničkim predznakom i porast verskog ekstremizma. Danas se imigracija pretvorila u jedan od najvažnijih problema Evropske unije, navodi Ilja Polonski za vojni portal topwar.ru. Da je dogorelo do nokata, svedoče i istraživanja javnog mnjenja Unije koja su pokazala da se autohtoni stanovnici najviše plaše imigranata. Zbog toga je Evropska komisija donela dekret o preraspodeli imigranata u svim državama Unije kako bi se rasteretile Nemačka, Francuska, Velika Britanija itd. Kvota je da se tokom dve godine primi oko 20 000 imigranata, dok siromašne pribaltičke države treba da prime oko 770 ljudi (Litvanija 220, Estonija 300 i Letonija 207, navodi, ne bez ironije, portal svpressa.ru). Sledeća faza, kako je tačno primetio jedan pisac komentara na portalima, jesu kvote za države kandidate za prijem u Uniju.

Na portalu alex-leshy.livejournal.com može se naći upozorenje koliku opasnost predstavlja nekontrolisana migracija u zemlje Evropske unije. Naime, ako se ovakav trend nastavi, tj. ako Unija dolazak imigranata ne zaustavi oružjem, ona će za 50 godina prestati da postoji. Naime, 1950. godine Zapadna Evropa je imala dece starosti od jedne do 14 godina u strukturi stanovnika − 4,9 odsto, omladine, od 15 do 24 godine − 15, 8 odsto, srednjeg uzrasta, od 25 do 49 godina − 35 odsto, a starijih, od 50 do 64 godine −15,2 odsto… Za 50 godina udeo dece će se smanjiti do 17,2, a starijih na 12,3 odsto.

Ovo potvrđuju i statističari iz Unije, koji predviđaju da će se do 2025. godine udeo omladine i dece u strukturi stanovništva smanjiti do 25 odsto, dok će stariji predstavljati 22,7 i 40,3 odsto. Drugim rečima, na 31,1 odsto radno sposobnog stanovništva (deca i omladina nisu uračunati) imaće 44 odsto ljudi uzrasta 50 i više godina. Zapadna Evropa će, prema prognozama, 2050. izgubiti toliko stanovništva koliko sada zajedno postoji u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj. Zbog toga Unija do pomenute godine mora „uvesti“ od 70 do 74 miliona ljudi. Pri čemu je Evropa nekada „uvozila“ kvalifikovanu, odnosno obrazovanu radnu snagu, a sada nelegalnim putevima pristižu neobrazovani (većina je i potpuno nepismena) i verski fanatici, koji nisu skloni asimilaciji. Naprotiv, ovi ljudi, kada dođu, stvaraju ogromne religiozne probleme. Godišnje, samo preko Italije, Grčke i Španije u Uniju se nelegalno naseli oko 300.000 ljudi iz Afrike i sa Bliskog istoka, te do 40.000 Turaka i Pakistanaca.

Radikalni muslimani povećavaju izdvajanja iz državnih budžeta za borbu protiv ekstremizma i održavanje centara za imigrante. Na primer, samo 2014. godine Italija je izdvojila za odražavanje imigrantskih centara 200 miliona evra, dok Evropska unija za borbu protiv nelegalne imigracije izdvaja godišnje 2,4 milijarde evra godišnje. No, to nije sve. Prema normama Unije, glavni finansijski teret borbe protiv imigracije nose države preko čijih teritorija pokušavaju da se domognu Zapadne Evrope, a to znači Grčka, Italija i Španija. Za Italiju je ovo veliki problem, jer upravo je to razlog zašto ne može da izađe iz ekonomske krize, što opet podstiče dezintegracione tendencije.

Imigracioni cunami, dakle, bacio je veliki izazov političarima Unije, a preti i da uskoro razbije jedinstvo Evropske unije, ističe portal voprosik.net. Što je najgore, liberalni obrazac mišljenja (ideologija) nema odgovor na imigrantski izazov. Aktuelni političari Unije daju mnoštvo lepih izjava, ali u suštini ne znaju šta da rade. Dok evropski političari manifestuju neznanje, dotle pridošlice učvršćuju svoju kulturu, stvaraju geta terajući starosedeoce iz kvartova u kojima oni žive. Prema iskustvima drugih država, kada broj imigranata koji ne želi da se asimilira dostigne broj od 12 odsto u strukturi stanovništva, situacija će se izmeniti u njihovu korist.

UKRAJINA SE PRESELJAVA U RUSIJU Posebno tragično pitanje je odlazak stanovnika Ukrajine. Naime, jedan putnik iz Rusije u Ukrajinu je na portalu antifashist.com objavio svoje viđenje povodom zbivanja u ovoj zemlji. Njemu su, tokom puta, upali u oči brojni automobili i autobusi različitih registracionih oznaka ukrajinskih gradova (Vinice, Voljina, Ternopolja, Užgoroda, Kijeva… Svi su išli u Rusiju, a niko u suprotnom smeru). Autobusi puni, ljudi čak stoje u njima. No, njegovo lično zapažanje ima utemeljenje i u podacima naučnih institucija iz Ukrajine. Iseljavanje stanovnika iz ove zemlje uzelo je maha, a prema istraživanjima tamošnjih sociologa (iz ukrajinske kompanije „Research & Branding Group“) više od 30 odsto ljudi bi po svaku cenu otišlo odatle. Prema zvaničnim podacima domaćih institucija, u Ukrajini je 2001. godine živelo 48.241.000 stanovnika, a već 2012. ovaj broj smanjio se na 44.596.000. No, prema ovogodišnjim (2015) podacima, broj stanovnika u Ukrajini smanjio se na 42.700.000. Osnovni razlozi preseljenja su političke prirode. Naime, „obojena revolucija“ iz 2004. godine dala je podsticaj iseljavanju, pre svega u susedne države (Rusiju, Belorusiju, Poljsku, Slovačku). Od februara 2014. godine ljudi se boje za život, jer se povećala represija, kriminal je zabeležio rast, a protiv svega toga malo koja institucija se bori. Takođe, mladi beže od mobilizacije i rata. Nijedna država, osim Rusije i Belorusije, ne pruža pomoć Ukrajincima. Prema ruskim zvaničnim podacima, tamo se trenutno nalazi oko 2,4 miliona građana Ukrajine, pri čemu su radno sposobni dobili i radna mesta, navodi Anton Orlovski za portal politikus.ru.

Prema podacima koje su Džudi Tvig i Vejn Meri dali za američki Nešenel interest, broj stanovnika se postojano smanjuje od sticanja nezavisnosti Ukrajine. Kada je stekla samostalnost, ova država je imala najgoru privatizaciju u svetu (ujedno i najgoru političku upravu) koja je naglo osiromašila stanovništvo, te je u miru izgubila 12 odsto stanovnika, odnosno 6,4 miliona ljudi (to su najveći mirnodopski gubici neke države). Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih nacija predviđa da će se ovaj trend nastaviti, tako da će 2050. godine Ukrajina imati manje od 34 miliona stanovnika, što je najveći demografski slom neke države na planeti.

Ako je za Evropsku uniju problem kolonizacija njenih zemalja od strane muslimana, za Ukrajinu je problem pražnjenje prostora. Jer, ako se iseljavanje ne zaustavi, to će biti ogromna teritorija s malim brojim stanovnika, ili čak i bez ljudi.

[/restrictedarea]

GLOBALIZACIJA I IMIGRACIJA

Početkom HHI veka pod uticajem politike globalizacije započeta je primetna transformacija migracionih procesa, koji su stekli nova obeležja, utičući na političku, socijalno-ekonomsku i duhovnu sferu života zajednica. U savremenoj migraciji jasno se ocrtavaju dve strane ovog procesa. Na jednoj strani primećuje se da su ljudi roba i kapital. Na drugoj strani pritisak doseljenika menja kulturu zemlje primaoca, odnosno menja se etnička struktura. Tu su najbolji primer SAD u kojima je svaki četvrti Amerikanac poreklom iz Južne Amerike, odnosno nije belac. Prema podacima Biroa za popis stanovništva SAD 2000. godine, oko 18 odsto stanovnika u kući ne govori na engleskom jeziku, dok četiri odsto uopšte ne zna jezik. Većina njih (60 odsto) komunicira na španskom. Ukoliko se ova tendencija sačuva, 2020. godine oko 35 odsto populacije SAD činiće Hispanoamerikanci. Do 2050. godine, prema procenama, u SAD belo stanovništvo predstavljaće oko 50 odsto svih stanovnika. Slični procesi odvijaju se i u Evropi. U Londonu, na primer, sredinom XXI veka belo stanovništvo će se smanjiti sa 72 na 45 odsto, a afričko sa 11 na 9 odsto, dok će se udeo Azijaca povećati sa 10 na 26 odsto.
U tim uslovima se ne isključuju konflikti. Za tako nešto postoje brojni razlozi, od socijalnih do političkih i rasnih. U SAD će polovinom ovog veka većina penzionera biti belci, a većina radnika crne boje kože. Takođe, crnci traže ukidanje Zakona o engleskom jeziku kao državnom, koji ovi smatraju diskriminacionim. Naravno, već postoji konflikt oko kvota za upis na univerzitete SAD između belaca i crnaca, navodi portal studme.org.

TENDENCIJE MEĐUNARODNIH MIGRACIJA

Savremene migracije odlikuje:

– rast nelegalne migracije;
– rast prinudne migracije (pre svega iz Afrike zbog povećanja ratnih dejstava i zaoštravanja međunacionalnih sukoba, pri čemu 80 odsto izbeglica odlazi u razvijene države, koje su i odgovorne za haos u njihovim matičnim državama. Žene i deca predstavljaju dodatno opterećenje za ekonomiju zemlje koja ih prihvata);
– događa se globalizacija svetskih migracionih tokova, pri čemu se u proces uvlače i države koje nemaju veze sa izazivanjem migracija;
– sa imigrantima dolaze i teroristi;
– pojava političkih pokreta i partija koji se bore protiv prijema doseljenika;
– imigranti menjaju etničku i kulturnu mapu nekih država;
– imigracija se sve više doživljava kao organizovano zauzimanje (kolonizacija) pojedinih država;
– imigracija više nije socijalno i političko pitanje, već bezbednosno.