Ukleti mladobosanac Dragutin Radović

PRVI DEO

Piše Rajko Petrov Nogo

Ovaj izuzetni pripadnik mladobosanskog naraštaja živeo je dugo, doduše skrajnuto, a svojim pateničkim životom kao da je ispaštao za onaj pusti naraštaj „pobunjenih anđela“ koji je u cvetu mladosti listom pokošen

Valja poživeti da bi se štogod napisalo, govorio je Ivo Andrić. Od njegovog, mladobosanskog naraštaja, od onih koji su se književnošću bavili, mislilo se, dugo su poživeli tek Andrić i Pero Slijepčević, obojica sami vrhovi u onome čime su se bavili. Ali evo ima i treći – Dragutin Drago Radović – koji je dugo, doduše skrajnuto, živeo a malo napisao. Kao da je svojim pateničkim životom ispaštao za onaj pusti naraštaj „pobunjenih anđela“ koji je u cvetu mladosti listom pokošen.

Malo dokumentarnih detalja

Dragutin Drago Radović (Nevesinje 1893-1971) rođen je u čuvenoj svešteničkoj, serdarskoj i vojvodskoj porodici hercegovačkog ustanika Petra Radovića. Dragutinov otac, Đoko P. Radović (1851-1918) vojuje i četuje od 1875 do 1879. u svim bitkama protiv Turaka, a nakon austrougarske okupacije oko sebe u Nevesinju okuplja tri do četiri hiljade ustanika. Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine pokušava da na svoju stranu pridobije bataljon Banaćana i Čeha. Uskoro ga Austrijanci stavljaju pod kućnu stražu. Kada je Austrija izglasala Ustav, biva izabran za poslanika, ali poslanstvo odbija. Nakon Sarajevskog atentata Austrijanci ga sa još četrdesetak seljana povedu kao taoca, ali im Đoko Radović pobeže i umače u Crnu Goru. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju i stigao na Krf, na kraju u Francusku. Tu iznenada umire u gradu Poa. Sahranjen je 8. oktobra 1918. u Neju kod Pariza. Sve je ovo napisano u nekrologu koji je objavljen u listu Glas Crnogorca, Nej kod Pariza, 1918, br. 57: „Đoko je umro naglom smrću, na prečac. Ostavlja dva sina od kojih se stariji, pop Miho, nalazi u taocima u Mađarskoj, mlađega, studenta u Francuskoj (a ovaj mlađi upravo je Dragutin Radović, prim. a.) i suprugu za koju nije znao da li je živa.“

Mlađi sin Đoka i Kate (rođene Gvozdenović) Dragutin Radović osnovnu školu uči u Nevesinju, šest razreda gimnazije u Mostaru, maturira 1912. u Beogradu, gde se upoznaje sa grupom đaka iz Bosne i Hercegovine, koji su kasnije organizovali i izvršili Sarajevski atentat na Vidovdan 1914. godine. Radović je nakon mature otišao da studira u Zagrebu. Zagrebački list Narod 13. aprila 1913. donosi ovu belešku:

Juče po podne zbio se u Zagrebu tragičan slučaj. U žestokom nastupu neurastenije prerezao si je mladi student iz Hercegovine Dragutin Radović žile na objema rukama i zatim je iz svog stana na uglu Primorske i Tvorničke ulice skočio naglavce na pločnik. Društvo za spasavanje prevezlo je unesrećenog mladića u bolnicu, gdje mu je teškom mukom zaustavljena krv, te konstatovana dosta teška rana na glavi i potres mozga. Radović je vanredno talentiran mladić, to je već opetovano zasvjedočio lijepu književnu spremu i dar. (Prema: Sava Ćeklić Prethodnici i savremenici, 1996, str. 73)

Andrićevo svedočenje

O ovoj nesreći iz Zagreba 25. aprila 1913. godine, svome prijatelju Vojku Durbešiću, piše niko drugi do Ivo Andrić:

Život je u zadnje vrijeme tako naopako pošao da ti nisam mogao nikako odgovoriti na tvoje lepe karte. A bilo je suđeno da se sve okruni jednom strašnom katastrofom. Usred takva života prispeo je pre jedno sedam dana ovamo Drag. Radović, skršen strašnom (naslednom) neurastenijom i gonjen manijom progonstva, a pred dva dana, avaj, a pred dva dana ostavismo ga samo malo na samo i prereza žile na rukama i skoči kroz prozor na pločnik. Dragi moj, ova dva dana što ih proležah u svojoj sobi ili probdeh nad posteljom dragog prijatelja, ova dva dana dadoše boju mom životu. U znak ludila i samoubojstva, kreće se naša generacija. I šta je ovo što plete mrežu oko našeg mozga; i šta je ovo što mi gura nož u ruke i neodoljivo zapoveda da se svršava?

Sad leži u bolnici slomljen i doziva me jedva čujno i kaže mi da ga boli. Zlatan mladić, šta je on skrivio nebu i zemlji? I ko to tražaše njegovu smrt? To je ono što mi je pritislo mozak i steglo srce, apsurdna nesreća, kad se hoće da živi i silom otvaraju oči i razvlače usne u osmeh, ali pradjed u tebi zahteva da gineš: „Gle u gresima sam začet i u nepravdama me zanosila mati moja.“ – To je crni razlog smrti.

Kao da mi je upropaštenim živcima trebala još samo ova nesreća. Od kako sam živ nisam ovako osetio blizinu smrti. Molim se svojoj dobroj zvezdi da me izvede iz ovog života bez izlaza, gde preostaje ludilo i samoubistvo i da mi da čas istinskog mira i velikog stvaranja. Neka nam bog bude milostiv.

[restrictedarea]

 

A već 5. maja 1913. istom prijatelju Andrić, između ostalog, piše:

Na tvoje cenjeno pismo poručujem da je Radović jako dobro; sedim s njim i na račun njegova samoubistva pravim viceve. (Ivo Andrić Sabrana dela, knjiga 19, Pisma, 2011, str. 42 i 45)

Nikada se pouzdano nije saznalo šta je dovelo do pokušaja samoubistva; o tim danima D. Radović je celog života kao zaliven ćutao.

Kada je Predrag Palavestra svoju disertaciju Književnost Mlade Bosne, studiju i hrestomatiju (Sarajevo, 1965) priređivao za štampanje, Ivo Andrić mu je skrenuo pažnju da je Drago Radović u Nevesinju i da je neupotrebljiv.

Austrija nije u Evropi

Nekoliko meseci nakon pokušaja samoubistva Dragutin Radović u pismu iz Lozane moli Borivoja Jevtića da što pre položi maturu i beži iz Sarajeva, ali „nipošto nigdje u Austriju, ona nije u Evropi. Kako je izvan nje drugačiji vazduh! Blagi Bože, kako sam to prvim korakom video“. (S. Ćeklić, Nav. delo, str. 74)

Dragutin Radović je na poziv Vladimira Gaćinovića prešao u Lozanu, 1914. nastavio studije u Ženevi. Po objavi rata, preko Italije i Soluna, prebacio se u Kragujevac, a uz pomoć Veljka Milićevića dobija mesto činovnika u protokolu. Uskoro, kao delegat Presbiroa, prelazi u Ženevu i Bordo, gde na pravnom fakultetu nastavlja studije. Godine 1916. ovaj nesmirenik prelazi u Pariz da studira političke nauke. Po završetku Prvog svetskog rata vraća se u Nevesinje i tu živi od svoga poseda. U Drugom svetskom ratu, kao znalac stranih jezika, primao se nekih dužnosti u Nevesinju, a po oslobođenju bio saradnik u nastavi u Nižoj realnoj gimnaziji. Umro je u Nevesinju u 78. godini. Potvrdu da je u Francuskoj diplomirao Dragutin Radović je dobio takoreći pred smrt. U enciklopedijskoj odrednici koju je napisala Zdravka Radulović može se pročitati da je Drago Radović pripadao krugu pesnika Mlade Bosne, da je pisao pesme, pripovetke, eseje i kritike, da je već kao šesnaestogodišnji mladić u Brankovom kolu 1908. godine objavio prikaz knjige Pjesme Vladimira Vidrića, da objavljuje u Bosanskoj vili, Srpskoj riječi, Narodu, Pregledu, Jugu, u časopisu Misao i da je stekao ugled kao pesnik, pripovedač i književni kritičar. Znao je latinski, nemački i francuski jezik. U njegovom rodnom Nevesinju jedna ulica nosi njegovo ime. Godine 2004. nevesinjska „Prosvjeta“ objavila je knjigu Dragutina Draga Radovića Lirske nežnosti koju je za štampu priredio i predgovor napisao Momčilo Golijanin.

Život – Božji dar ili kazna

U citiranom Andrićevom rendgenskom pismu podvukao sam naslednu neurasteniju i maniju progonstva, a iz Radovićevog pisma B. Jevtiću zanimljivu opasku da se u bekstvu iz Sarajeva nipošto i nigde ne zaustavlja u Austriji, jer Austrija nije u Evropi. U porodici u kojoj je nekoliko generacija, što sveštenika što ustanika, serdara i vojvoda, koji su krv lili sa Turcima, a onda i sa Austrijom, koji su, dakle, bili kadri stići i uteći – gde je „praded u tebi zahtevao da gineš“ – nasledna neurastenija i manija gonjenja kao da su genetski pakovane, jer je sudbinski nalog predaka zatekao i nervno osetljivog pesnika koji se, umesto „epskim grubostima“, odao „lirskim nežnostima“. Ako se tome doda i klaustrofobija od koje su se bezmalo svi Mladobosanci u Austriji takoreći gušili, biće jasnije na što Andrić aludira kada se pita „šta plete mrežu oko našeg mozga“. A, opet, hajdučki gen je, izgleda, našem pesniku podario „čvrstu japiju“, s kojom je, uprkos svemu, doživeo pozne godine. Da li je te godine živeo kao dar Božiji ili kao kaznu?

Mito je umro od sirotinje

Godine 1969. jednog zimskog dana obreli smo se Duško Trifunović i ja u Nevesinju. Evo šta je, između ostaloga, Duško Trifunović zabeležio:

Ujutru je osvanuo dubok sneg, i još pada, ko niko moj. Ja izgubio svaku nadu da ću videti starog pesnika. Ali dok smo Rajko Nogo i ja doručkovali, on je tiho ušao u restoran. Rajko je pre deset godina bio učenik profesora Radovića i odmah ga je prepoznao. Isti, kaže Rajko.

To je, dakle, on. Hladno mu je. To lako odelo nije za ove dane i za ove godine. Zimski kaput nosi preko ruke i prilazi peći. Liči na svoje godine, ali hoda žustro. Nas dvojica mu se osmehnusmo i pozdravismo pokretom glave.

Čini mi se da nam je isto tako otpozdravio, ali ga više zanima peć. Ruke mu se tresu. Leva više. To nije od starosti. Vani je hladno, a on je izgleda opet pretrčao od kuće do hotela.

Na stolu pored našeg doručka stoji knjiga u kojoj ima jedna pesma ovog ozeblog čoveka. Ta pesma se zove „Snage“. U toj knjizi njegovo ime nalazi se u društvu sa najborbenijim intelektualcima onog doba u onoj Bosni koja je uzdrmala Evropu. A on tu sada stoji i pokušava da ubaci malo uglja u peć. On pojma nema o toj knjizi.

Evo nas u zbornici kod direktora gimnazije. Tu je još nekoliko članova ovog simpatičnog kolektiva. I Dragutin Drago Radović. On dobro vidi, ali slabo čuje. Govorimo glasno, no ipak Rajkova pitanja teško dopiru do starog pesnika. On se ne napreže da bi nas bolje čuo, nego mirno prati svoju misao i jasno razlaže ono što je počeo:

„Pero (Slijepčević) je išao u Ameriku, pa je naišao i u varoš Bordo, gdje sam ja studirao juristiku. Ja sam Peru pokazao varoš. Odveo sam ga u crkvu Žane d Ark. Vi znate Verlena, to je jedan francuski pjesnik, on ima ovakvu pjesmu: (profesor poče francuski a onda nam prevede).

Vidite, to je Verlen prepisao sa jedne pločice koju je neko postavio u toj crkvi… To narod postavlja u tu crkvu za spas svoje duše… To sam pokazao i Slijepčeviću… Pero je bio stariji od mene. Ja sam išao u drugi razred, a on u sedmi. On je već umro… Nije se čuvao…“

„A Mitrinović“, pita Rajko.

„Mito je umro od sirotinje. Umjesto da ode u Ameriku, on je otišao u Englesku, a Engleska je teška zemlja, a Amerika je bogata…

Mito je bio vođa celog kulturnog pokreta u Bosni… Ako se reče prava istina, Mitrinović je otkrio Andrića preko Andrićevih prevoda sa njemačkog… Andrić je živ, to je onaj književnik, ja ga znam iz Sarajeva. Nas dvojica smo, izgleda mi, jedini živi od svih iz Mlade Bosne… A davaće se penzije i nagrade svima koji su bili u Mladoj Bosni, to piše u Službenom listu.

A Princip, jeste li poznavali Principa?

Nije me čuo, nego nastavlja svoju misao:

„Risto Radulović je umro u Aradu, u tamnici. I on je bio prvak u Mladoj Bosni. Vazda je nosio lakovane cipele… Mlada Bosna je sve o svom trošku, nije ko sada…“

„A Gaćinović“, pita Rajko.

„Gaćinović, njega smo zvali Šošljaga. Šošljaga je bio vredan, mnogo je pisao. On je u Glasniku pohvalio pesme Jove Dučića. Jovo ga posle toga susreo na Kalemegdanu, to je u Beogradu, pa mu kod vlade isposlovao stipendiju šezdeset franaka, malo je 60 franaka, treba najmanje sto…

„A o Principu pričajte, gospodine profesore“, insistira Gedeon Stajić.

„Princip? Čuo sam… znao sam za njega, ali ga nisam poznavao.“

Pesnik Drago Radović je stvarno pesnik i stvarno iz poštene kuće. Mogao je da nam kaže kako je on baš učio Principa da puca iz pištolja, mogao je da kaže kako ga je onoga dana gurnuo u rebra i podviknuo: „Gavro, brate, pucaj! Ili pusti mene da ja!“

Održali smo poetski matine. Drago Radović je sedeo za katedrom, a nas dvojica đacima pročitali nekoliko podataka o njihovom poštovanom sugrađaninu i pročitali pesmu „Snage“ koju je on objavio 1913. godine… Profesori i nastavnici zadovoljno su se smeškali, a đaci gledali starog pesnika kao da ga vide prvi put.

Minusmo se. Tako bi.

Poklonili smo knjigu koju smo doneli, a on je hteo da nam je plati. Slagali smo da je tu knjigu poslao izdavač službeno, a on se zahvalio ljubazno. Mi smo ostali ćuteći dok je on s tom knjigom pod rukom i kaputom preko ramena žurno otišao kroz mećavu prema kući u kojoj je njegova sobica. Žurio je veličajnim, bolnim, snenim pozorištem besmislenim…

Gledamo za njim.

„Lako je Principu“, reče Rajko. I dalje ćutimo. (1969; Duško Trifunović Knjiga za čitanje i pjevanje, 1977)

Na nevesinjskoj promaji

U Politici 1970. objavio sam ovaj zapis:

Godine 1958. u Nevesinju jedan mršav ali krepak starac podučavao nas je njemački. Njegove suve ruke osjetno su se tresle. U njima je uvijek bila knjiga i jedna sasvim stara, tvrdo ukoričena sveska, ispisana krupnim, starovremskim rukopisom, mastilom koje se meni uvijek činilo da je iz prošlog vijeka. Obučen skromno, no različito od sviju. Kravata sa golemim čvorom, opuštena, kako se više ne nosi. Kao iz čitanki. O njemu se pričalo stišano i sa nekim tajanstvom. Znao je nekoliko jezika, znači rijedak čovjek koji je obišao Evropu, a onda, zna se, kao u romanima, šta uz to ide: nesrećne ljubavi, velike drame, nedokučive tajne, riječju, za provincijsku imaginaciju, izvanredni prostori koje valja popuniti fantastičnim sadržajima. Tek o njemu se znalo malo, gotovo ništa.

Iz nevesinjskog sirotišta dobro se sjećam njegovog pomalo nesigurnog hoda kada bi mu kuvarice u limenu porciju nasule ručak koji on tu, sa nama nije jeo, već tamo negdje u svojoj sobi. Govorilo se i da nešto piše, ali i to sasvim neodređeno.

Drug Mladobosanaca

Nešto kasnije, u jednom pitomom vojvođanskom gradu, moj prijatelj Nevesinjac pokazao mi je Pandurovićevu Antologiju, tu tako isključivu i ćoškastu knjigu, i to sa ponosom, otvorivši stranicu na kojoj je bila pjesma i slika Dragutina Radovića, čovjeka o kome vam govorim.

Docnije, u jednom drugom gradu (Sarajevu) izmučen internatima, unižen i nezadovoljan, tragajući za jednom izuzetnom, rijetko autentičnom generacijom buntara što se slomila po evropskim ratištima i kazamatima, što se izgubila u bosanskim maglama, stavljajući svoja stopala u neka druga, istorijska, drugujući sa sjenama tih dalekih mojih vršnjaka, čiji mi je nespokoj i danas tako blizak, ja sam sasvim slučajno otkrio da je moj nevesinjski profesor, Drago Radović, bio njihov saputnik, poznanik i drug.

I nehotice sam se sjetio da se nevesinjsko sirotište zvalo (da li slučajno?) „Bogdan Žerajić“ (evo godišnjicu njegove daleke smrti, upravo sada slavimo).

Prevrnuo sam stare časopise, Bosansku vilu iz 1910. i 1913, Narod iz 1913, sada evo prevrćem Palavestrinu mladobosansku Hrestomatiju. Jedan kritičar, pisac i sam Mladobosanac, Borivoje Jevtić, još tada je zapazio Dragutina Radovića, njegovu prozu koja je „nagovještavala nesumnjive mogućnosti jednog nekonvencionalnijeg, modernijeg, psihološki razvijenog pripovijedačkog pristupa životnoj materiji“.

Sada, u ovom vremenu, Palavestra dodaje:

Izrazit smisao za psihološka senčenja Radović je potvrdio već na samom početku pripovedačkog rada. Vrlo sugestivna pripovetka U samostanu sv. Ante Padovanskog sadržavala je mnoge vrednosti koje su i docnije, u slabo komponovanoj ali inače uglavnom zreloj priči Jedno detinjstvo – iz beležaka Dina Barbareza, obezbedile, za ono vreme, izuzetnu i prijatnu aromu njegovim pripovetkama.

Pesnik izuzetne pesme „Snage“

Ali, iznad svega, Drago Radović je za mene pjesnik izuzetne pjesme „Snage“. Jezički dovedena do perfekcije, sa unutrašnjom muzikom stiha, sa svojim „simbolima neshvatljivim“, sa tamnom apokaliptičnom atmosferom koja podsjeća na Disa, ta pjesma je generacijski mol, mol o njemu i njegovim drugovima koje je tako nemilosrdno raznio surovi vjetar istorije, a samim mu je čudom ovaj pjesnik umakao u nevesinjsku zavjetrinu iz koje i sada kao da govori: Ja sam tu! Kažem generacijska pjesma, pjesma o sudbinama, misleći na stihove one strofe koja počinje: „Nepoznati i bez reči / Minusmo se tako i mi…“

Dragutin Mras je, samo da podsjetim, pao kao dobrovoljac 1915, te godine je obješen Danilo Ilić, a umro Miloš Vidaković, Dragutinu Raduloviću se 1919. izgubio svaki trag; godine 1916. poginuo je Jovo Varagić, 1917. otrovan Vladimir Gaćinović; oni koji preživješe gotovo bez izuzetka posvršavaše mučno; ne govori li sve to o tragičnoj klici što se raskošno rascvjetala u životu ovih vječnih mladića?

I nije li sadašnji život Dragutina Radovića, koji nije stigao da pogine ili da umre na vrijeme, jedna dosljednost i vjernost svojim drugovima po nesreći, po nespokoju, dok ide kroz oskudan život sa sjetnim osmijehom djeteta koje je izgubilo sve, čak i sebe.

Drago Radović je danas star čovjek, bliži se osamdesetoj, živi u jednoj hladnoj i mračnoj sobici u Nevesinju, i još piše stihove; siromah sa otmenim manirima iz jednog drugog vremena; još podučava djecu, samotan i pust.

Sada već nisam siguran da je to gdje živi zavjetrina, sve više mi se čini da je, onako zimogrižljiv i nezaštićen, na nevesinjskoj promaji, koju tako smireno, tako stoički podnosi. (Politika, 26. jula 1970)

Nastaviće se

[/restrictedarea]

  onlaйn zaйm zaйm naličnыmiveb zaйm ličnый kabinetonlaйn zaйm na kivi bez otkaza