Широм затворених очију

Пише Момир Булатовић

У којој земљи са сличним проблемима и са истим рјешењима је остварен проглашени циљ? Бројне државе, током садашње економске и финансијске кризе и процеса транзиције, имају исту „болест“ и свјетски „надриљекари“ (чувена Тројка) на све су примијенили исти рецепт. Одговор на питање (гдје је успјело?) гласи – нигдје.

Није било лако схватити каква ће бити нова економска политика владе Србије. У претходних неколико мјесеци је требало бити изузетно стрпљив и наглашено благонаклон (посебно због чињенице да је та влада повукла неколико веома промишљених и храбрих потеза у спољној политици) да би се коначно сазнање о њеним економским рјешењима помолило из бројних лавирината. Њихову основу су представљале (аргументоване) суморне оцјене постојеће економске реалности и, на основу њих, најава предузимања „болних“ мјера. Тешких и непопуларних, али, кажу реформатори, неизбјежних са становишта оних који истински мисле на народну и државну добробит.

Невоља је била у томе што су све те „реформе“ биле бучно најављиване и тек овлашно описиване. На јавној сцени су очигледни економски лаици бескрајно причали о циљевима и очекиваном благостању, али су економски стручњаци тешко разабирали о чему је ту, заправо, ријеч. Стручна, научна и на упоредивим примјерима доказана расправа о (не)успјешности предложених рјешења и нове државно-пословне праксе у потпуности је изостала. Оспоравања су била јака, али претежно цеховски одређена, чиме су у старту губила и на снази, и на значају. Погођени најављеним мјерама или почетком њихове примјене, пензионери, професори, медицински радници… претежно су указивали како је њихов положај већ био тежак, а убудуће ће постати неподношљив. Међутим, све је убрзо било преплављено морем медијских похвала за „храброст“ и визионарство лидера, уз понављано увјерење да је то једини пут којим се може (и мора) ићи. Из ковачница главних домаћих медија (у страном власништву) сазнали смо да ће пресудну улогу у спасавању српске економије имати ММФ, Свјетска банка и консултантске финансијске куће настале око великих банака из великог свијета. Та се чињеница није сакривала, већ је истицана као пресудан аргумент успјешности нове економске политике. Сама по себи, она је помогла да се схвате праве размјере и предвиде неминовне посљедице нове економске политике владе Србије.

 

БОЈИМ СЕ ДАНАЈАЦА… Србија ће, дакле, изаћи из економског ћорсокака и постати богатија и напреднија држава када изврши реформе у складу са конкретним рјешењима иза којих ће стати ММФ, Свјетска банка и наведена пратећа камарила. Због тога треба да штеди, прије свега на пензијама и платама запослених у јавном сектору. Треба да прилагоди радно законодавство интересима страних инвеститора, у чијим рукама је једини спас ове економије, и да им, уз то, понуди разноврсне примамљиве мјере да дођу и лијепо зараде на основу предности (географских, политичких, еколошких…) које Србија има у односу на Европу и своје непосредно окружење. Ах да, мора и да отпусти бројне „вишкове“ у јавном сектору привреде и припреми га за приватизацију, будући да је држава „лош власник и непоуздан послодавац“. Да би, дакле, држава Србија постала јака и економски (и политички) независна, она треба да се брзо и трајно повуче из практично свих сфера економије, те да их препусти тржишту и „слободној конкуренцији“. Страни инвеститори ће овдје зарадити лијепе паре, али ће посредна државна корист бити неупоредиво већа. Коначно, неопходно је иновирати финансијски систем, посебно у дијелу у којем се држава може лакше и брже задуживати продајом својих обвезница на берзи, што је већ урађено доношењем сета закона по хитном поступку и уз „дубоко разумијевање и свијест“ посланика који су их изгласали.

 

[restrictedarea]

 

Ово је, дакле, површан али тачан опис нове економске политике. У њеној основи је увјерење да ће се развој одвијати „сам по себи“, на основу концепта слободне тржишне економије. Држава треба да испише и оствари паролу „Дођите и зарадите своје профите код нас. Не тражите боље услове, јер их нико други неће понудити“. Једини прави предузетник је приватник који увећава свој профит, а све што му може бити на путу мора бити одстрањено. Било да су то државна регулатива, социјална права, традиција, морал, локални обичаји, незагађена природна средина… укључујући и само становништво, које често може да постане потпуно сувишни трошак јер умањује профите.

 

МЕХАНИЗАМ СИГУРНЕ ПРОПАСТИ И даље благонаклони према влади, морамо да упитамо – а, гдје је то успјело? У којој земљи са сличним проблемима и са истим рјешењима је остварен проглашени циљ? Познато је да бројне државе, током садашње економске и финансијске кризе и процеса транзиције, имају исту „болест“ и да су свјетски „надриљекари“ (чувена Тројка) на све примијенили исти рецепт. У економском жаргону то се назива политиком „исти број ципела за сваку ногу“.

Читаоцима „Печата“ не треба одузимати вријеме изношењем аргументације о погубности такве политике. Ипак, треба се подсјетити хаоса који је она производила на цијелом једном континенту (Јужна Америка) током више од двије деценије. Или краха Мексика (1994. године) или слома Азијских тигрова (1997. године) или пљачкања Русије (1998. године) или улоге у понижавању и осиромашењу Грчке, Шпаније, Португалије, Ирске, Словеније… Све до овогодишње катастрофе што је ММФ створио у Судану, нама далекој, али држави коју је ММФ брутално уништио и чији примјер ваља имати на уму.

Одговор на питање (гдје је успјело?) гласи – нигдје. Никада и ни у једној прилици! То је чињеница о којој се не да расправљати. Али, ово је било лако питање. Из њега нужно слиједи друго, које је много теже, наизглед нерјешиво и одговором необјашњиво. Оно гласи – када се све то зна (јер, када се воде државни послови, мора се знати независно од претходног образовања) зашто се тврди потпуно другачије? Због чега се механизам сигурне пропасти представља као средство јединог спаса?

Александар Вучић, предсједник владе и неспорни политички лидер Србије, не би смио себи допустити луксуз да са таквим увјерењима говори о стварима које не зна, или о њима не би смио тако говорити на основу чињеница које зна. ММФ је због свог штеточинства, показаног током деценија и потврђеног на бројним (срамним) примјерима, био на путу да постане дио свјетске историје, али га је финансијска криза из 2008. године вратила у игру. Може се слободно рећи да је и сама та чињеница добар показатељ дубине кризе и разлог њеног разбуктавања. ММФ је одавно напустио смисао свог постојања – помагање економијама које имају финансијске проблеме у циљу избјегавања домино ефекта за регионалну, или глобалну привреду и претворио се у средство политичког притиска и алатку за бескрупулозну пљачку националних економија. Како је нарастала његова „политичка“ моћ, слабила је економска. ММФ је 1995. године имао на располагању 223,8 милијарди америчких долара, а петнаест година касније 358,1 милијарду, али то је било свега 0,56 одсто глобалног БДП-а, што представља реално смањење удјела ових средстава од готово 25 одсто. Све супротно оној народној – „колико пара, толико музике“.

 

ЈАДИ ЈАВНОГ СЕКТОРА Прећутана истина се много не разликује од лажи. ММФ и његови поклоници нападају предузећа у државном власништву због неефикасности, нерада, губитака и штеточинства. Стога ће, каже економска политика владе Србије, бити извршена приватизација (под надзором страних консултаната) од чега ће свим грађанима (чак и онима који због тога остану без посла) бити свеукупно боље, јер она више неће бити губиташ.

Опет, крајње благонаклоно, молба и питање да се ова тврдња поткријепи барем једним примјером. Гдје је то приватизовањем предузећа која обављају јавну дјелатност подигнут општи ниво благостања неке заједнице? Овај аутор не зна ни за један сличан случај, али би могао да испише стотине страница које показују супротно. Јавни интерес се у свим привредама, укључујући и оне засноване на принципима тржишне економије, формира као средство за исправљање несавршености тржишног модела. Он се активира у областима које су важне за све грађане, независно од њихове куповне моћи. Истовремено, он представља достигнути цивилизацијски и демократски развој сваке заједнице. Мртав човјек ће бити сахрањен независно од тога има ли пара. Смеће мора бити одвожено, имали станари новца за комуналце или не. Вода за пиће спада у неотуђива људска права. Струја има и своју наглашену социјалну, а не само економску цијену. Путеви морају бити проходни, а једни другима морамо да прискачемо у помоћ било каква невоља да се деси…

Искуства недвосмислено показују да се приватизацијом јавних дјелатности, увијек и свуда, дешавају исте економске посљедице: /1/ смањење броја запослених, /2/ смањење квалитета услуга и /3/ нагли и вишеструки раст њихових цијена. Зашто је тако? Зато што је то логика приватног капитала због које су управо и настала предузећа у јавном сектору и то, прије свих, у земљама рађајућег и опстајућег капитализма. Неразумно је и немогуће од онога што, по природи своје стварности, мора бити јавно правити приватну прћију. Сваки такав покушај је, прије или касније, створио хаос који је могао бити превазиђен само враћањем на стање одраније.

 

НЕСВЈЕСНА САМОКРИТИКА Нажалост, неспорно је да у јавним предузећима Србије (у недопустиво много случајева) влада неописиви хаос. Само што то нема никакве везе са њиховим власничким статусом. То је друга велика истина, која је систематски прећуткује. Она гласи: у савременом капитализму облик својине нема никаквог утицаја на пословање привредног субјекта. Својина и управљање (менаџмент) одавно су, прије скоро стотину година, неповратно раздвојени. Професионални менаџери су они који стварају, или рјешавају проблеме који се, у актуелним политичким приликама у Србији, приписују облику својине као изворишту лошег стања. Има ли иког озбиљног који би могао да устврди како радници не поткрадају свог газду – јер је он приватник, а краду од државе – јер је то природно? Гдје нема одговорности, контроле, казне и праведне награде, сви ће се понашати једнако, како год гласио својински наслов предузећа.

Стога, када влада критикује јавна предузећа и говори о распродаји, она се (макар подсвјесно) самокритикује и развлашћује. Шта треба да ради било која влада ако не да контролише и усмјерава оне којима је сама повјерила дио јавних надлежности? Обећавајући, током предизборне кампање, да ће увести ред и у овај систем, данашњи чланови владе су стекли повјерење бирача и добили политичку моћ да остваре обећано. Добро, рећи ће политички прагматичари, једно су предизборна обећања, а сасвим друго практични државни послови. На овим просторима је лако да се обећа, још лакше да се повјерује, а најлакше да се све заборави и крене из почетка. Наравно, уз тужну опаску да када се тако ради, онда су и резултати за велику бригу.

 

КАСТА НЕДОДИРЉИВИХ Док критике пљуште на све стране српске економије, једна се њена грана чак ни не спомиње. Као да је недодирљива за руке државе и њених органа. Ради се о финансијском, односно банкарском систему. „Печат“ (бр. 349) описао је како је домаћи банкарски систем, насилно и противзаконито, предат у руке странцима. Тај посао је започет прије једанаест година и неће бити заустављен све док буде иједне домаће банке са значајним удјелом државног капитала. Ипак, ваља подсјетити да је све почело не (само) због „демократских“ промјена октобра 2000. године. Истина, тадашња политичка воља је омогућила да се све одради, али циљ није био стварање модерног и ефикасног банкарства које ће ову привреду повезати са свијетом. Разлог је био много бизарнији – паре, и то девизне. Током 2001. године вршена је конверзија њемачке марке у нову валуту – евро и испоставила се тачном тврдња да је Србија сиромашна држава богатих грађана. Око дванаест милијарди евра је тада „извађено из сламарица“, што је за незајажљиве свјетске банкаре била прилика која се не пропушта. Радило се, дакле, о штедњи која није била у ондашњем банкарском систему и која је, силом прилика, морала на свјетлост дана. Данашња штедња грађана Србије у страним/домаћим банкама премашује осам милијарди евра. Од те суме ни држава, ни локална привреда немају никакве користи. На основу неразумно високих камата, преварних уговора и промјенљивих услова отплате, банке су ојадиле велики број неуких грађана и насладиле се прилично раширеним коцкарским духом међу овдашњим привредницима и купцима. Њих, нажалост, није имао ко ни да научи, нити да заштити.

Има ли рјечитијег примјера за све претходне страхове и тврдње о приватизацији јавног сектора од банкарске „реформе“ која се десила? Изгледа да важни људи из власти током претходне деценије и по никада нису чули за Џона Мајнарда Кејнса, економисту који носи славу спасиоца свјетске економије током Велике кризе 1929/1933. године, и за  његов апел: „Идеје, знање, наука, гостопримство, путовања, то су ствари које по својој природи треба да буду међународне. Али, нека роба буде домаћа када је то разумно и могуће и прије свега, нека банкарски сектор у свему битном буде националан“.

 

МРАЧНИ СЦЕНАРИО У основи, постоје само два сценарија у вези са новом економском политиком владе Србије. Први је да она успије у свему битном и у кратком року ријеши постојеће проблеме. У том случају би овај прилог био бесмислен и аутор би то јавно признао и додао своје извињење.

Други сценарио би личио на економску стварност Грчке, Шпаније и осталих „усрећених“ чланица ЕУ. Усљед смањења потрошње (штедње) долази до пада производње и до рецесије. Држава не може да сервисира доспјеле обавезе и продаје своје обвезнице на берзи (зато је недавно изгласан сет закона). Берза реагује захтјевом за високим приносима (зарадом) што ће ти папири давати, усљед ризичности коју производи стање националне економије. Шпекулативни капитал ће похрлити у сусрет овој заради која је, само наизглед, ризична. Ризиком ће се правдати висока камата, иако ризика стварно неће бити, будући да ће ММФ гарантовати њену исплату на основу нових задуживања које ће одобравати Србији. Финансијски систем ће бити у све већим потешкоћама, које ће се рјешавати даљим задужењима, уз све неповољније услове. Амерички хеџ фондови (инвестирање у ризичне послове са великим профитима) просто обожавају грчке државне обвезнице. Ускоро ће се заљубити и у српске јер ће ММФ гарантовати и њихову исплату.

Уколико се оствари овај сценарио, неће бити потребно било чије признање или извињење. Најпотребнија ће бити божја помоћ.

 

[/restrictedarea]