Opozicija na veštačkim plućima

Ponajviše će od Aleksandra Vučića zavisiti s kakvom će opozicijom imati da se suoči, ako i kada ona dođe sebi posle razornog poraza na martovskim parlamentarnim izborima

Piše Nikola Vrzić

Industrijska proizvodnja u Srbiji je u maju 2014. godine bila za 7 odsto niža nego u maju 2013, i svih 13 odsto niža nego prosečno u 2013. godini. U prvom kvartalu 2014. „usporen je rast realnog sektora“. „U periodu januar − maj 2014. godine ukupan broj zaposlenih smanjen je za 1,5 odsto u odnosu na isti period 2013. godine i iznosio je 1.698 hiljada lica.“ „Stopa registrovane nezaposlenosti iznosila je 29,5 odsto, što je povećanje u poređenju sa istim mesecom 2013. godine za 0,3 p. p.“ „Nivo ostvarenih prihoda po osnovu poreza na dohodak nominalno je 15,8 odsto niži, a realno 17,9 odsto niži, u odnosu na isti period 2013. godine.“ I tako dalje, opisuju stanje srpske ekonomije podaci iz najsvežijeg dostupnog, majskog „Biltena javnih finansija“ koji izdaje srpsko Ministarstvo finansija. Istovremeno, evrointegracije, a evrointegracije su proglašene za ključni cilj našeg političkog postojanja i više nema nijedne stranke u srpskom parlamentu koja bi to osporila, neumoljivo stoje u mestu; nije čak ni otvoreno makar jedno pregovaračko poglavlje o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, a ima ih 35. Štaviše, od te Evropske unije se i udaljavamo, jer tvrdoglavo odbijamo da, u skladu sa zajedničkom spoljnom i odbrambenom politikom, uvedemo sankcije Rusiji…
Pa ipak, i samo naizgled paradoksalno, uprkos svim ovim podacima izvađenim iz konteksta poplava i ostalih elementarnih nedaća koje su nas snašle pa otuda i neke od onih brojki, i koječemu drugom što bi moglo da se (zlo)upotrebi kao argument da je aktuelna vlast neuspešna i da stoga ne valja pa bi je trebalo promeniti, nije vlast u problemu nego je u problemu opozicija toj vlasti; govore o tome već i istraživanja javnog mnjenja u koja niko nije izrazio sumnju, a koja pokazuju da bi, od svih opozicionih, samo Demokratska stranka sada prešla cenzus, a i ona jedva. Znači li ovaj podatak da je – javno mnjenje – mnjenja da je opozicija još i gora od vlasti sa onakvim rezultatima? Pa, i predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić priznaje javno, u „Politici“: „Svi smo se izmenjali na vlasti i svi su sa svakim bili u koaliciji, a stanje u privredi, kulturi, obrazovanju i zdravstvu je gore nego pre četvrt veka. Zato svi treba da odemo. I sve nas treba proveriti.“
[restrictedarea]

UZROCI PORAZA U svakom slučaju, ova je tema, pitanje postojanja opozicije u Srbiji i njene budućnosti, u nedostatku ozbiljnije teme u ovom letu na izmaku ili pak u nedostatku vidljive opozicije aktuelnoj vlasti, poslednjih dana javnosti nametnuta kao jedna od važnijih tema za razmišljanje. Otuda, nekoliko ključnih pitanja. Šta je izazvalo ovakvo stanje u opoziciji u Srbiji? Šta se sada s njom događa, osim što je jasno da je na nekakvom veštačkom disanju koje joj produžava život a da nikome nije jasno zašto? I kakva je budućnost očekuje? Ovo će ponajmanje zavisiti od same opozicije, a daleko više od razvoja evroatlantskog sukoba sa Rusijom i odgovora koje će Aleksandar Vučić imati na pritiske evroatlantskog Zapada na Srbiju.
Krenimo redom. O uzroku propasti današnje opozicije – prvenstveno onog njenog dela koji je na vlasti i blizu vlasti bio do 2012. godine, dakle DS-a, Nove demokratske stranke Borisa Tadića pa i Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića – pisano je naširoko, a i njihov učinak smo, dok su Srbijom suvereno vladali, predobro osetili na sopstvenoj koži. Zapravo, sve ono što je Bojan Pajtić spočitovao aktuelnoj vlasti u svojih „Deset teza o Srbiji“ objavljenih u „Politici“ – „najveći budžetski deficit u Evropi“, „spoljni dug povećan za skoro sedam milijardi evra“, „kreditni rejting snižen na nivo Burkine Faso i Kambodže“, „najveća nezaposlenost u istoriji“, „stopa siromaštva veća od 30 odsto“, „niže plate i penzije“ – zapravo je, ako ćemo pošteno, proizvod vladavine Pajtića i njegove stranke. I to je shvatanje, van svake sumnje, glasače većinom i opredelilo na parlamentarnim izborima 16. marta ove godine; svoju nadu, 2008. uludo protraćenu na Borisa Tadića, Bojana Pajtića, Dragana Đilasa (koji netragom nestade)… tada su preusmerili na Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku te nam sada ne preostaje ništa drugo do da sačekamo da vidimo hoće li se, ili ne, ova nada ofucati kao i ona prethodna.
Drugi važan faktor poraza žutih i još žućih satelita sastojao se pak u tome što su – tim zlehudim preokretom sudbine, koja im je bila tako naklonjena kada su 2008. zavrteli srpskom politikom pa su je skoro svu okrenuli ka svojim evroatlantskim patronima, na sopstvenu radost i njihovu korist – prestali da budu ekskluzivni zastupnici proevropske ideje i misli u Srbiji. Postala je to, naime, i Srpska napredna stranka, što joj doduše nije bilo toliko značajno za pridobijanje ovdašnjih glasača, koliko za zadobijanje (izgleda, avaj, neophodnog) evroatlantskog odobrenja za preuzimanje vlasti u Srbiji; odobrenje je bilo dato utoliko spremnije što je pad Tadićeve vlasti ionako bio sasvim izgledan, a uz to je i sam Tadić u dobroj meri prokockao poverenje svojih duhovnih vođa iz Brisela i Vašingtona obećanjima koja im je dao, a nije smeo da ispuni.
Lišeni podrške naroda i podrške evroatlantista, Demokratska stranka i njeni parčići sada se – izgubljeni u lutanju za novim identitetom („Prvo treba da uredimo srpsku Srbiju da bi to sutra bila evropska Srbija“, setio se odjednom Pajtić, kao da smo mu zaboravili da je u ime te evropske Srbije koliko juče od nje odvajao Vojvodinu svojim neustavnim i secesionističkim statutom) i traganju za nepovratno izgubljenim kredibilitetom – sada se dakle glođu oko ono rejtinga što im je preostalo i pitanja ko će biti novi vođa ujedinjene opozicije, samo nikako da se ujedine. Pajtićeve demokrate, posle nekakvog dogovora o saradnji sa Veroljubom Stevanovićem („Zajedno za Šumadiju“ koji više nije deo URS-a zato što je URS prestao da postoji baš onog momenta kada je sišao s vlasti; takva im je ideologija), u saradnju pozivaju i Tadićeve novodemokrate; s tim što, doduše, Nova stranka Zorana Živkovića, koja je bila na listi Pajtićevih (zapravo, tada Đilasovih) demokrata neće ni da čuje za saradnju sa Tadićem i novodemokratama, a i Borko Stefanović (Jeremićev, pa Tadićev, pa Đilasov a sada, valjda, Pajtićev) praktično istovremeno, a za razliku od Pajtića, poručuje kako nema saradnje „sa onima koji nisu sigurni ko su i hoće u zagrljaj Aleksandra Vučića. Tu mislim na ljude iz NDS i LDP.“ Iz NDS-a na to obilje predloga i kontrapredloga poručuju da „demokrate prvo treba da ustanove šta je njihova politika i da se konsoliduju, pa tek onda da predlože ideju organizovanja opozicije… Dok predsednik DS pokreće pregovore sa NDS, funkcioneri ove stranke, kao na primer potpredsednik DS Borislav Stefanović, isključuju svaku mogućnost saradnje sa NDS“, a vanparlamentarni LDP pokreće sopstvenu programsku platformu „Okupljanje za Srbiju“, primećujući da je „građanima Srbije dosta spletki i međusobnih optužbi stranaka koje se bore za primat u opoziciji, a nemaju rešenja za njihove probleme“, i ne primećujući da im je – građanima Srbije, to jest – dosta ne samo njihovih spletki i međusobnih optužbi, već i svih njih zajedno.

BUDUĆNOST? I to nas dovodi do pitanja budućnosti svih ovih partija, Demokratske stranke, Nove demokratske stranke, Nove stranke – vrte se u krug i imena stranaka i njihove vođe – LDP-a… Imaju li one budućnost? Budući da novih ideja ne mogu da imaju jer i one koje su dosad imali nisu bile njihove, a uz to su već i pokazali sve što su znali pa su zato, uprkos svim medijima na svojoj strani, bez vlasti i ostali, njihova bi šansa mogla da leži uglavnom u nadi da će aktuelna vlast narodu dozlogrditi baš do te, ipak teško zamislive mere pa da – on, narod – onda pomisli da bi spas mogli da mu donesu upravo oni od kojih je spas već morao da traži u Vučiću i SNS-u. Toliko ludi, ipak, valjda nismo.
I zato druga, možda i jedina a svakako najveća nada proevropske opozicije proevropskoj vlasti leži u samom Aleksandru Vučiću, i razvoju međunarodnih okolnosti na koje ni Vučić ne može da utiče, a tu pre svega mislimo na najvažniju krizu sveta u kojem danas živimo, na ukrajinsku krizu u kojoj se prelamaju i sve ostale. Minus, koji je premijer Srbije Vučić u evroatlantskim krugovima zaradio kada je odbio da uvede sankcije Rusiji, postajaće utoliko veći ako se kriza bude zaoštravala umesto da se smiri, a on, Vučić, o(p)stane na sadašnjem stanovištu da Rusiji ne okreće leđa. Pri tom, Vučićev strašni čas tek će doći kada na dnevni red konačno – za mesec dana, ili za godinu dana – stigne najavljeno pitanje davanja srpske dozvole za ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, koje nam kao onaj mač visi nad glavama i samo čekamo da bude izgovoreno; iako je posle Briselskog sporazuma to delovalo nezamislivo, stav o „našim Rusima“ izgovoren i pred spomenikom cerskim junacima uliva izvesnu nadu da bi srpski odgovor na taj nepristojni zahtev da Kosovo postane članica UN mogao da bude i odričan. E, ako im se ove kockice slože, ako se Vučić pokaže kao nedovoljno pravoverni Evropljanin jer brine i o svojoj dužnosti prema našem interesu umesto da brine samo o ispunjenju njihovih zahteva, opoziciji o kojoj govorimo otvara se šansa da ponovo postane ekskluzivni zastupnik tuđih interesa u našoj zemlji, uz svu podršku koja uz to ide kao što je išla i majdanskim pučistima u Kijevu. Takav scenario Srbiji su, uostalom, oni već i najavljivali, a i sada najavljuju da bi, samo da se za to pitaju, oni Rusima okrenuli leđa u meri u kojoj to evroatlantisti od nas očekuju. Rečima Zorana Živkovića: „Srbija mora da brani naš nacionalni interes kada je ukrajinska kriza u pitanju, a naš nacionalni interes je utvrđen i proklamovan i praktično skoro da je ustavna kategorija, a to je naše približavanje EU. U tom smeru treba kreirati i našu spoljnu politiku. Bratstvo, povrće, voće i ostali argumenti koji se sada potežu kao razlog da poštujemo očigledno oružano mešanje Rusije u unutrašnje stvari Ukrajine ne stoje kao argument.“
Što će reći da će svoju šansu ova opozicija zapravo dobiti samo ako Aleksandar Vučić bude Srbin, jer evroatlantskom Zapadu takav na čelu Srbije nikada nije bio po volji. U suprotnom, pa, ionako ćemo morati da tražimo neku novu nadu…
[/restrictedarea]