СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ /писац/ – Само страха у Србији не мањка

Разговарала Мила Милосављевић Фотографије СашаЂукић

Држава се не убија само споља, кроз освајање њених територија, слабљење или укидање њених инсититуција, урушавање њеног престижа и моћи да заштити слабе и немоћне. Она се убија и изнутра тако што се у једном народу убија сама свест о држави, сама идеја државе а самим тим и идеја слободе која је темељна за све остале ствари: срећу, економско благостање итд…

Слободан Владушић, писац, есејиста, доцент на Одсеку за књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, рођен је 1973. године у Суботици, како пише на свом сајту, ,,у земљи која више не  постоји“. Студирао је српску књижевност деведесетих година прошлог века, ,,у згради Филозофског факултета, која је изграђена у време док је декан био Милорад Павић, стога та зграда још увек изгледа као лавиринт знања, а не као стециште академске бирократије, мада“, тврди наш саговорник, ,,има времена“.

,,Деведесете су за мене биле оно што се у књижевности зове ‚Мансарда‘“. Лаутановски силазак у приземље догодио се хиљаду девет стотина деведесет девете. То је био крај илузија које сам до тада (можда) још имао. Писао сам књижевне приказе и есеје, између осталог и за „Вечерње новости“ и НИН. Био сам уредник критике у часопису ,,Реч“ и уредник локалне телевизије. Тренутно уређујем „Летопис Матице српске“, најстарији живи књижевни часопис у Европи. Члан сам књижевне групе П-70, заједно са Владимиром Кецмановићем, Николом Маловићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем. Попут јунака (Кишовог) Пешчаника (и Талмуда) сматрам да је боље бити на страни прогоњених него прогонилаца. То значи, између осталог, да нисам обожавалац мултимилионерских рок пензионера који свој живот продужују туђом крвљу – не одобравам трговину људским органима и немам намеру да то заборавим“, бележи наш саговорник на свом сајту и то, како каже, само зато да би заинтересовани посетилац могао да види шта је писао и шта заиста мисли о „(орвеловском) свету у којем сви боравимо: у свету у којем хуманисте називају фашистима, а фашисте хуманистима“. Владушићев роман под називом Ми, избрисани, у издању „Лагуне“, доспео је у сам врх, најужи избор у трци за Нинову награду. Реч је о књизи што доноси јединствену атмосферу сајбер мистике и америчког филм ноара, иза које се наслућују обриси постоктобарске Србије и епохе када људе више неће убијати, већ брисати.

Кажете да је боље бити на страни прогоњених него прогонилаца. Може ли се у животу али и у књижевности макар мало ,,заварати траг“ како би „прогоњени“ одахнули макар на тренутак, док прогонитељи устумарани лажним трагом опет макар на трен оду на погрешну страну?

То је последња реченица Кишовог Пешчаника, при чему је и Киш поменуту реченицу цитирао. Дакле, само сам се надовезао на ту мисао до које држим и коју, чини ми се, следим и у животу. Што се тиче књижевности – она прогоњенима показује да су прогоњени, а прогониоце упозорава да неко ипак зна шта раде.

 

Живимо опхрвани страховима, да не кажем под владавином страха којем пристаје велико с. Нимало мање страшно од убијања људи у претходним епохама није ,,брисање“ о којем ви пишете… Шта вас води и наводи до  кључаонице собе зване – будућност?

Најбољи светски писци, а самим тим и најбољи српски писци увек су у неку руку пророци, јер се у свакој садашњости налазе и назнаке будућности која нас очекује. Или, боље рећи, могућих будућности (у множини!) које нас очекују. Дакле, како се књижевношћу бавим и као писац али и као њен тумач, било је неминовно да се и сам позабавим пројекцијом будућности. Сем тога, као припадник српског народа, нисам желео да останем слеп на све што се догађа са нама и око нас, јер се наша национална историја, нажалост, као и на почетку прошлог века, поново увезала са епохалним светскоисторијским процесима. И зато сте у праву када кажете да живимо под владавином страха јер данас, чини ми се, само страха у Србији не мањка. Можда баш зато што не желим да ме тај страх потопи, ја покушавам да оцртам контуре будућности у својим књигама, било у романима као што су Forwаrd или овај најновији Ми, избрисани, било у теоријској прози попут књиге Црњански, Мегалополис. Јер, човек једном мора да се сусретне са оним што долази како би томе знао и могао да се супротстави.

  Интернет додаци дају вашем роману тон ,,сајбер мистицизма“. У којој мери  ваш избор негде осујећује старомодне, читаоце старијих генерација? Познајем неколицину писаца који не користе нити рачунар нити интернет, пишу или руком или на ,,Олимпији“  презирући чак и мобилне телефоне…

Мој роман може да чита и читалац који нема интернет. Неће бити прикраћен за уживање у тексту. То показују и коментари читалаца који, рецимо то тако, припадају старијој генерацији. Дакле, ја не бих потцењивао читаоце који припадају тој генерацији, јер неки од њих су у књижевном смислу веома компетентни, па у тексту могу да препознају и детаље које неки млађи читаоци могу да превиде. Заправо, ја мислим да је подела на старије и млађе читаоце или на генерације, ипак, лажна подела. Једина подела што постоји јесте подела на оне који имају књижевни сензибилитет и оне који га немају.

Изјавили сте да књижевност волите да посматрате као сведочанство, те да у том духу и пишете. С друге стране, кажете да је ваш роман ,,машина за рециклажу“. Појасните тај став…

Шта значи рециклирати смеће? То значи од смећа поново направити нешто што је вредно, нешто што је употребљиво, нешто што није смеће. Тако сам и ја покушао да од творевина индустрије забаве, од видео-игара, од серија, филмова, од људи који подсећају на карикатуре идеалних глумаца и глумица (јер за друге хероје не знају) начиним нешто… трајније. Рецимо, сведочанство о свету у којем живимо. Знате, од књижевности се некада гласније, некада мање гласно, али непрекидно, тражи да свог читаоца или читатељку одведе у неки фантастични свет, у свет где нема проблема са којима се сусрећемо у овом свету, или у свет где ће ти проблеми бити решени, захваљући неком јунаку који је најбољи у свему. У свет Фантазије, Чаролије, Љубави, Правде, Храбрости… Чини ми се да деца и родитељи сада читају исте књиге… Ја бих ипак волео да пишем прозу која подразумева да и читалац и писац имају храбрости, а не да је обоје траже у неком измаштаном свету, јер је сами немају.

[restrictedarea]

Помињете идеал државе, који на прво читање и није недостижан. Међутим, све, сваки трен, сваки трзај казаљке секундаре нас удаљава од тог идеала. Кажете да ,,бити грађанин једне државе значи између осталог бити сачуван од могућности да се буде вишак, само што то неко дозна у понедељак а неко у петак“. Има ли нам наде?

Иако се не бавим филозофијом права, ипак ћу рећи шта је за мене држава: то је инструмент којим се обезбеђује елементарно право на живот, правду и достојанство за појединца унутар једног народа. Она је такође и начин на који се мање бројни народи бране од бројних народа. Да сам становник неке империје, вероватно бих другачије посматрао целу ту ствар. Али вратимо се на оно што је важно: држава се не убија само споља, кроз освајање њених територија, слабљење или укидање њених инсититуција, урушавање њеног престижа и моћи да заштити слабе и немоћне, да обезбеди трајање једном народу. Она се убија и изнутра тако што се у једном народу убија сама свест о држави, сама идеја државе а самим тим и идеја слободе која је темељна за све остале ствари: срећу, економско благостање итд… Тај унутрашњи фронт, фронт наше свести, место је где се о свему одлучује: један народ може опстати и без државе ако успе да сачува вољу за државом, а то значи колективне идеје на којима се та држава једино може установити. И то питање је заправо индивидуално питање: сваки грађанин ове земље ће на то питање дати индивидуалан одговор. То значи да нема везе шта му говоре анкете, шта му говоре медији, или било ко други. Свако сам о томе одлучује, и док год каже:„ Ја желим да живим у једној таквој држави“, та држава постоји, без обзира на све што нас тренутно окружује. Јер тзв. тренутно стање је заиста само тренутак: наш људски век не игра никакву улогу у целој тој причи, јер саме идеје државе и народа превазилазе животни век појединца. Дакле, ми смо део једне дуже приче, једног маратона, а не спринта где делићи секунди одлучују. Када човек то схвати и тако прихвати живот, онда има и наде. Нека памти и не заборавља и нека то што памти и не заборавља преноси онима који су му најближи.

 Зашто немамо више ангажованих писаца? Француска је будна одавно, Русија се буди…

Нисам сигуран да данас уопште има пуно ангажованих писаца у свету. Рецимо, врло сам скептичан према томе да је Француска будна одавно, посебно када су писци у питању. И шта уопште значи ангажованост? Данас су писци на Западу – они што се баве тзв. ,,лепом књижевношћу“ од које се не очекује да опстане захваљујући тржишту – углавном подмићени различитим стипендијама. У том смислу, готово је запањујућа сличност између некадашњих совјетских државних писаца и стипендираних писаца са Запада данас. Разлика је у томе што су први били плаћени да говоре, а други су плаћени да ћуте. Мало је писаца као што су били Харолд Пинтер или као што је још увек Хандке… који су имали или имају интелектуални, књижевни и морални капацитет да заузму позиције супротне позицијама банкстерског естаблишмента. Данас имате гомилу тзв. ,,ангажованих писаца“, и у свету и код нас, чије ангажовање савршено одговара интересима тог банкстерског естаблишмента, за који, генерално гледајући, један људски живот увек вреди мање од једног зарађеног долара. Дакле, ако је то судбина тзв. ,,ангажованости“, онда је боље бити неангажован. Моје мишљење је, као и у многим другим случајевима, слично Пекићевом. Не постоји ангажованост писца, већ само ангажованост човека. Тачније, писац није одговоран као писац, већ као човек.

Поред писања предајете на факултету. Налазите ли наду у младим људима, генерацијама које долазе? Има ли нешто што вас лично и професионално храбри?

Мислим да се добро разумем са својим студентима и студенткињама. Што се мене тиче, непрекидно покушавам да им књижевност представим као појачано присуство у свету, а не као начин да се из света побегне. То значи да књижевност пружа могућност да се свет сагледа у целини, у тоталитету, будући да се врхунска књижевност, а такву предајем, храни свим аспектима света. Сем тога, вештина тумачења књижевног текста не само да може него и мора да буде примењена на свет који нас окружује. Дакле, и свет се може тумачити као књижевни текст, чиме се ослобађамо наивног става да је истина очигледна и да је све јасно, разумљиво, просто и једноставно. Извесном броју студената је такав концепт разумевања књижевности занимљив и они радо долазе на моја предавања. То је оно што ме храбри.

Имате врло јасан критички став према болоњском систему школовања. Навели сте негде, што је, верујем, многе насмејало, да ће једна цепаница коју посадите на столицу у амфитеатру, самим тим што је ту, засигурно имати обезбеђених десет бодова…

Прича о болоњском систему школовања захтева много више простора од једног питања, па ћу бити концизан: могу да упоредим студије књижевности у време док сам ја студирао, дакле половином 90-их, и данашње болоњизоване студије књижевности. Ево и резултата: систем школовања пре болоњског система је омогућавао да студент стекне веће знање. То је чињеница са којом се редовно суочавам на свом послу. То је и задатак реформе: да људи знају мање него што треба да сазнају, јер је тако њима лако манипулисати.

Када су у питању хуманистичке науке, а посебно оне са националним предзнаком као што су књижевност и историја, које су под посебним ударом ове реформе, мислим да разлога за резигнацију ипак нема. Не зато што тај притисак није јак – истину говорећи, јак је – већ зато што он ствари доводи до чистине: или ћемо бити бољи него што јесмо па ћемо надвладати тај притисак, или ћемо бити недостојни места на којем се налазимо и нестаћемо. Ја сам оптимиста.

Тврдите: ,,Потребно нам је самопоуздање“, када је књижевност у питању, те да црно на бело имамо монументална дела и ауторе који, како рекосте, доказују да нисмо нека провинција и да упркос томе што наши писци делају ,,ван енглеског говорног подручја“, имамо – велика дела и имена. Где је место српске књижевности данас у свету?

Чињеница да смо као народ дуго време били без државе учинила је да књижевност на себе преузме функције које иначе имају неке друге институције и неке друге сфере људског знања. То књижевности у српској култури даје посебно место. Она нам пружа могућност да разумемо и себе и свет у којем боравимо, ослобађа нас наивности, чини нас чвршћим и одлучнијим, наравно, ако знамо да читамо и ако имамо довољно храбрости да је читамо онако како она заслужује да се чита. Наравно, говорим о канону српске књижевности, о врхунским писцима и песницима, који су истовремено били и врхунски интелектуалци светског нивоа. Дакле, читајући српску књижевност, ми можемо, сасвим природно и без аутошовинистичких испада, бити део светске књижевности, не тражећи никакву дозволу од било кога да нас тамо прими. Српска књижевност је начин на који можете бити национално самосвесни, а да при томе водите светски живот, будући да и сама српска књижевност има ту врсту дуалитета: национално ту не значи локално, већ светско.

Може ли се у земљи Србији живети од писања? Као писац, критичар?

Може се живети као писац бестселера. Као критичар можда, али по цену врло брзог самоуништења. Када смо код те теме живота од књижевности, хтео бих да укажем, ипак, на један парадокс: већина најзначајнијих српских писаца није живела од писања. Били су владари, дипломате, политичари, лекари… Знате, то нешто говори о самој природи књижевности. Она је пре со која повезује различите сфере људског знања и деловања, него што је главно јело.

Шта је са нашом књижевном критиком? Не чини ли вам се да је безмало утихнула?

Не знам, пошто се више књижевном критиком не бавим. Некада сам је писао, али сам се у међувремену заситио. Једино што знам јесте да имам разумевања за критичаре који из недеље у недељу пишу о књигама. То је страховит темпо и потпуно је разумљиво да им некада нешто и промакне у књигама о којима пишу.

Како гледате на књижевне кланове? ,,Војводе“, ,,сердаре“, а богме и „комесаре“ (имамо и такве, свака револуцијица је изнедрила понеког)? Како гледате и на њихову агилност да у оквиру тих кругова међ’ собом деле књижевне награде, чинећи узгред огромне преступе на штету народа којем припадају, представљајући о трошку државе нашу књижевност и културу у свету на светским сајмовима и манифестацијама опет селективно, дајући примат писцима који, најблаже речено, то не заслужују?

Да будем потпуно искрен – не погађа ме то толико. Радим на факултету и видим да до мојих најбољих студената клановски шампиони и ведете никако не допиру. Никада ми нико није дошао са жељом да пише о неком од тих аутора. Нико не жели да се бави тим ауторима. И то је разумљиво, јер су у погледу књижевне вредности њихова дела потпуно минорна. Ако пак у јавном простору изгледа као да ти људи доминирају, као да су посебно важни и значајни, онда су то можда код оне публике која је потпуно расејана, дезоријентисана, која све зна и чује на пола уха, јер им је ТВ непрекидно укључен и све што знају, знају тако што чују или виде на том екрану. Та публика, међутим, не може да чува вредности, нити да их установљава. Она их дословце само троши, као што и клановски писци само троше папир и шуме… Мислим, стога, да је њихова књижевност више еколошки него књижевни феномен.  Наравно да кланова има. Видео сам како функционишу када сам био у неколико жирија. Видео сам и како вас кажњавају ако не гласате онако како они хоће. Једини је проблем у томе што су те ,,казне“ смешне. Бар ове које сам осетио до сада… Уопште, знате, борба за моћ у књижевности је нешто комично. Јер, ако вам је стало до моћи, онда за њу треба да се борите у простору у којем се пресецају политика, економија, медији, историја, тачније судбина народа… а уместо тога, неко је тражи у књижевности која у најбољем случају може да му донесе мало медијске прашине, неку стипендијицу, ограничени боравак у иностранству што му други плаћа, мало пара од награда… а при томе немате три поштена читаоца које стварно занима шта мислите или имате да кажете. Смејурија…

Како сте дошли до наслова романа Ми, избрисани? Спомињете често Орвела у многим текстовима, па није ли и ова, па и претходна књига у том, ,,орвеловском духу“? Живимо ли ми то у орвеловском свету?

Да, заиста мислим да живимо у орвеловском свету и да није далеко тренутак када ће нас заиста све шпијунирати преко теле-екрана као што је то био случај у најпознатијем Орвеловом роману. Онда језик… Видите, код Орвела се манипулацијом и лажима бави министарство Истине, Мир значи Рат, и слично… Зар данас није то случај, зар се данас ратови не воде у име мира, зар се данас убијање људи не назива милосрђем? Орвел је за мене пре свега метафора промене свести, дезоријентације, уништавања језика како би се на крају систем контроле са контроле тела преместио на контролу свести. Данас је то главна линија фронта – људска свест. Ту се решава судбина народа, али и човечанства у целини. И зато треба чувати властиту свест исто онако као што се некада чувала властита земља. Јер, сада нам је свест још једина преостала отаџбина.

Ваш роман Ми, избрисани од читаоца иште много више од пуког читања, више од присутности. Читалац, наиме, овде мора да бди, да остане будан, да отвори очи и уши, да буде активан, да домишља, одгонета, те да следи траг пишчев будући да је, како и бива, једино писац чувар тајне, а ви је некако остављате за – крај. Но, крај романа није и крај приче… Како сте дошли на идеју да овако поставите причу, учинивши је посве живом, незаробљеном у форми?

Па, крај романа је, искрено, крај приче у смислу да се заплет расплео. Али прича ће, као што то пише у упутству за употребу романа, имати и своје додатке. Неки од њих су се појавили на мом сајту www.слободанвладусиц.нет. Читалац те додатке може, али и не мора да прати, јер се заплет разрешава у самој књизи. Зашто сам се определио за такву врсту романа? Па, волео бих да и критичари нешто кажу на ту тему. Ја сам желео да сугеришем да приче имају и своје ,,друго полувреме“, да се ништа не завршава онда када сви мисле да је све завршено.

Да ,,човек није острво“, запамтисмо од Селимовића. Како, међутим, један врхунски интелектуалац, надарени мислилац, одличан писац, у време ово свакаквих кланова, гангова, ,,џанглова“, што у еснафу, што шире, да опстане, остане, сачува идентитет, интегритет а да му се за то време перо не осуши, да храни себе и фамилију без несанице узроковане бригом за голу егзистенцију? Уз то, да не изневери све божанске дарове и таленте, па да буде и ангажован, делатан, да буди успаване… Може ли то или тога има у бајкама?

Мислим, прво, да човек мора да буде у миру са неколико чињеница: прво и најважније, ништа не почиње са њим, нити ће се било шта завршити са њим. То отвара могућности да се опуштеније живи, да у току живота човек буде срећан, да уради све оно што може да уради, а не све уопште, јер такво све ниједно смртно људско биће не може да уради. Та мисао, парадоксално, јача човека, јер га спасава од апатије, резигнације и страха, који су, нажалост, прави владари већине Србаља данас. Дакле, мислим да сваки човек треба да препозна своју мисију, своју судбину, како би рекао Црњански, и да је изврши до краја. Ја имам неколико идеја шта желим да урадим са собом у ових не знам ни ја колико година које су ми преостале. Ниједна од њих није да имам порше, јер не возим кола. Када видим како се те моје идеје померају и развијају, када видимо, рецимо, на колико је људи утицала моја књига Црњански, Мегалополис, као и моји романи, када видим да још увек могу да допрем до неких младих људи који ми верују, који читају и моје књиге и моје текстове, када одржим неко добро предавање и када ми непознати људи после тога приђу да ме поздраве, онда могу да кажем да знам шта је моја мисија, па самим тим немам проблем ни са апсурдом, ни са бесмислом… јер нико не може да зна да ли ће тај мој интелектуални ангажман нешто да произведе у будућности или не. Оно што знам – и то ми је довољно – да се игра још увек игра и да уопште није близу краја.

Кад смо код бајки, рекосте да нисте ту да их пишете, већ да, како сам схватила, разгрћете већ голу стварност, из чега произлази и да не повладјујете читаоцима. Шта мислите о чињеници да се тренутно према свим релевантним анкетама и бестселер листама у свету траже на првом месту љубавни романи, а потом детективски, крими…

У роману Ми, избрисани користе се неке конвенције крими жанра па тако роман може да се прочита у једном даху. Неки моји читаоци су ми то и потврдили. Срећан сам због те чињенице пошто нема разлога да књижевност не буде и забава. Међутим, књижевност није само забава и Ми, избрисани такође нису само забава. Књижевност није само разбибрига, већ је, пре свега, озбиљна ствар. Веома озбиљна ствар. Када Пекић почетком осамдесетих година прошлог века пише Беснило, роман који се може читати као обичан жанровски роман, он истовремено промишља и однос између науке и хуманизма. И то не имплицитно, већ врло експлицитно. Беснило је тема за размишљање, Ми, избрисани су такође тема за размишљање. Размишљање захтева пре свега храброст – то не кажем ја, већ један немачки филозоф – и ако те храбрости нема, онда човеку преостаје само да буде објект историје, односно малолетник који никако не може да одрасте. А притом, стари…

И ваш роман Forward представља живи искорак у нашој књижевности. У право време, чини ми се, јер увелико плешемо валцер на „Титанику“ ријалитија који су окупирали домове, канцеларије, возила градског превоза, такси возила, чекаонице, играонице… Увели сте камеру као једног од наратора у роману и то не, како кажете, ,,из литерарне игре“, већ стога што сте хтели да уведете читаоца у једно ,,постхуманистичко односно антихуманистичко доба у којем човек неће бити мера свему већ сировина за све остало“. Како проговористе на ову тему, из које муке? Крупна тема, застрашујућа…

Па, као што сам већ рекао, ја књижевност схватам као озбиљну ствар иако Forward уме и да засмеје читаоца. Постхуманизам, или тачније антихуманизам, јесте тема дана. Данас је у свету на делу једна страшна, нова прерасподела ресурса и између држава и унутар држава, која доводи у питање идеје социјалне правде, као и елементарно људско достојанство. У роману Forward сам покушао да једну постмодерну државу сагледам из нељудског угла – угла камере обдарене вештачком интелигенцијом – како бих могао да видим неке ствари које људски приповедач не би могао да види.

Кажете да сајбер свет није неки нестваран свет којем је супротстављен свет реалитета, већ, напротив, да су то два постојећа света. Како тумачите ову тврдњу? Постоји ли заправо граница између два света, макар здраво преплитање међу њима или смо већ у патолошком, збуњујућем, дезоријентишућем по нас, дубоком преклапању?

По мом мишљењу, добар део становника Србије, али и света, данас живи у једном виртуелном свету, правећи се да то не зна. Свету у којем су вредности виртуелне, у којем је истина виртуелна, у којем је популарност виртуелна, у којем су речи виртуелне. У којем ништа нема никакве везе са стварношћу. То је виртуелни свет робова, који су изопштени из стварности и немају храбрости да тај виртуелни свет напусте, надајући се да ће им се дозволити и да умру у њему. Јер, робови се препознају као робови управо по томе што крај свог живота посматрају као крај света. У роману Ми, избрисани такозвани реални свет је спојен са светом интернета, тзв. сајбер светом: спојити два света значи веровати да оно што је реално, стварно, данас пребива управо у том споју. Рецимо, данас је интернет много поузданији извор информација него што су електронски медији. Истина света је данас тамо, у сајбер свету, а не у тзв. ,,реалном свету“ и лажљивим електронским медијима који немају никакве везе са истином.

И на крају, будући да сте веома посвећени писању, активни и као писац, критичар, блогер, упитаћу вас како, када пишете? Имате ли неке своје ритуале? Догоди ли вам се да застанете, устукнете пред белином? Шта онда чините, кад муза нема?

Пишем углавном ујутру. Пијем чај или лимунаду, без шећера. У извесним тренуцима обезбедим себи неку музичку позадину, некада са жељом да ми обезбеди специфичну атмосферу, а некада тек да убијем тишину око себе. Некада ми је баш та тишина неопходна. Проблема са белином, наравно, некада има. То се дешава када настојим да убрзам ритам текста, што је немогуће. Текст има свој ритам настанка – текст се пре чека него што му се иде усусрет. И када дође време да се чека, онда мора да се чека, што значи да тада једноставно устајете и радите нешто друго, док 50 одсто ваших можданих вијуга и даље пише текст који сте управо напустили.

[/restrictedarea]