Опозиција на вештачким плућима

Понајвише ће од Александра Вучића зависити с каквом ће опозицијом имати да се суочи, ако и када она дође себи после разорног пораза на мартовским парламентарним изборима

Пише Никола Врзић

Индустријска производња у Србији је у мају 2014. године била за 7 одсто нижа него у мају 2013, и свих 13 одсто нижа него просечно у 2013. години. У првом кварталу 2014. „успорен је раст реалног сектора“. „У периоду јануар − мај 2014. године укупан број запослених смањен је за 1,5 одсто у односу на исти период 2013. године и износио је 1.698 хиљада лица.“ „Стопа регистроване незапослености износила је 29,5 одсто, што је повећање у поређењу са истим месецом 2013. године за 0,3 п. п.“ „Ниво остварених прихода по основу пореза на доходак номинално је 15,8 одсто нижи, а реално 17,9 одсто нижи, у односу на исти период 2013. године.“ И тако даље, описују стање српске економије подаци из најсвежијег доступног, мајског „Билтена јавних финансија“ који издаје српско Министарство финансија. Истовремено, евроинтеграције, а евроинтеграције су проглашене за кључни циљ нашег политичког постојања и више нема ниједне странке у српском парламенту која би то оспорила, неумољиво стоје у месту; није чак ни отворено макар једно преговарачко поглавље о приступању Србије Европској унији, а има их 35. Штавише, од те Европске уније се и удаљавамо, јер тврдоглаво одбијамо да, у складу са заједничком спољном и одбрамбеном политиком, уведемо санкције Русији…
Па ипак, и само наизглед парадоксално, упркос свим овим подацима извађеним из контекста поплава и осталих елементарних недаћа које су нас снашле па отуда и неке од оних бројки, и којечему другом што би могло да се (зло)употреби као аргумент да је актуелна власт неуспешна и да стога не ваља па би је требало променити, није власт у проблему него је у проблему опозиција тој власти; говоре о томе већ и истраживања јавног мњења у која нико није изразио сумњу, а која показују да би, од свих опозиционих, само Демократска странка сада прешла цензус, а и она једва. Значи ли овај податак да је – јавно мњење – мњења да је опозиција још и гора од власти са онаквим резултатима? Па, и председник Демократске странке Бојан Пајтић признаје јавно, у „Политици“: „Сви смо се измењали на власти и сви су са сваким били у коалицији, а стање у привреди, култури, образовању и здравству је горе него пре четврт века. Зато сви треба да одемо. И све нас треба проверити.“
[restrictedarea]

УЗРОЦИ ПОРАЗА У сваком случају, ова је тема, питање постојања опозиције у Србији и њене будућности, у недостатку озбиљније теме у овом лету на измаку или пак у недостатку видљиве опозиције актуелној власти, последњих дана јавности наметнута као једна од важнијих тема за размишљање. Отуда, неколико кључних питања. Шта је изазвало овакво стање у опозицији у Србији? Шта се сада с њом догађа, осим што је јасно да је на некаквом вештачком дисању које јој продужава живот а да никоме није јасно зашто? И каква је будућност очекује? Ово ће понајмање зависити од саме опозиције, а далеко више од развоја евроатлантског сукоба са Русијом и одговора које ће Александар Вучић имати на притиске евроатлантског Запада на Србију.
Кренимо редом. О узроку пропасти данашње опозиције – првенствено оног њеног дела који је на власти и близу власти био до 2012. године, дакле ДС-а, Нове демократске странке Бориса Тадића па и Либерално демократске партије Чедомира Јовановића – писано је нашироко, а и њихов учинак смо, док су Србијом суверено владали, предобро осетили на сопственој кожи. Заправо, све оно што је Бојан Пајтић спочитовао актуелној власти у својих „Десет теза о Србији“ објављених у „Политици“ – „највећи буџетски дефицит у Европи“, „спољни дуг повећан за скоро седам милијарди евра“, „кредитни рејтинг снижен на ниво Буркине Фасо и Камбоџе“, „највећа незапосленост у историји“, „стопа сиромаштва већа од 30 одсто“, „ниже плате и пензије“ – заправо је, ако ћемо поштено, производ владавине Пајтића и његове странке. И то је схватање, ван сваке сумње, гласаче већином и определило на парламентарним изборима 16. марта ове године; своју наду, 2008. улудо протраћену на Бориса Тадића, Бојана Пајтића, Драгана Ђиласа (који нетрагом нестаде)… тада су преусмерили на Александра Вучића и Српску напредну странку те нам сада не преостаје ништа друго до да сачекамо да видимо хоће ли се, или не, ова нада офуцати као и она претходна.
Други важан фактор пораза жутих и још жућих сателита састојао се пак у томе што су – тим злехудим преокретом судбине, која им је била тако наклоњена када су 2008. завртели српском политиком па су је скоро сву окренули ка својим евроатлантским патронима, на сопствену радост и њихову корист – престали да буду ексклузивни заступници проевропске идеје и мисли у Србији. Постала је то, наиме, и Српска напредна странка, што јој додуше није било толико значајно за придобијање овдашњих гласача, колико за задобијање (изгледа, авај, неопходног) евроатлантског одобрења за преузимање власти у Србији; одобрење је било дато утолико спремније што је пад Тадићеве власти ионако био сасвим изгледан, а уз то је и сам Тадић у доброј мери прокоцкао поверење својих духовних вођа из Брисела и Вашингтона обећањима која им је дао, а није смео да испуни.
Лишени подршке народа и подршке евроатлантиста, Демократска странка и њени парчићи сада се – изгубљени у лутању за новим идентитетом („Прво треба да уредимо српску Србију да би то сутра била европска Србија“, сетио се одједном Пајтић, као да смо му заборавили да је у име те европске Србије колико јуче од ње одвајао Војводину својим неуставним и сецесионистичким статутом) и трагању за неповратно изгубљеним кредибилитетом – сада се дакле глођу око оно рејтинга што им је преостало и питања ко ће бити нови вођа уједињене опозиције, само никако да се уједине. Пајтићеве демократе, после некаквог договора о сарадњи са Верољубом Стевановићем („Заједно за Шумадију“ који више није део УРС-а зато што је УРС престао да постоји баш оног момента када је сишао с власти; таква им је идеологија), у сарадњу позивају и Тадићеве новодемократе; с тим што, додуше, Нова странка Зорана Живковића, која је била на листи Пајтићевих (заправо, тада Ђиласових) демократа неће ни да чује за сарадњу са Тадићем и новодемократама, а и Борко Стефановић (Јеремићев, па Тадићев, па Ђиласов а сада, ваљда, Пајтићев) практично истовремено, а за разлику од Пајтића, поручује како нема сарадње „са онима који нису сигурни ко су и хоће у загрљај Александра Вучића. Ту мислим на људе из НДС и ЛДП.“ Из НДС-а на то обиље предлога и контрапредлога поручују да „демократе прво треба да установе шта је њихова политика и да се консолидују, па тек онда да предложе идеју организовања опозиције… Док председник ДС покреће преговоре са НДС, функционери ове странке, као на пример потпредседник ДС Борислав Стефановић, искључују сваку могућност сарадње са НДС“, а ванпарламентарни ЛДП покреће сопствену програмску платформу „Окупљање за Србију“, примећујући да је „грађанима Србије доста сплетки и међусобних оптужби странака које се боре за примат у опозицији, а немају решења за њихове проблеме“, и не примећујући да им је – грађанима Србије, то јест – доста не само њихових сплетки и међусобних оптужби, већ и свих њих заједно.

БУДУЋНОСТ? И то нас доводи до питања будућности свих ових партија, Демократске странке, Нове демократске странке, Нове странке – врте се у круг и имена странака и њихове вође – ЛДП-а… Имају ли оне будућност? Будући да нових идеја не могу да имају јер и оне које су досад имали нису биле њихове, а уз то су већ и показали све што су знали па су зато, упркос свим медијима на својој страни, без власти и остали, њихова би шанса могла да лежи углавном у нади да ће актуелна власт народу дозлогрдити баш до те, ипак тешко замисливе мере па да – он, народ – онда помисли да би спас могли да му донесу управо они од којих је спас већ морао да тражи у Вучићу и СНС-у. Толико луди, ипак, ваљда нисмо.
И зато друга, можда и једина а свакако највећа нада проевропске опозиције проевропској власти лежи у самом Александру Вучићу, и развоју међународних околности на које ни Вучић не може да утиче, а ту пре свега мислимо на најважнију кризу света у којем данас живимо, на украјинску кризу у којој се преламају и све остале. Минус, који је премијер Србије Вучић у евроатлантским круговима зарадио када је одбио да уведе санкције Русији, постајаће утолико већи ако се криза буде заоштравала уместо да се смири, а он, Вучић, о(п)стане на садашњем становишту да Русији не окреће леђа. При том, Вучићев страшни час тек ће доћи када на дневни ред коначно – за месец дана, или за годину дана – стигне најављено питање давања српске дозволе за улазак Косова у Уједињене нације, које нам као онај мач виси над главама и само чекамо да буде изговорено; иако је после Бриселског споразума то деловало незамисливо, став о „нашим Русима“ изговорен и пред спомеником церским јунацима улива извесну наду да би српски одговор на тај непристојни захтев да Косово постане чланица УН могао да буде и одричан. Е, ако им се ове коцкице сложе, ако се Вучић покаже као недовољно правоверни Европљанин јер брине и о својој дужности према нашем интересу уместо да брине само о испуњењу њихових захтева, опозицији о којој говоримо отвара се шанса да поново постане ексклузивни заступник туђих интереса у нашој земљи, уз сву подршку која уз то иде као што је ишла и мајданским пучистима у Кијеву. Такав сценарио Србији су, уосталом, они већ и најављивали, а и сада најављују да би, само да се за то питају, они Русима окренули леђа у мери у којој то евроатлантисти од нас очекују. Речима Зорана Живковића: „Србија мора да брани наш национални интерес када је украјинска криза у питању, а наш национални интерес је утврђен и прокламован и практично скоро да је уставна категорија, а то је наше приближавање ЕУ. У том смеру треба креирати и нашу спољну политику. Братство, поврће, воће и остали аргументи који се сада потежу као разлог да поштујемо очигледно оружано мешање Русије у унутрашње ствари Украјине не стоје као аргумент.“
Што ће рећи да ће своју шансу ова опозиција заправо добити само ако Александар Вучић буде Србин, јер евроатлантском Западу такав на челу Србије никада није био по вољи. У супротном, па, ионако ћемо морати да тражимо неку нову наду…
[/restrictedarea]