Михалков на трагу Ивана Буњина

Пише Владимир Димитријевић

Ко је био књижевник по чијим књижевним мотивима је снимљен  филм „Сунчаница“?

Због чега филм „Сунчаница“ Никите Михалкова јесте дело које доказује тезу Берђајева да хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени и да је Солжењицин био у праву кад је писао да су покајање и самоограничење битне категорије националног живота? Мото филма, који у мислима непрестано понавља главни јунак, бели официр у ропству где га држе бољшевици, јесте питање: Како се све то догодило? Како је нестала она сунчана Русија, у којој није било лако живети, али која је ипак била земља наде и будућности? Никита Михалков, ослањајући се на стваралаштво Ивана Буњина, каже (у њихово име, то у филму изговара бели официр кога игра Милош Биковић) да су Руси, пре свега њихова нихилистичка елита,  сами  криви. Стидели су се себе и свога народа. Буњин је о томе написао песму „Отаџбина“ (препев Владимира Јагличића): „Још, отаџбино, тебе куде,/ још спрдају се с тобом они,/ због убогости твоје худе,/ због црних изби, паду склоних.// Син тако, надмен сав, и хладан,/ и рођене се мајке стиди,/ мртве уморне усред града/

да га крем-друштво с њом не види.// Сажално гледа на старицу,/ на њу што пешке дође једва,/ што, убога, за сусрет, бедна,/ последњу доне му парицу“.

Криви смо ми Руси, зато што смо се стидели своје Мајке, своје Отаџбине, понавља Михалков, скупа са Буњином.

МАЛО ДОКУМЕНТАРНИХ ДЕТАЉА Ко је био Иван Буњин, књижевник по чијим је мотивима (приповетка „Сунчаница“ и дневници „Проклети дани“) Михалков снимио  филм који је имао премијеру у Београду 3. октобра 2014? Буњин се родио у осиромашеној, али угледној племићкој породици 10. октобра 1870. године у Вороњежу, да би затим његова породица прешла да живи на имање покрај древног (и дивног) града Јелеца у Орловској губернији. Детињство је провео у красотама руске природе, која је на њега оставила дубок утисак (као и беда  руског села). Прве стихове објавио је 1888. године, а следеће године прешао је у град Орел, где је радио као коректор у локалним новинама. Познанства са угледним писцима (Горким, Толстојем, Чеховом) остављају снажан утисак на њега. Објављује и приповетке, које га износе на добар глас у Русији. Године 1909. постаје почасни члан Академије. Са својом другом супругом Вером путује по Европи, Азији и Африци. Нарочит утисак на њега остављају Египат и Палестина. Године 1910. објавио је беспоштедну приповетку „Село“, у којој је приказао живот сељака у свој његовој беди и суровости, обрачунавши се са  народњачким идеализацијама, заснованим на наивном русоизму „племенитог дивљака“.    Револуција 1917. га је тешко погодила. Тада је почео да пише свој дневник „Проклети дани“, где је жалио за Русијом која се рушила под маљем безбожја, у име „новог човека“. Године 1920. побегао је из Русије. Живео је у Паризу, а затим у Грасу код Кана. Својој супрузи је говорио да не може да опстане у новом свету, „да припада старом свету, свету Гончарова, Толстоја, Москве, Петрограда; да је поезија само тамо, а да у новом свету не може да је улови“. Ипак, наставља да пише, и настају велика дела, од „Митјине љубави“ до „Живота Арсењева“. Године 1933. добија Нобелову награду за књижевност. Европски писци га славе као уметничког генија: Ромен Ролан, Андре Жид, Франсоа Моријак, Томас Ман итд. Приликом путовања у Немачку 1936, хапсе га и претресају: тако се први пут суочава с нацизмом. Године 1939. настаје збирка „Тамни дрвореди“. Цео рат и немачку окупацију Француске проводи у Грасу. Живи тешко, али одбија да објављује, односећи се с мржњом према нацистима и поздрављајући руске победе, иако је остао антикомуниста. Прелази  у Париз, чим се рат окончао. Колебао се да ли да се врати у Русију, али су га Ждановљеви прогони писаца ипак одвратили од такве одлуке и он остаје у Француској, живећи у великом сиромаштву.            Умро је 8. новембра 1953. и сахрањен на гробљу Сен Женевјев ди Боа код Париза. У својим успоменама је писао: „У позни час сам се родио. Да сам се родио раније, моје успомене писца не би биле такве. Не бих преживљавао… 1905, затим Први светски рат, за њим ‘17. годину и њен наставак, Лењина, Стаљина, Хитлера… Како да се не завиди нашем праоцу Ноју! Њему је пао у део само један потоп…“

[restrictedarea]

ПРОКЛЕТИ ДАНИ У свом дневнику „Проклети дани“, писаном за време бољшевичке револуције, Буњин немилосрдно чита знаке времена. Обрачунава се са интелектуалцима – превртљивцима. О песнику Брјусову каже да иде све левље из разлога каријеристичко-камелеонских. А раније? „Године 1904. величао је царску власт, захтевао (као Тјутчев!) заузеће Цариграда. Године 1905. објавио је ‚Бодеж‘ у ‚Борби‘ Горкога. Кад је почео рат с Немцима, постао је ‚ура-патриота‘. Сад је бољшевик.“

У то време, и сам Горки је оштро критиковао Лењина и бољшевике, који су у Брест-Литовску 1918. потписали срамни мир с Немцима. Горки је (а Буњин га цитира) тврдио да су они само „компанија авантуриста, који су због сопствених интереса, ради продужења, за још неколико седмица, свог пропалог царевања, спремни на најсрамнију издају домовине и револуције, интереса руског пролетаријата, у чије име лудују на упражњеном престолу Романова“. Сећао се Буњин и речи древног летописца: „Брат на брата, синови против отаца, слуге на господу, један другог хоће да побију ради користољубља, похоте и власти, а брат брата хоће да лиши наследства, не памтећи речи Премудрога: тражећи туђе, за својим ће у онај дан зплакати.“ Болео га је тријумф подлог просташтва. Ево слике из „Проклетих дана“: „Објављен је нови списак стрељаних – ‚у оквиру спровођења у живот црвеног терора‘ – а затим чланчић: ‚Весело је и радосно у клубу ‚Троцки‘. Велика сала бившег Гарнизонског дома, где је раније уживала банда генерала, сада је пуна црвеноармејаца. Нарочито је успешан био последњи концерт. Прво је отпевана ‚Интернационала‘, а затим је друг Кронкарди, пред заинтересованим и одушевљеним слушаоцима, имитирао лавеж пса, пијук пилета, певање славуја и других животиња, укључујући и знамениту свињу…‘ ‚Пијук‘ пилета и ‚певање славуја и других животиња‘ које, ‚укључујући‘ и свињу – певају, тако нешто ни ђаво не би написао. Зашто  је само свиња ‚знаменита‘ и зашто пре него што почну да је имитирају, певају ‚Интернационалу‘?“

Тада је, с дубоком тугом, забележио и ово: „Више нема повратка/ У оно у чему смо некада живели./ Губици се не могу избројати, не могу заборавити,/ Шамари Пилатових војника,/ Ничим се не могу спрати ни опростити./ Као што се не могу опростити ни муке, ни крв,/ Ни трзаји на крсту,/ Свих убијених у Христу,/ Као што се не може прихватити новина која настаје,/ У њеној одвратној голотињи.“

БУЊИН НА СРПСКОМ

Издавачка кућа „Бернар“ из Старих Бановаца већ годинама објављује Буњинова дела на српском. До сада су изашле збирке приповедака „Господин из Сан Франциска“, „Сунчаница“, „Тамни дрвореди“, „Три рубље“, роман „Живот Арсењева“, књиге дневника „Проклети дани“ и „Дневници 1881−1953“, збирка лирске прозе „Воде многе“, студија о великом уметнику и пријатељу „Чехов“, изабране песме „Гробљанска трава“, као и „Граски дневник“ његове сараднице и интимуса, Галине Кузњецове, посвећен, умногоме, Буњину.

Михалковљев филм је добар повод за упознавање са стваралаштвом једног од великих руских писаца.

[/restrictedarea]