Jaja imaju, projektile potrošili

Piše Miodrag Zarković

Primetno je poslednjih godina da je Radio-televizija Srbije sve osetljivija na primedbe pristigle iz naroda kojem kao bajagi služi, i to dok je uporedo sve otvorenija za zahteve isporučene od „prijatelja“ sa Zapada što inače iz usta ne vade „nezavisnost medija“

Na ovom istom mestu, u prošlom broju bilo je reči o „poslednjoj u nizu otrežnjujućih izdaja Srbije od strane nikad pouzdane Rusije“, kako su elektronska (i ostala) glasila želela da vi zaključite na osnovu njihovog izveštavanja o tadašnjem obraćanju Vladimira Putina javnosti. Sećate se, to što je ruski predsednik bio rekao da krimskim Rusima ne smeju da budu uskraćena prava data kosovskim Albancima, ovde je bilo propraćeno izgovorenom ili, još češće, „glasno prećutanom“ manipulacijom da je Vladimir Vladimirovič time priznao Kosovo kao nezavisnu državu.
Šta se, međutim, ispostavilo svega nekoliko dana posle Putinove izjave? Ispostavilo se da Putin uopšte nije pričao o priznavanju ili nepriznavanju nečije secesije, već o zloglasnom savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu, koji je 22. jula 2010. saopštio da prištinska deklaracija o vajnoj samostalnosti u odnosu na Srbiju „nije prekršila opšte međunarodno pravo“. Upravo su se na to mišljenje pozvali krimski Rusi u utorak, 11. marta, kada su istakli da onda ni njihova deklaracija o odvajanju od Kijeva – uzgred, onog istog Kijeva u kojem Ministarstvom odbrane sada rukovode dokazani, osvedočeni ljubitelji nacističke ideologije, tj. Tjagnibokova „Svoboda“ – isto tako ne može da bude kršenje opšteg međunarodnog prava.
Nisu, dakle, Rusija i Putin „priznali Kosovo“ i „ostavili Srbe na cedilu“, kako se moglo zaključiti na osnovu tendencioznog načina na koji je Putinovo obraćanje novinarima bilo plasirano i propraćeno. Nego su se pozvali na jednu idiotsku sudsku odluku, čime nikako nisu otežali položaj Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom, odnosno odbranom državne celovitosti. Kada se pogleda unazad, jasno je i da je Putin onomad prvenstveno mislio na „savetodavno mišljenje“ MSP-a, a ne na nekakvo bogom dano pravo Šiptara da otkidaju delove Srbije kako im se prohte.
E sad, kako su glasila ovog puta izvestila o krimskim dešavanjima? Da li su pojašnjenjima iz krimske deklaracije pridali onoliki značaj koliki su i Putinovoj izjavi pokušavajući da je zloupotrebe? Taman posla. Zadržimo se na RTS-u, jedinoj televiziji koju plaćamo mi građani:
„Krimski parlament proglasio je nezavisnost, a za deklaraciju u kojoj se pozivaju na Kosovo glasali su gotovo svi prisutni poslanici“ – ovako je voditeljka „Dnevnika“ od 11. marta pomenula po Srbiju najvažnije pojašnjenje izneto u krimskoj deklaraciji.
Srećom, odmah zatim se u emisiju uključio i Miroslav Lazanski, živim javljanjem sa samog Krima. Jasno i glasno je, već na početku obraćanja, istakao da se krimski parlament pozvao na odluku MSP-a. Ali, Lazanskog ne plaćamo. RTS plaćamo. Njihov šarlatanski odnos prema događajima od ogromne važnosti ne samo za nama prijateljske države (kao što je Rusija) već i za nas, jeste nešto što bi moralo da nas brine.

[restrictedarea] ***
Kad smo već kod RTS-a, vratimo se sada opet nekoliko dana unazad, u emisiju „Da Možda Ne“ od četvrtka, 6. marta. Gosti Olivere Kovačević bili su Boško Obradović iz „Dveri“, Ivan Andrić iz LDP-a i Dijana Vukomanović iz SPS-a. Na kraju razgovora sa njima, voditeljka emisije je poklonila Obradoviću jaja, uz ironično objašnjenje da je to kako bi se nadoknadila ona jaja kojima su „Dveri“ gađale zgradu RTS-a prilikom jednog protesta.
Sve bi to bilo u redu, samo da je voditeljka Ivanu Andriću po istoj osnovi poklonila upaljač. Jer, Ivan Andrić je istaknuti pripadnik LDP-a, stranke koja ne samo da tvrdi da baštini tekovine Petog oktobra već daje sebi štošta za pravo (recimo, da se otvoreno ruga Ustavu Srbije, što je LDP počeo mnogo pre nego što su mu se u tome redom pridružili i nosioci izvršne vlasti) i to upravo na osnovu vajnog „petooktobarskog nasleđa“. Setićemo se svi da je Petog oktobra zapaljen RTS a njegov generalni direktor pretučen: ispravka, Andriću je onda trebalo pokloniti baklju i uličarski „bokser“ da ne zamara svoje nežne ruke sledeći put kada on ili njegovi istomišljenici budu nasiljem – pojavom koja im ne odgovara isključivo kada je potencijalno uperena protiv njih – rešavali nešto što im smeta.
I da se odmaknemo malo od konkretne emisije sa njenim gostima: od tolikih stranaca (naših „prijatelja“ iz Evrope i Amerike, kako im se tepa) što su u proteklih 15 godina stajali pred kamerama RTS-a, kako to da nikome od njih RTS nije poklonio makar petardu, pošto sigurno nemaju „tomahavk“ poput onog kojim je NATO pogodio RTS? Da li je moguće da su jaja danas opasnija ili štetnija ili pogrdnija nego što su NATO projektili bili juče?
Odavno je Javni nam servis postao naglašeno osetljiv na kritike onih koji ga plaćaju. Nije ni približno toliko tanak sa živcima kada strancima mora da polaže račune – setimo se samo kako se tadašnji generalni direktor RTS-a 2006. godine upravo o ovim datumima hvalio time što je Nacionalna televizija pokazala veliku zrelost, i za istu pohvaljena iz Evrope, jer je u „Dnevniku“ na važnije mesto bila plasirana vest o godišnjici ubistva Zorana Đinđića nego vest o tek objavljenoj smrti ( prema svim raspoloživim saznanjima, takođe ubistvo) Slobodana Miloševića. Oni kao da ne shvataju na kojoj grani sede. Ili takvo shvatanje možda izmiče nama.
***
Prva sezona serije „Pravi detektiv“, čija je poslednja, osma epizoda neki dan prikazana na američkoj kablovskoj stanici HBO, predstavlja retko i dobrodošlo osveženje u igranoj ponudi. Godinama već niko nije toliko ozbiljno shvatio priliku da u obliku TV serije dostigne najviše umetničke i dramaturške visine, kao tvorac „Pravog detektiva“ Nik Picolato, koji je ovim delom stvorio upečatljivu, mračnu, surovu, ali nedvosmislenu i iskrenu odu jedinoj ljudskoj delatnosti uopšte smislenoj: borbi protiv istinskog zla. Redakcija „Pečata“ od srca vam preporučuje ovo remek-delo TV stvaralaštva. [/restrictedarea]