Уклети младобосанац Драгутин Радовић

ПРВИ ДЕО

Пише Рајко Петров Ного

Овај изузетни припадник младобосанског нараштаја живео је дуго, додуше скрајнуто, а својим патеничким животом као да је испаштао за онај пусти нараштај „побуњених анђела“ који је у цвету младости листом покошен

Ваља поживети да би се штогод написало, говорио је Иво Андрић. Од његовог, младобосанског нараштаја, од оних који су се књижевношћу бавили, мислило се, дуго су поживели тек Андрић и Перо Слијепчевић, обојица сами врхови у ономе чиме су се бавили. Али ево има и трећи – Драгутин Драго Радовић – који је дуго, додуше скрајнуто, живео а мало написао. Као да је својим патеничким животом испаштао за онај пусти нараштај „побуњених анђела“ који је у цвету младости листом покошен.

Мало документарних детаља

Драгутин Драго Радовић (Невесиње 1893-1971) рођен је у чувеној свештеничкој, сердарској и војводској породици херцеговачког устаника Петра Радовића. Драгутинов отац, Ђоко П. Радовић (1851-1918) војује и четује од 1875 до 1879. у свим биткама против Турака, а након аустроугарске окупације око себе у Невесињу окупља три до четири хиљаде устаника. После анексије Босне и Херцеговине 1908. године покушава да на своју страну придобије батаљон Банаћана и Чеха. Ускоро га Аустријанци стављају под кућну стражу. Када је Аустрија изгласала Устав, бива изабран за посланика, али посланство одбија. Након Сарајевског атентата Аустријанци га са још четрдесетак сељана поведу као таоца, али им Ђоко Радовић побеже и умаче у Црну Гору. Са српском војском прешао је Албанију и стигао на Крф, на крају у Француску. Ту изненада умире у граду Поа. Сахрањен је 8. октобра 1918. у Неју код Париза. Све је ово написано у некрологу који је објављен у листу Глас Црногорца, Неј код Париза, 1918, бр. 57: „Ђоко је умро наглом смрћу, на пречац. Оставља два сина од којих се старији, поп Михо, налази у таоцима у Мађарској, млађега, студента у Француској (а овај млађи управо је Драгутин Радовић, прим. а.) и супругу за коју није знао да ли је жива.“

Млађи син Ђока и Кате (рођене Гвозденовић) Драгутин Радовић основну школу учи у Невесињу, шест разреда гимназије у Мостару, матурира 1912. у Београду, где се упознаје са групом ђака из Босне и Херцеговине, који су касније организовали и извршили Сарајевски атентат на Видовдан 1914. године. Радовић је након матуре отишао да студира у Загребу. Загребачки лист Народ 13. априла 1913. доноси ову белешку:

Јуче по подне збио се у Загребу трагичан случај. У жестоком наступу неурастеније пререзао си је млади студент из Херцеговине Драгутин Радовић жиле на објема рукама и затим је из свог стана на углу Приморске и Творничке улице скочио наглавце на плочник. Друштво за спасавање превезло је унесрећеног младића у болницу, гдје му је тешком муком заустављена крв, те констатована доста тешка рана на глави и потрес мозга. Радовић је ванредно талентиран младић, то је већ опетовано засвједочио лијепу књижевну спрему и дар. (Према: Сава Ћеклић Претходници и савременици, 1996, стр. 73)

Андрићево сведочење

О овој несрећи из Загреба 25. априла 1913. године, своме пријатељу Војку Дурбешићу, пише нико други до Иво Андрић:

Живот је у задње вријеме тако наопако пошао да ти нисам могао никако одговорити на твоје лепе карте. А било је суђено да се све окруни једном страшном катастрофом. Усред таква живота приспео је пре једно седам дана овамо Драг. Радовић, скршен страшном (наследном) неурастенијом и гоњен манијом прогонства, а пред два дана, авај, а пред два дана остависмо га само мало на само и пререза жиле на рукама и скочи кроз прозор на плочник. Драги мој, ова два дана што их пролежах у својој соби или пробдех над постељом драгог пријатеља, ова два дана дадоше боју мом животу. У знак лудила и самоубојства, креће се наша генерација. И шта је ово што плете мрежу око нашег мозга; и шта је ово што ми гура нож у руке и неодољиво заповеда да се свршава?

Сад лежи у болници сломљен и дозива ме једва чујно и каже ми да га боли. Златан младић, шта је он скривио небу и земљи? И ко то тражаше његову смрт? То је оно што ми је притисло мозак и стегло срце, апсурдна несрећа, кад се хоће да живи и силом отварају очи и развлаче усне у осмех, али прадјед у теби захтева да гинеш: „Гле у гресима сам зачет и у неправдама ме заносила мати моја.“ – То је црни разлог смрти.

Као да ми је упропаштеним живцима требала још само ова несрећа. Од како сам жив нисам овако осетио близину смрти. Молим се својој доброј звезди да ме изведе из овог живота без излаза, где преостаје лудило и самоубиство и да ми да час истинског мира и великог стварања. Нека нам бог буде милостив.

[restrictedarea]

 

А већ 5. маја 1913. истом пријатељу Андрић, између осталог, пише:

На твоје цењено писмо поручујем да је Радовић јако добро; седим с њим и на рачун његова самоубиства правим вицеве. (Иво Андрић Сабрана дела, књига 19, Писма, 2011, стр. 42 и 45)

Никада се поуздано није сазнало шта је довело до покушаја самоубиства; о тим данима Д. Радовић је целог живота као заливен ћутао.

Када је Предраг Палавестра своју дисертацију Књижевност Младе Босне, студију и хрестоматију (Сарајево, 1965) приређивао за штампање, Иво Андрић му је скренуо пажњу да је Драго Радовић у Невесињу и да је неупотребљив.

Аустрија није у Европи

Неколико месеци након покушаја самоубиства Драгутин Радовић у писму из Лозане моли Боривоја Јевтића да што пре положи матуру и бежи из Сарајева, али „нипошто нигдје у Аустрију, она није у Европи. Како је изван ње другачији ваздух! Благи Боже, како сам то првим кораком видео“. (С. Ћеклић, Нав. дело, стр. 74)

Драгутин Радовић је на позив Владимира Гаћиновића прешао у Лозану, 1914. наставио студије у Женеви. По објави рата, преко Италије и Солуна, пребацио се у Крагујевац, а уз помоћ Вељка Милићевића добија место чиновника у протоколу. Ускоро, као делегат Пресбироа, прелази у Женеву и Бордо, где на правном факултету наставља студије. Године 1916. овај несмиреник прелази у Париз да студира политичке науке. По завршетку Првог светског рата враћа се у Невесиње и ту живи од свога поседа. У Другом светском рату, као зналац страних језика, примао се неких дужности у Невесињу, а по ослобођењу био сарадник у настави у Нижој реалној гимназији. Умро је у Невесињу у 78. години. Потврду да је у Француској дипломирао Драгутин Радовић је добио такорећи пред смрт. У енциклопедијској одредници коју је написала Здравка Радуловић може се прочитати да је Драго Радовић припадао кругу песника Младе Босне, да је писао песме, приповетке, есеје и критике, да је већ као шеснаестогодишњи младић у Бранковом колу 1908. године објавио приказ књиге Пјесме Владимира Видрића, да објављује у Босанској вили, Српској ријечи, Народу, Прегледу, Југу, у часопису Мисао и да је стекао углед као песник, приповедач и књижевни критичар. Знао је латински, немачки и француски језик. У његовом родном Невесињу једна улица носи његово име. Године 2004. невесињска „Просвјета“ објавила је књигу Драгутина Драга Радовића Лирске нежности коју је за штампу приредио и предговор написао Момчило Голијанин.

Живот – Божји дар или казна

У цитираном Андрићевом рендгенском писму подвукао сам наследну неурастенију и манију прогонства, а из Радовићевог писма Б. Јевтићу занимљиву опаску да се у бекству из Сарајева нипошто и нигде не зауставља у Аустрији, јер Аустрија није у Европи. У породици у којој је неколико генерација, што свештеника што устаника, сердара и војвода, који су крв лили са Турцима, а онда и са Аустријом, који су, дакле, били кадри стићи и утећи – где је „прадед у теби захтевао да гинеш“ – наследна неурастенија и манија гоњења као да су генетски паковане, јер је судбински налог предака затекао и нервно осетљивог песника који се, уместо „епским грубостима“, одао „лирским нежностима“. Ако се томе дода и клаустрофобија од које су се безмало сви Младобосанци у Аустрији такорећи гушили, биће јасније на што Андрић алудира када се пита „шта плете мрежу око нашег мозга“. А, опет, хајдучки ген је, изгледа, нашем песнику подарио „чврсту јапију“, с којом је, упркос свему, доживео позне године. Да ли је те године живео као дар Божији или као казну?

Мито је умро од сиротиње

Године 1969. једног зимског дана обрели смо се Душко Трифуновић и ја у Невесињу. Ево шта је, између осталога, Душко Трифуновић забележио:

Ујутру је освануо дубок снег, и још пада, ко нико мој. Ја изгубио сваку наду да ћу видети старог песника. Али док смо Рајко Ного и ја доручковали, он је тихо ушао у ресторан. Рајко је пре десет година био ученик професора Радовића и одмах га је препознао. Исти, каже Рајко.

То је, дакле, он. Хладно му је. То лако одело није за ове дане и за ове године. Зимски капут носи преко руке и прилази пећи. Личи на своје године, али хода жустро. Нас двојица му се осмехнусмо и поздрависмо покретом главе.

Чини ми се да нам је исто тако отпоздравио, али га више занима пећ. Руке му се тресу. Лева више. То није од старости. Вани је хладно, а он је изгледа опет претрчао од куће до хотела.

На столу поред нашег доручка стоји књига у којој има једна песма овог озеблог човека. Та песма се зове „Снаге“. У тој књизи његово име налази се у друштву са најборбенијим интелектуалцима оног доба у оној Босни која је уздрмала Европу. А он ту сада стоји и покушава да убаци мало угља у пећ. Он појма нема о тој књизи.

Ево нас у зборници код директора гимназије. Ту је још неколико чланова овог симпатичног колектива. И Драгутин Драго Радовић. Он добро види, али слабо чује. Говоримо гласно, но ипак Рајкова питања тешко допиру до старог песника. Он се не напреже да би нас боље чуо, него мирно прати своју мисао и јасно разлаже оно што је почео:

„Перо (Слијепчевић) је ишао у Америку, па је наишао и у варош Бордо, гдје сам ја студирао јуристику. Ја сам Перу показао варош. Одвео сам га у цркву Жане д Арк. Ви знате Верлена, то је један француски пјесник, он има овакву пјесму: (професор поче француски а онда нам преведе).

Видите, то је Верлен преписао са једне плочице коју је неко поставио у тој цркви… То народ поставља у ту цркву за спас своје душе… То сам показао и Слијепчевићу… Перо је био старији од мене. Ја сам ишао у други разред, а он у седми. Он је већ умро… Није се чувао…“

„А Митриновић“, пита Рајко.

„Мито је умро од сиротиње. Умјесто да оде у Америку, он је отишао у Енглеску, а Енглеска је тешка земља, а Америка је богата…

Мито је био вођа целог културног покрета у Босни… Ако се рече права истина, Митриновић је открио Андрића преко Андрићевих превода са њемачког… Андрић је жив, то је онај књижевник, ја га знам из Сарајева. Нас двојица смо, изгледа ми, једини живи од свих из Младе Босне… А даваће се пензије и награде свима који су били у Младој Босни, то пише у Службеном листу.

А Принцип, јесте ли познавали Принципа?

Није ме чуо, него наставља своју мисао:

„Ристо Радуловић је умро у Араду, у тамници. И он је био првак у Младој Босни. Вазда је носио лаковане ципеле… Млада Босна је све о свом трошку, није ко сада…“

„А Гаћиновић“, пита Рајко.

„Гаћиновић, њега смо звали Шошљага. Шошљага је био вредан, много је писао. Он је у Гласнику похвалио песме Јове Дучића. Јово га после тога сусрео на Калемегдану, то је у Београду, па му код владе испословао стипендију шездесет франака, мало је 60 франака, треба најмање сто…

„А о Принципу причајте, господине професоре“, инсистира Гедеон Стајић.

„Принцип? Чуо сам… знао сам за њега, али га нисам познавао.“

Песник Драго Радовић је стварно песник и стварно из поштене куће. Могао је да нам каже како је он баш учио Принципа да пуца из пиштоља, могао је да каже како га је онога дана гурнуо у ребра и подвикнуо: „Гавро, брате, пуцај! Или пусти мене да ја!“

Одржали смо поетски матине. Драго Радовић је седео за катедром, а нас двојица ђацима прочитали неколико података о њиховом поштованом суграђанину и прочитали песму „Снаге“ коју је он објавио 1913. године… Професори и наставници задовољно су се смешкали, а ђаци гледали старог песника као да га виде први пут.

Минусмо се. Тако би.

Поклонили смо књигу коју смо донели, а он је хтео да нам је плати. Слагали смо да је ту књигу послао издавач службено, а он се захвалио љубазно. Ми смо остали ћутећи док је он с том књигом под руком и капутом преко рамена журно отишао кроз мећаву према кући у којој је његова собица. Журио је величајним, болним, сненим позориштем бесмисленим…

Гледамо за њим.

„Лако је Принципу“, рече Рајко. И даље ћутимо. (1969; Душко Трифуновић Књига за читање и пјевање, 1977)

На невесињској промаји

У Политици 1970. објавио сам овај запис:

Године 1958. у Невесињу један мршав али крепак старац подучавао нас је њемачки. Његове суве руке осјетно су се тресле. У њима је увијек била књига и једна сасвим стара, тврдо укоричена свеска, исписана крупним, старовремским рукописом, мастилом које се мени увијек чинило да је из прошлог вијека. Обучен скромно, но различито од свију. Кравата са големим чвором, опуштена, како се више не носи. Као из читанки. О њему се причало стишано и са неким тајанством. Знао је неколико језика, значи риједак човјек који је обишао Европу, а онда, зна се, као у романима, шта уз то иде: несрећне љубави, велике драме, недокучиве тајне, ријечју, за провинцијску имагинацију, изванредни простори које ваља попунити фантастичним садржајима. Тек о њему се знало мало, готово ништа.

Из невесињског сиротишта добро се сјећам његовог помало несигурног хода када би му куварице у лимену порцију насуле ручак који он ту, са нама није јео, већ тамо негдје у својој соби. Говорило се и да нешто пише, али и то сасвим неодређено.

Друг Младобосанаца

Нешто касније, у једном питомом војвођанском граду, мој пријатељ Невесињац показао ми је Пандуровићеву Антологију, ту тако искључиву и ћошкасту књигу, и то са поносом, отворивши страницу на којој је била пјесма и слика Драгутина Радовића, човјека о коме вам говорим.

Доцније, у једном другом граду (Сарајеву) измучен интернатима, унижен и незадовољан, трагајући за једном изузетном, ријетко аутентичном генерацијом бунтара што се сломила по европским ратиштима и казаматима, што се изгубила у босанским маглама, стављајући своја стопала у нека друга, историјска, другујући са сјенама тих далеких мојих вршњака, чији ми је неспокој и данас тако близак, ја сам сасвим случајно открио да је мој невесињски професор, Драго Радовић, био њихов сапутник, познаник и друг.

И нехотице сам се сјетио да се невесињско сиротиште звало (да ли случајно?) „Богдан Жерајић“ (ево годишњицу његове далеке смрти, управо сада славимо).

Преврнуо сам старе часописе, Босанску вилу из 1910. и 1913, Народ из 1913, сада ево преврћем Палавестрину младобосанску Хрестоматију. Један критичар, писац и сам Младобосанац, Боривоје Јевтић, још тада је запазио Драгутина Радовића, његову прозу која је „наговјештавала несумњиве могућности једног неконвенционалнијег, модернијег, психолошки развијеног приповиједачког приступа животној материји“.

Сада, у овом времену, Палавестра додаје:

Изразит смисао за психолошка сенчења Радовић је потврдио већ на самом почетку приповедачког рада. Врло сугестивна приповетка У самостану св. Анте Падованског садржавала је многе вредности које су и доцније, у слабо компонованој али иначе углавном зрелој причи Једно детињство – из бележака Дина Барбареза, обезбедиле, за оно време, изузетну и пријатну арому његовим приповеткама.

Песник изузетне песме „Снаге“

Али, изнад свега, Драго Радовић је за мене пјесник изузетне пјесме „Снаге“. Језички доведена до перфекције, са унутрашњом музиком стиха, са својим „симболима несхватљивим“, са тамном апокалиптичном атмосфером која подсјећа на Диса, та пјесма је генерацијски мол, мол о њему и његовим друговима које је тако немилосрдно разнио сурови вјетар историје, а самим му је чудом овај пјесник умакао у невесињску завјетрину из које и сада као да говори: Ја сам ту! Кажем генерацијска пјесма, пјесма о судбинама, мислећи на стихове оне строфе која почиње: „Непознати и без речи / Минусмо се тако и ми…“

Драгутин Мрас је, само да подсјетим, пао као добровољац 1915, те године је објешен Данило Илић, а умро Милош Видаковић, Драгутину Радуловићу се 1919. изгубио сваки траг; године 1916. погинуо је Јово Варагић, 1917. отрован Владимир Гаћиновић; они који преживјеше готово без изузетка посвршаваше мучно; не говори ли све то о трагичној клици што се раскошно расцвјетала у животу ових вјечних младића?

И није ли садашњи живот Драгутина Радовића, који није стигао да погине или да умре на вријеме, једна досљедност и вјерност својим друговима по несрећи, по неспокоју, док иде кроз оскудан живот са сјетним осмијехом дјетета које је изгубило све, чак и себе.

Драго Радовић је данас стар човјек, ближи се осамдесетој, живи у једној хладној и мрачној собици у Невесињу, и још пише стихове; сиромах са отменим манирима из једног другог времена; још подучава дјецу, самотан и пуст.

Сада већ нисам сигуран да је то гдје живи завјетрина, све више ми се чини да је, онако зимогрижљив и незаштићен, на невесињској промаји, коју тако смирено, тако стоички подноси. (Политика, 26. јула 1970)

Наставиће се

[/restrictedarea]

  онлайн займ займ наличнымивеб займ личный кабинетонлайн займ на киви без отказа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *