Четири године рата оружјем, сто година речима

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Ни најновија поплава књига штампаних поводом Великог рата није ставила тачку на најпровокативније питање: ко сноси главну кривицу за избијање прве катастрофе планетарних размера

И у томе је Велики рат (1914–1918) још увек необјашњив феномен. (Пра)узрочник највеће катастрофе у историји човечанства у двадесетом веку, катастрофе која је, укључујући Други светски рат (његову, по многима, „органску везу“) однела седамдесет пет милиона жртава, трајао је (само) четири године, а кад је оружје заћутало, плануо је рат речима о њему и поводом њега, који не престаје (већ) сто година. И нема изгледа да се у догледно време оконча.

Поплава књига које су обнародоване поводом стогодишњег јубилеја, а само у Немачкој штампано је, или ће ускоро изаћи из штампе преко сто наслова, није ставила тачку на, све ово време, најпровокативније питање: ко сноси главну кривицу за избијање Првог, разарајућег (и „индустријског“) рата планетарних размера.

То кардинално питање је и „главни кривац“ што се о Великом рату писало и пише се више него о иједном другом (само немачка Национална библиотека у Франкфурту располаже са десет хиљада наслова на ову тему, а то је само део историјске, мемоарске и литерарне „продукције“ настале широм света.

Немачки ђаци На то „запаљиво питање“ што изнова усковитлава националне страсти и емоције у већем броју земаља које су прошле кроз пакао Великог рата није стављена тачка ни у самој Немачкој, која је деценијама, и у националној историографији, означавана за главног кривца велике кланице и катастрофе.

С ревизијом те чињенице почело се снажније у овој земљи потписивањем Версајског мировног споразума. Клица ревизионизма, с релативизацијом немачке кривице, „запатила“ се код једног броја историчара потом у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. Сви су они одреда били, по сведочењу њиховог српског колеге, академика Драгољуба Живојиновића, „немачки ђаци“, студирали су на немачким универзитетима.

У тај контекст уклопила се и фамозна књига „Месечари“ историчара Кристофера Кларка, који није „немачки ђак“ (Аустралијанац пореклом). У Немачкој је, чим је преведена, постала бестселер (већ је доживела неколико издања). Она је донела само (кратак) предах и (варљиво) олакшање Немцима. Велики рат није био, констатује Кларк, последица немачког милитаризма, агресивности и параноје. Његова релативизација немачке кривице (не и потпуно ослобађање од ње) и преношење кривице на плећа других актера велике ратне драме, посебно на српска плећа (с чудовишним извлачењем континуитета српске готово генетске кривице, све до Сребренице) изазвала је један број историчара (и у самој Немачкој) од научног угледа и формата, који су, уз доста похвала аутору, побијали Кларкове кључне тезе. Од оне о релативном „помиловању“ Немаца до самог наслова књиге. Тадашњи лидери великих сила, а посебно Немачког рајха и Дунавске К. у. К. монархије, нису уопште били сомнамбулни месечари: знали су савршено у какву (ратну) „лаву“ ускачу.

Рат историчара Уз неколико нових наслова, сериозни немачки медији упућују овдашње читаоце и на књиге старијег датума, у којима се недвосмислено констатује неспорна и превасходна немачка кривица. Поред осталих, и на књигу Имануела Гајса из 1965. године („Јули 1914“). Тада асистент чувеног немачког историчара Фрица Фишера, који је први, документовано и недвосмислено, указао на прворазредну немачку кривицу, објавио је збирку изворних докумената првог реда – оригиналне (аутентичне) депеше великих сила из тог времена. Учинио је то на самом врхунцу „рата историчара“ који је букнуо поводом Фишерових теза. Фишерове тезе („Немачки рајх је свесно желео рат“) захваљујући, добрим делом, и овој „потпори“, однеле су превагу и, све доскора, биле неупитне у немачкој историографији.

[restrictedarea]

Сада је све наједном постало подложно преиспитивању и (пре)вредновању, у шта се контроверзни Кларк сјајно уклопио, и то је више допринело додатном компликовању, а мање рашчишћавању замршене историјске приче. Занимљиво је да су Кларковом сваљивању кривице (иако се приликом боравка у Београду правдао да је у томе „погрешно прочитан“ и да се Срби не налазе на његовом списку главних криваца) више аплаудирали читаоци неких дневника и недељника (реаговања посредством интернета) него експерти и медији, који су, иначе, пружили издашан простор теми Великог рата и, у том контексту, кривици за његово избијање.

Провоцирање (не само босанских) Срба Један број утицајних медија, међу њима и недељник „Шпигл“, приклонио се документаристичком и хронолошком приступу великој и још увек провокативној теми, концентришући се на неколико недеља од Сарајевског атентата до избијања рата, означених у историографији појмом Јулске кризе.

Писало се, такође исцрпно, о самом атентату на престолонаследника Фердинанда, без нових, досад непознатих детаља.

Читаоцима „Печата“ могли би да буду, ипак, интересантни неки од детаља изнети овом приликом. Рецимо, датум посете Сарајеву (Видовдан) изабран је као отворена провокација (не само босанских) Срба. Учињено је то на инсистирање гувернера Босне Оскара Поћорека.

Францу Фердинанду су на ту провокативност скренули пажњу његови саветници, предлажући му да изабере неки други датум. Узалуд.

Други детаљ: српски (у немачким медијима неименовани) дипломата у Бечу упозорио је аустроугарског министра финансија Леона Блиског, непосредно пред престолонаследникову посету, како постоје наговештаји да би Фердинанд у Сарајеву могао да буде жртва атентата. Министар то упозорење очигледно није схватио озбиљно. Ниједну од надлежних служби није о томе обавестио.

Сам атентатор Гаврило Принцип представљен је по старом „калупу“: као „фанатични српски националиста“ и „терориста“, који је извршио„злочин“ по налогу српске (београдске) тајне организације „Црна рука“. Деветнаестогодишњи гимназијалац (његова младост га је спасла стрељања по кратком поступку, не и смрти у казамату) демонстративно је на суђењу одбио да се покаје за оно што је починио: изразио је жаљење због смрти престолонаследникове супруге Софије, али не и „тиранина Фердинанда“.

Сад или никад У грозничавим данима насталим после атентата у Сарајеву, у којима ће дипломатски рат речима између великих европских сила следити рат куршумима, немачки медији као прву релевантну чињеницу спомињу „бланко чек“ (безрезервна подршка, у сваком погледу) који је бечки изасланик Александар фон Хојс добио од немачког цара Вилхелма II за напад на Србију.

Из докумената које је на свом сајту пре извесног времена обелоданило немачко Mинистарство спољних послова, а радило се о депешама немачког амбасадора у Бечу, слатим у Берлин непосредно после атентата у Сарајеву, јасно се виде (ратно) расположење и намере немачког суверена. Жустро је реаговао на једну депешу немачког амбасадора у Бечу, у којој је дипломата извештавао да користи сваку прилику како би одвратио Беч од пренагљеног реаговања према Србији. Цар је љутито, на маргини, написао: ко је амбасадора овластио да даје такве савете бечком двору. И закључио, реско, да Србију без одлагања треба напасти. Сад или никад.

Бечки ултиматум Следећи важан догађај у тим преломним данима био је бечки ултиматум Београду. Један број немачких медија саопштава коректно да је Србија изашла у сусрет свим аустријским захтевима, осим једног: да ограничи (практично поништи) сопствени национални суверенитет. Српски одговор се, иначе, третира и интерпретира као велико дипломатско мајсторство.

Већ споменути Кларк је на предавању у Бечу изашао с тезом да је ултиматум срочен с очекивањем да би Србија могла да прихвати услове садржане у њему, као што се повиновала неким ранијим претњама Беча, поводом Анексионе кризе 1908. или Албаније у време Балканских ратова.

По истеку ултиматума (четрдесет и осам сати) Србија („уз руску подршку“) објављује мобилизацију и немачки медији констатују да се рат већ „осећао у ваздуху“. Руководство немачке Социјалдемократске партије организује масовне демонстрације против рата и поступка Беча према Србији. Без ефекта. Аустроугарска објављује рат Србији и почиње с бомбардовањем Београда.

Догађаји се драматично убрзавају и узимају незаустављив ток. Русија 30. јула објављује мобилизацију. Енглеска одбија захтев Немачке да остане неутрална у случају рата. Дан касније, општа мобилизација у Аустроугарској. Немачки рајх проглашава стање ратне опасности.

Берлин ултимативно захтева од Русије да у року од дванаест сати повуче одлуку о мобилизацији. Русија не хаје за немачки ултиматум. Немачка објављује рат Русији. Активира се Шлифенов ратни план, скован знатно раније и назван по његовом творцу, начелнику Генералштаба.

План је предвиђао да Немачка по сваку цену избегне (губитнички) рат на два фронта. Требало је да најпре „прегази“ Француску, а потом се окрене Русији. Рачунало се да ће за то бити довољно времена: веровало се, наиме, да Русија није способна, због лоших саобраћајница (железнице) да изврши у кратком року мобилизацију.

Ствари су, међутим, већ на старту почеле да попримају непредвидљив и неповољан ток. Берлин је, уверен у своју војну снагу, 2. августа захтевао од Белгије да дозволи несметан пролаз немачким трупама. Белгијанци одбијају да то учине. Упркос томе, Немачка објављује рат Француској и њене трупе упадају 3. августа у Белгију. Енглеска, као гарант белгијске независности и суверенитета, „осећа се прозваном“.

Цар добија одрешене руке Иако је у заиста масовним и бројним демонстрацијама изражавала снажно антиратно расположење, немачка Социјалдемократска партија попушта пред еуфоричним ратним расположењем јавности. Њени посланици гласају за такозване ратне кредите. Догађај који ће њено руководство касније означити као „велику срамоту“. Ратнички расположен цар добија одрешене руке. Тријумфалистички узвикује да више не постоје власт и опозиција, једина странка сада је – Немачка.

Шестог августа Аустроугарска објављује рат Русији, Србија Немачкој. Француска и Велика Британија ступају у рат против Аустроугарске 11. и 12. августа. Беч креће у снажну офанзиву против Србије и велики пакао који ће прогутати четири велика царства – Руско, Немачко, Аустроугарско и Османско – и животе (око) петнаест милиона људи почиње. Пакао из којег ће Србија изаћи као велика жртва и велики херој…

[/restrictedarea]