Vodeni baroni zauzimaju pozicije

Piše Mara Knežević Kern

Počevši od ranih 1980. MMF i Svetska banka sprovode politiku bezuslovnog stvaranja globalnog tržišta vode, uslovljavajući  razvojne kredite i pristup država svetskim trgovinskim mrežama poslušnošću u odnosu na diktat privatizacije i deregulacije. Njihovu mitologiju o raju privatnog vlasništva demantuje život…

Stotine hiljada građana Irske izašlo je na ulice da protestuje protiv politike irskog „Ministarstva žeđi“, odlučnog da preda kontrolu vode „vodenim baronima“ iz Volstrita. Ovi antiglobalistički protesti, usmereni protiv kompanije Iriš voter – zbog nekontrolisanog podizanja cena vode i ugrađivanja „pametnih brojila“ (kojima se omogućava automatsko isključivanje neplatiša) – predstavljaju uvod u globalni pokret protiv arogantnog i bahatog odnosa novih vlasnika, nosilaca genocidne politike protiv najsiromašnijih slojeva društva.

 

„TRANSFER U BOLJI ŽIVOT” Očaj je pokrenuo na proteste i stanovništvo iz siromašnih kvartova Detroita, pogođeno privatizacijom sektora za vodosnabdevanje. Politički direktor pokreta Vodene brigade – Demeko Vilijams, uputio je pismo UN, tražeći zaštitu osnovnog ljudskog prava na vodu. Protesti najavljeni za 1. novembar predstavlja samo jedan u nizu poteza lokalne zajednice, podržane pokretom Tricikl kolektiv (angažovanom na zaštiti ugroženih crnačkih porodica izbačenih iz kuća usled nemogućnosti otplate stambenih kredita). S obzirom da 40 odsto stanovnika Detroita živi ispod granice siromaštva, uskraćivanje vode ima dodatnu tragičnu dimenziju. Zakon je predvideo da porodice bez vode ne predstavljaju „zadovoljavajuće okruženje“ za decu, što je omogućilo privatizovanim centrima za socijalnu brigu da „spasavaju“ decu od siromaštva oduzimajući ih od roditelja. Zarada na  njihovom „transferu u bolji život“ se podrazumeva.

Iz analize komplikovanog finansijskog zahvata oko privatizacije vode, novinara Jo Šin Janga iz Global riserča, zaključujemo da ove finansijske transakcije daleko prevazilaze državne granice, s obzirom da je došlo do preplitanja globalizovanog kapitala i različitih interesa. Među najuticajnijim igračima u borbi za prevlast nalazi se porodica Buš. Oni poseduju 300.000 hektara najvećeg podzemnog vodenog toka na svetu – akvafera Guarani u Severnoj Americi. Ovaj tok povezuje Argentinu, Brazil, Paragvaj i Urugvaj (površina veća od Teksasa i Kalifornije), a prema upozorenjima dobitnika Nobelove nagrade za mir, Argentinca Adolfa Pereza, budući rat će biti vođen za vodu.

Jang navodi još nekoliko bilionera umešanih u globalnu igru s vodom, među kojima je hongkonški oligarh Li Ka-Šing, vlasnik većine vijetnamskih vodenih izvora. On je u Engleskoj otkupio pravo na isporuku vode za 2,6 miliona korisnika, a trenutno pregovara sa „Samsungom“ o investiranju u preradu vode. Američki bilioner Bon Pikers dokopao se izvorišta Ogalala iz kojih crpe 65 biliona galona vode godišnje, dok moćna „Sitigrup“ upravo ulazi u Indiju. Goldman Saks je 2003. otkupio prava na eksploataciju vode od francuske korporacije Suez S. A. sa 10 000 zaposlenih i mrežom ekspozitura u 130 zemalja, da bi 2012. kupio Veolia Water (UK), preuzevši opskrbljivanje 3,5 miliona ljudi u jugoistočnoj Engleskoj. U Velikoj Britaniji je – posle usvajanja zakona o privatizaciji vode (1988. godine) – došlo do drastičnog pogoršanja kvaliteta vode i usluga, uz značajno povećanje cene. S obzirom da je održavanje infrastrukture za snabdevanje vodom izuzetno skupo i zahteva konstantna ulaganja, deonice tada javne RWA Water Company prešle su u ruke institucija financijskog kapitala i postale predmet špekulacija. Ovaj model je naišao na ogorčen otpor Škotske i Severne Irske uz zahteve da voda ostane u javnom vlasništvu.

[restrictedarea]

USPEH BOLIVIJE Bolivija je 1999. ušla u klopku Svetske banke i korumpirane vlade, spremne da prihvati finansijsku pomoć uz uslov da se dozvoli privatizacija vode. Posle sklapanja ugovora na 40 godina sa Behtelom, cena vode je za godinu dana narasla za 400 posto. Masovni protesti za povratak vode u ruke države potresali su Boliviju od 2000. do 2002. da bi kulminirali revolucijom i zbacivanjem neoliberalne bolivijske vlade.

Borac za pravo na vodu Mod Barlou), savetnik predsedavajućeg 63. skupštine UN, uspela je da se, na inicijativu Bolivije, izbori da pravo na vodu bude proglašeno za osnovno ljudsko pravo, uz obavezu svih vlada da se pridržavaju ovog principa. Ona je zaslužna za povratak Bušmana na svoju teritoriju, bogatu dijamantima, odakle su bili isterani vladinom akcijom zatrpavanja bunara. Sud u Bocvani je doneo presudu u korist Bušmana, za razliku od suda u Detroitu. Zahvaljujući korumpiranom sudiji Stivenu Rodsu građani su izgubili spor sa državom, uz obrazloženje da je „isporuka bazirana na sposobnosti da se voda plati“. Nije pomogao ni zaključak predstavnika UN da je takva odluka u suprotnosti sa odlukom Saveta za ljudska prava pri UN.

Jo Šin Jang upozorava da je Detroit „kanarinac u rudniku“ za najavu onoga što nam se globalno priprema, kako od monetarnih fondova tako i od strane bankara, među kojima je najuticajnija Dojče bank. Penzioni fondovi su takođe investirali u poslove s vodom, kao i ADA iz Abu Dabija. Ovako organizovan pravni sistem omogućava kompanijama kao što je Nestle da ugrozi brojne siromašne zemlje, među kojima je i Pakistan, čiju vodu distribuira u Evropu, Australiju i Ameriku.

Doktor političkih nauka Dunja Larise online casino objavila je u Le mondu tekst upozorenja zemljama koje još nisu privatizovale vodu, podsetivši da je većina civilizacija u istoriji eksplicitno zabranjivala privatno posedovanje vode. Da je voda smatrana svetinjom koja nije smela biti uključena u razmenu dobara može se videti iz Justinijanovog Kodeksa o vlasništvu nad prirodnim resursima: „Po zakonu prirode, čovečanstvu pripadaju – vazduh, tekuća voda, more i morska obala“. Hiljadama godina voda se smatrala opštim dobrom, a aktuelni zahtevi indijanskih zajednica za tzv. ekološkom demokratijom u direktnoj su suprotnosti sa sveopštom grabeži prirodnih dobara, sarkastično definisanoj u Rimskom pravu rečenicom Qui prior est tempore, notuop est jure, što bi u slobodnom prevodu značilo „Ko prvi devojci njegova je“.

GLOBALNO TRŽIŠTE VODE Dunja Larise ovaj trend vezuje za dolazak Ronalda Regana i Margaret Tačer. „Počevši od ranih 1980. MMF i Svetska banka sprovode politiku bezuslovnog stvaranja globalnog tržišta vode, uslovljavajući  razvojne kredite i pristup država svetskim trgovinskim mrežama poslušnošću u odnosu na diktat privatizacije i deregulacije. Njihovu mitologiju o raju privatnog vlasništva demantuje život: svi slučajevi privatizacije vode na globalnom nivou doneli su društvu samo patnju i socijalne proteste… Suprotno liberalnim bajkama o tome kako privatno vlasništvo nad vodom dovodi do zdrave konkurencije i spuštanja cena pokazalo se da privatno vlasništvo nad ključnim industrijama i resursima dovodi jedino do stvaranja oligopola i monopola, koji diktiraju cene po vlastitom nahođenju. To je dovelo do monopola nad globalnim tržištem vode kompanija Suez Int. i Veolia Water, u čijem vlasništvu je preko dve trećine privatnog poseda nad vodom na planeti.“

Na Filipinima i u Argentini, Suez Int. isključuje vodu siromašnim četvrtima, dok veliki deo ruralnog stanovništva uopšte nema pristup tekućoj vodi. U Južnoafričkoj Republici je više od deset miliona ljudi ostalo odsečeno od pitke vode, zbog nemogućnosti plaćanja astronomskih cena, dok je u urbanim centrima Suez Int. Uveo pripeaid brojila za vodu, koja su slična pripeid karticama za mobilnu telefoniju, a pri tom skuplja i od inače preteranih ugovornih cena vode za male potrošače. Za zaštitu tih satova, koji zaustavljaju dotok vode kada se plaćena suma potroši, Suez Int. zapošljava privatne kompanije, poznate po brutalnim metodama zastrašivanja, fizičkom nasilju i ubistvima.

Posebnu opasnost predstavlja politika isporučivanja vode po principu „ko da više“, što obezbeđuje prioritet naftnim kompanijama koje za fraking tehnologiju troše tri – pet miliona galona vode po bušotini. Oni imaju prioritet nauštrb poljoprivrednih proizvođača, koji imaju daleko manju platežnu moć.

Predstavnici evropskog Civilnog društva, angažovani protiv plana EU komisije da se voda privatizuje, tvrde da je plan za privatizaciju „ekonomski, socijalno i demokratski promašaj“. Direktor European Affairs for Food & Water Europen, Gabriela Zanzanaini kaže da „uporno sprovođenje politike Evropske komisije, uprkos fijasku privatizacije i reprivatizacije u brojnim zemljama, govori da su izgubili kontakt sa stvarnošću“.

Ovakvo ponašanje EU moralo bi da utiče na politiku Srbije suočene sa neophodnošću obnove sistema za vodosnabdevanje. Ukoliko narod svesnim kolektivnim odricanjem ne preuzme brigu o revitalizaciji mreže, preti nam „harmonizacija zakona sa EU“ i prisilna privatizacija, sa nesagledivim posledicama. Detroit i Irska su izigrani, za nas još nije kasno.

[/restrictedarea]