Četiri godine rata oružjem, sto godina rečima

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Ni najnovija poplava knjiga štampanih povodom Velikog rata nije stavila tačku na najprovokativnije pitanje: ko snosi glavnu krivicu za izbijanje prve katastrofe planetarnih razmera

I u tome je Veliki rat (1914–1918) još uvek neobjašnjiv fenomen. (Pra)uzročnik najveće katastrofe u istoriji čovečanstva u dvadesetom veku, katastrofe koja je, uključujući Drugi svetski rat (njegovu, po mnogima, „organsku vezu“) odnela sedamdeset pet miliona žrtava, trajao je (samo) četiri godine, a kad je oružje zaćutalo, planuo je rat rečima o njemu i povodom njega, koji ne prestaje (već) sto godina. I nema izgleda da se u dogledno vreme okonča.

Poplava knjiga koje su obnarodovane povodom stogodišnjeg jubileja, a samo u Nemačkoj štampano je, ili će uskoro izaći iz štampe preko sto naslova, nije stavila tačku na, sve ovo vreme, najprovokativnije pitanje: ko snosi glavnu krivicu za izbijanje Prvog, razarajućeg (i „industrijskog“) rata planetarnih razmera.

To kardinalno pitanje je i „glavni krivac“ što se o Velikom ratu pisalo i piše se više nego o ijednom drugom (samo nemačka Nacionalna biblioteka u Frankfurtu raspolaže sa deset hiljada naslova na ovu temu, a to je samo deo istorijske, memoarske i literarne „produkcije“ nastale širom sveta.

Nemački đaci Na to „zapaljivo pitanje“ što iznova uskovitlava nacionalne strasti i emocije u većem broju zemalja koje su prošle kroz pakao Velikog rata nije stavljena tačka ni u samoj Nemačkoj, koja je decenijama, i u nacionalnoj istoriografiji, označavana za glavnog krivca velike klanice i katastrofe.

S revizijom te činjenice počelo se snažnije u ovoj zemlji potpisivanjem Versajskog mirovnog sporazuma. Klica revizionizma, s relativizacijom nemačke krivice, „zapatila“ se kod jednog broja istoričara potom u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Svi su oni odreda bili, po svedočenju njihovog srpskog kolege, akademika Dragoljuba Živojinovića, „nemački đaci“, studirali su na nemačkim univerzitetima.

U taj kontekst uklopila se i famozna knjiga „Mesečari“ istoričara Kristofera Klarka, koji nije „nemački đak“ (Australijanac poreklom). U Nemačkoj je, čim je prevedena, postala bestseler (već je doživela nekoliko izdanja). Ona je donela samo (kratak) predah i (varljivo) olakšanje Nemcima. Veliki rat nije bio, konstatuje Klark, posledica nemačkog militarizma, agresivnosti i paranoje. Njegova relativizacija nemačke krivice (ne i potpuno oslobađanje od nje) i prenošenje krivice na pleća drugih aktera velike ratne drame, posebno na srpska pleća (s čudovišnim izvlačenjem kontinuiteta srpske gotovo genetske krivice, sve do Srebrenice) izazvala je jedan broj istoričara (i u samoj Nemačkoj) od naučnog ugleda i formata, koji su, uz dosta pohvala autoru, pobijali Klarkove ključne teze. Od one o relativnom „pomilovanju“ Nemaca do samog naslova knjige. Tadašnji lideri velikih sila, a posebno Nemačkog rajha i Dunavske K. u. K. monarhije, nisu uopšte bili somnambulni mesečari: znali su savršeno u kakvu (ratnu) „lavu“ uskaču.

Rat istoričara Uz nekoliko novih naslova, seriozni nemački mediji upućuju ovdašnje čitaoce i na knjige starijeg datuma, u kojima se nedvosmisleno konstatuje nesporna i prevashodna nemačka krivica. Pored ostalih, i na knjigu Imanuela Gajsa iz 1965. godine („Juli 1914“). Tada asistent čuvenog nemačkog istoričara Frica Fišera, koji je prvi, dokumentovano i nedvosmisleno, ukazao na prvorazrednu nemačku krivicu, objavio je zbirku izvornih dokumenata prvog reda – originalne (autentične) depeše velikih sila iz tog vremena. Učinio je to na samom vrhuncu „rata istoričara“ koji je buknuo povodom Fišerovih teza. Fišerove teze („Nemački rajh je svesno želeo rat“) zahvaljujući, dobrim delom, i ovoj „potpori“, odnele su prevagu i, sve doskora, bile neupitne u nemačkoj istoriografiji.

[restrictedarea]

Sada je sve najednom postalo podložno preispitivanju i (pre)vrednovanju, u šta se kontroverzni Klark sjajno uklopio, i to je više doprinelo dodatnom komplikovanju, a manje raščišćavanju zamršene istorijske priče. Zanimljivo je da su Klarkovom svaljivanju krivice (iako se prilikom boravka u Beogradu pravdao da je u tome „pogrešno pročitan“ i da se Srbi ne nalaze na njegovom spisku glavnih krivaca) više aplaudirali čitaoci nekih dnevnika i nedeljnika (reagovanja posredstvom interneta) nego eksperti i mediji, koji su, inače, pružili izdašan prostor temi Velikog rata i, u tom kontekstu, krivici za njegovo izbijanje.

Provociranje (ne samo bosanskih) Srba Jedan broj uticajnih medija, među njima i nedeljnik „Špigl“, priklonio se dokumentarističkom i hronološkom pristupu velikoj i još uvek provokativnoj temi, koncentrišući se na nekoliko nedelja od Sarajevskog atentata do izbijanja rata, označenih u istoriografiji pojmom Julske krize.

Pisalo se, takođe iscrpno, o samom atentatu na prestolonaslednika Ferdinanda, bez novih, dosad nepoznatih detalja.

Čitaocima „Pečata“ mogli bi da budu, ipak, interesantni neki od detalja izneti ovom prilikom. Recimo, datum posete Sarajevu (Vidovdan) izabran je kao otvorena provokacija (ne samo bosanskih) Srba. Učinjeno je to na insistiranje guvernera Bosne Oskara Poćoreka.

Francu Ferdinandu su na tu provokativnost skrenuli pažnju njegovi savetnici, predlažući mu da izabere neki drugi datum. Uzalud.

Drugi detalj: srpski (u nemačkim medijima neimenovani) diplomata u Beču upozorio je austrougarskog ministra finansija Leona Bliskog, neposredno pred prestolonaslednikovu posetu, kako postoje nagoveštaji da bi Ferdinand u Sarajevu mogao da bude žrtva atentata. Ministar to upozorenje očigledno nije shvatio ozbiljno. Nijednu od nadležnih službi nije o tome obavestio.

Sam atentator Gavrilo Princip predstavljen je po starom „kalupu“: kao „fanatični srpski nacionalista“ i „terorista“, koji je izvršio„zločin“ po nalogu srpske (beogradske) tajne organizacije „Crna ruka“. Devetnaestogodišnji gimnazijalac (njegova mladost ga je spasla streljanja po kratkom postupku, ne i smrti u kazamatu) demonstrativno je na suđenju odbio da se pokaje za ono što je počinio: izrazio je žaljenje zbog smrti prestolonaslednikove supruge Sofije, ali ne i „tiranina Ferdinanda“.

Sad ili nikad U grozničavim danima nastalim posle atentata u Sarajevu, u kojima će diplomatski rat rečima između velikih evropskih sila slediti rat kuršumima, nemački mediji kao prvu relevantnu činjenicu spominju „blanko ček“ (bezrezervna podrška, u svakom pogledu) koji je bečki izaslanik Aleksandar fon Hojs dobio od nemačkog cara Vilhelma II za napad na Srbiju.

Iz dokumenata koje je na svom sajtu pre izvesnog vremena obelodanilo nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, a radilo se o depešama nemačkog ambasadora u Beču, slatim u Berlin neposredno posle atentata u Sarajevu, jasno se vide (ratno) raspoloženje i namere nemačkog suverena. Žustro je reagovao na jednu depešu nemačkog ambasadora u Beču, u kojoj je diplomata izveštavao da koristi svaku priliku kako bi odvratio Beč od prenagljenog reagovanja prema Srbiji. Car je ljutito, na margini, napisao: ko je ambasadora ovlastio da daje takve savete bečkom dvoru. I zaključio, resko, da Srbiju bez odlaganja treba napasti. Sad ili nikad.

Bečki ultimatum Sledeći važan događaj u tim prelomnim danima bio je bečki ultimatum Beogradu. Jedan broj nemačkih medija saopštava korektno da je Srbija izašla u susret svim austrijskim zahtevima, osim jednog: da ograniči (praktično poništi) sopstveni nacionalni suverenitet. Srpski odgovor se, inače, tretira i interpretira kao veliko diplomatsko majstorstvo.

Već spomenuti Klark je na predavanju u Beču izašao s tezom da je ultimatum sročen s očekivanjem da bi Srbija mogla da prihvati uslove sadržane u njemu, kao što se povinovala nekim ranijim pretnjama Beča, povodom Aneksione krize 1908. ili Albanije u vreme Balkanskih ratova.

Po isteku ultimatuma (četrdeset i osam sati) Srbija („uz rusku podršku“) objavljuje mobilizaciju i nemački mediji konstatuju da se rat već „osećao u vazduhu“. Rukovodstvo nemačke Socijaldemokratske partije organizuje masovne demonstracije protiv rata i postupka Beča prema Srbiji. Bez efekta. Austrougarska objavljuje rat Srbiji i počinje s bombardovanjem Beograda.

Događaji se dramatično ubrzavaju i uzimaju nezaustavljiv tok. Rusija 30. jula objavljuje mobilizaciju. Engleska odbija zahtev Nemačke da ostane neutralna u slučaju rata. Dan kasnije, opšta mobilizacija u Austrougarskoj. Nemački rajh proglašava stanje ratne opasnosti.

Berlin ultimativno zahteva od Rusije da u roku od dvanaest sati povuče odluku o mobilizaciji. Rusija ne haje za nemački ultimatum. Nemačka objavljuje rat Rusiji. Aktivira se Šlifenov ratni plan, skovan znatno ranije i nazvan po njegovom tvorcu, načelniku Generalštaba.

Plan je predviđao da Nemačka po svaku cenu izbegne (gubitnički) rat na dva fronta. Trebalo je da najpre „pregazi“ Francusku, a potom se okrene Rusiji. Računalo se da će za to biti dovoljno vremena: verovalo se, naime, da Rusija nije sposobna, zbog loših saobraćajnica (železnice) da izvrši u kratkom roku mobilizaciju.

Stvari su, međutim, već na startu počele da poprimaju nepredvidljiv i nepovoljan tok. Berlin je, uveren u svoju vojnu snagu, 2. avgusta zahtevao od Belgije da dozvoli nesmetan prolaz nemačkim trupama. Belgijanci odbijaju da to učine. Uprkos tome, Nemačka objavljuje rat Francuskoj i njene trupe upadaju 3. avgusta u Belgiju. Engleska, kao garant belgijske nezavisnosti i suvereniteta, „oseća se prozvanom“.

Car dobija odrešene ruke Iako je u zaista masovnim i brojnim demonstracijama izražavala snažno antiratno raspoloženje, nemačka Socijaldemokratska partija popušta pred euforičnim ratnim raspoloženjem javnosti. Njeni poslanici glasaju za takozvane ratne kredite. Događaj koji će njeno rukovodstvo kasnije označiti kao „veliku sramotu“. Ratnički raspoložen car dobija odrešene ruke. Trijumfalistički uzvikuje da više ne postoje vlast i opozicija, jedina stranka sada je – Nemačka.

Šestog avgusta Austrougarska objavljuje rat Rusiji, Srbija Nemačkoj. Francuska i Velika Britanija stupaju u rat protiv Austrougarske 11. i 12. avgusta. Beč kreće u snažnu ofanzivu protiv Srbije i veliki pakao koji će progutati četiri velika carstva – Rusko, Nemačko, Austrougarsko i Osmansko – i živote (oko) petnaest miliona ljudi počinje. Pakao iz kojeg će Srbija izaći kao velika žrtva i veliki heroj…

[/restrictedarea]