SLOBODAN VLADUŠIĆ /pisac/ – Samo straha u Srbiji ne manjka

Razgovarala Mila Milosavljević Fotografije SašaĐukić

Država se ne ubija samo spolja, kroz osvajanje njenih teritorija, slabljenje ili ukidanje njenih insititucija, urušavanje njenog prestiža i moći da zaštiti slabe i nemoćne. Ona se ubija i iznutra tako što se u jednom narodu ubija sama svest o državi, sama ideja države a samim tim i ideja slobode koja je temeljna za sve ostale stvari: sreću, ekonomsko blagostanje itd…

Slobodan Vladušić, pisac, esejista, docent na Odseku za književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, rođen je 1973. godine u Subotici, kako piše na svom sajtu, ,,u zemlji koja više ne  postoji“. Studirao je srpsku književnost devedesetih godina prošlog veka, ,,u zgradi Filozofskog fakulteta, koja je izgrađena u vreme dok je dekan bio Milorad Pavić, stoga ta zgrada još uvek izgleda kao lavirint znanja, a ne kao stecište akademske birokratije, mada“, tvrdi naš sagovornik, ,,ima vremena“.

,,Devedesete su za mene bile ono što se u književnosti zove ‚Mansarda‘“. Lautanovski silazak u prizemlje dogodio se hiljadu devet stotina devedeset devete. To je bio kraj iluzija koje sam do tada (možda) još imao. Pisao sam književne prikaze i eseje, između ostalog i za „Večernje novosti“ i NIN. Bio sam urednik kritike u časopisu ,,Reč“ i urednik lokalne televizije. Trenutno uređujem „Letopis Matice srpske“, najstariji živi književni časopis u Evropi. Član sam književne grupe P-70, zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, Nikolom Malovićem, Dejanom Stojiljkovićem i Markom Krstićem. Poput junaka (Kišovog) Peščanika (i Talmuda) smatram da je bolje biti na strani progonjenih nego progonilaca. To znači, između ostalog, da nisam obožavalac multimilionerskih rok penzionera koji svoj život produžuju tuđom krvlju – ne odobravam trgovinu ljudskim organima i nemam nameru da to zaboravim“, beleži naš sagovornik na svom sajtu i to, kako kaže, samo zato da bi zainteresovani posetilac mogao da vidi šta je pisao i šta zaista misli o „(orvelovskom) svetu u kojem svi boravimo: u svetu u kojem humaniste nazivaju fašistima, a fašiste humanistima“. Vladušićev roman pod nazivom Mi, izbrisani, u izdanju „Lagune“, dospeo je u sam vrh, najuži izbor u trci za Ninovu nagradu. Reč je o knjizi što donosi jedinstvenu atmosferu sajber mistike i američkog film noara, iza koje se naslućuju obrisi postoktobarske Srbije i epohe kada ljude više neće ubijati, već brisati.

Kažete da je bolje biti na strani progonjenih nego progonilaca. Može li se u životu ali i u književnosti makar malo ,,zavarati trag“ kako bi „progonjeni“ odahnuli makar na trenutak, dok progonitelji ustumarani lažnim tragom opet makar na tren odu na pogrešnu stranu?

To je poslednja rečenica Kišovog Peščanika, pri čemu je i Kiš pomenutu rečenicu citirao. Dakle, samo sam se nadovezao na tu misao do koje držim i koju, čini mi se, sledim i u životu. Što se tiče književnosti – ona progonjenima pokazuje da su progonjeni, a progonioce upozorava da neko ipak zna šta rade.

 

Živimo ophrvani strahovima, da ne kažem pod vladavinom straha kojem pristaje veliko s. Nimalo manje strašno od ubijanja ljudi u prethodnim epohama nije ,,brisanje“ o kojem vi pišete… Šta vas vodi i navodi do  ključaonice sobe zvane – budućnost?

Najbolji svetski pisci, a samim tim i najbolji srpski pisci uvek su u neku ruku proroci, jer se u svakoj sadašnjosti nalaze i naznake budućnosti koja nas očekuje. Ili, bolje reći, mogućih budućnosti (u množini!) koje nas očekuju. Dakle, kako se književnošću bavim i kao pisac ali i kao njen tumač, bilo je neminovno da se i sam pozabavim projekcijom budućnosti. Sem toga, kao pripadnik srpskog naroda, nisam želeo da ostanem slep na sve što se događa sa nama i oko nas, jer se naša nacionalna istorija, nažalost, kao i na početku prošlog veka, ponovo uvezala sa epohalnim svetskoistorijskim procesima. I zato ste u pravu kada kažete da živimo pod vladavinom straha jer danas, čini mi se, samo straha u Srbiji ne manjka. Možda baš zato što ne želim da me taj strah potopi, ja pokušavam da ocrtam konture budućnosti u svojim knjigama, bilo u romanima kao što su Forward ili ovaj najnoviji Mi, izbrisani, bilo u teorijskoj prozi poput knjige Crnjanski, Megalopolis. Jer, čovek jednom mora da se susretne sa onim što dolazi kako bi tome znao i mogao da se suprotstavi.

  Internet dodaci daju vašem romanu ton ,,sajber misticizma“. U kojoj meri  vaš izbor negde osujećuje staromodne, čitaoce starijih generacija? Poznajem nekolicinu pisaca koji ne koriste niti računar niti internet, pišu ili rukom ili na ,,Olimpiji“  prezirući čak i mobilne telefone…

Moj roman može da čita i čitalac koji nema internet. Neće biti prikraćen za uživanje u tekstu. To pokazuju i komentari čitalaca koji, recimo to tako, pripadaju starijoj generaciji. Dakle, ja ne bih potcenjivao čitaoce koji pripadaju toj generaciji, jer neki od njih su u književnom smislu veoma kompetentni, pa u tekstu mogu da prepoznaju i detalje koje neki mlađi čitaoci mogu da previde. Zapravo, ja mislim da je podela na starije i mlađe čitaoce ili na generacije, ipak, lažna podela. Jedina podela što postoji jeste podela na one koji imaju književni senzibilitet i one koji ga nemaju.

Izjavili ste da književnost volite da posmatrate kao svedočanstvo, te da u tom duhu i pišete. S druge strane, kažete da je vaš roman ,,mašina za reciklažu“. Pojasnite taj stav…

Šta znači reciklirati smeće? To znači od smeća ponovo napraviti nešto što je vredno, nešto što je upotrebljivo, nešto što nije smeće. Tako sam i ja pokušao da od tvorevina industrije zabave, od video-igara, od serija, filmova, od ljudi koji podsećaju na karikature idealnih glumaca i glumica (jer za druge heroje ne znaju) načinim nešto… trajnije. Recimo, svedočanstvo o svetu u kojem živimo. Znate, od književnosti se nekada glasnije, nekada manje glasno, ali neprekidno, traži da svog čitaoca ili čitateljku odvede u neki fantastični svet, u svet gde nema problema sa kojima se susrećemo u ovom svetu, ili u svet gde će ti problemi biti rešeni, zahvaljući nekom junaku koji je najbolji u svemu. U svet Fantazije, Čarolije, Ljubavi, Pravde, Hrabrosti… Čini mi se da deca i roditelji sada čitaju iste knjige… Ja bih ipak voleo da pišem prozu koja podrazumeva da i čitalac i pisac imaju hrabrosti, a ne da je oboje traže u nekom izmaštanom svetu, jer je sami nemaju.

[restrictedarea]

Pominjete ideal države, koji na prvo čitanje i nije nedostižan. Međutim, sve, svaki tren, svaki trzaj kazaljke sekundare nas udaljava od tog ideala. Kažete da ,,biti građanin jedne države znači između ostalog biti sačuvan od mogućnosti da se bude višak, samo što to neko dozna u ponedeljak a neko u petak“. Ima li nam nade?

Iako se ne bavim filozofijom prava, ipak ću reći šta je za mene država: to je instrument kojim se obezbeđuje elementarno pravo na život, pravdu i dostojanstvo za pojedinca unutar jednog naroda. Ona je takođe i način na koji se manje brojni narodi brane od brojnih naroda. Da sam stanovnik neke imperije, verovatno bih drugačije posmatrao celu tu stvar. Ali vratimo se na ono što je važno: država se ne ubija samo spolja, kroz osvajanje njenih teritorija, slabljenje ili ukidanje njenih insititucija, urušavanje njenog prestiža i moći da zaštiti slabe i nemoćne, da obezbedi trajanje jednom narodu. Ona se ubija i iznutra tako što se u jednom narodu ubija sama svest o državi, sama ideja države a samim tim i ideja slobode koja je temeljna za sve ostale stvari: sreću, ekonomsko blagostanje itd… Taj unutrašnji front, front naše svesti, mesto je gde se o svemu odlučuje: jedan narod može opstati i bez države ako uspe da sačuva volju za državom, a to znači kolektivne ideje na kojima se ta država jedino može ustanoviti. I to pitanje je zapravo individualno pitanje: svaki građanin ove zemlje će na to pitanje dati individualan odgovor. To znači da nema veze šta mu govore ankete, šta mu govore mediji, ili bilo ko drugi. Svako sam o tome odlučuje, i dok god kaže:„ Ja želim da živim u jednoj takvoj državi“, ta država postoji, bez obzira na sve što nas trenutno okružuje. Jer tzv. trenutno stanje je zaista samo trenutak: naš ljudski vek ne igra nikakvu ulogu u celoj toj priči, jer same ideje države i naroda prevazilaze životni vek pojedinca. Dakle, mi smo deo jedne duže priče, jednog maratona, a ne sprinta gde delići sekundi odlučuju. Kada čovek to shvati i tako prihvati život, onda ima i nade. Neka pamti i ne zaboravlja i neka to što pamti i ne zaboravlja prenosi onima koji su mu najbliži.

 Zašto nemamo više angažovanih pisaca? Francuska je budna odavno, Rusija se budi…

Nisam siguran da danas uopšte ima puno angažovanih pisaca u svetu. Recimo, vrlo sam skeptičan prema tome da je Francuska budna odavno, posebno kada su pisci u pitanju. I šta uopšte znači angažovanost? Danas su pisci na Zapadu – oni što se bave tzv. ,,lepom književnošću“ od koje se ne očekuje da opstane zahvaljujući tržištu – uglavnom podmićeni različitim stipendijama. U tom smislu, gotovo je zapanjujuća sličnost između nekadašnjih sovjetskih državnih pisaca i stipendiranih pisaca sa Zapada danas. Razlika je u tome što su prvi bili plaćeni da govore, a drugi su plaćeni da ćute. Malo je pisaca kao što su bili Harold Pinter ili kao što je još uvek Handke… koji su imali ili imaju intelektualni, književni i moralni kapacitet da zauzmu pozicije suprotne pozicijama banksterskog establišmenta. Danas imate gomilu tzv. ,,angažovanih pisaca“, i u svetu i kod nas, čije angažovanje savršeno odgovara interesima tog banksterskog establišmenta, za koji, generalno gledajući, jedan ljudski život uvek vredi manje od jednog zarađenog dolara. Dakle, ako je to sudbina tzv. ,,angažovanosti“, onda je bolje biti neangažovan. Moje mišljenje je, kao i u mnogim drugim slučajevima, slično Pekićevom. Ne postoji angažovanost pisca, već samo angažovanost čoveka. Tačnije, pisac nije odgovoran kao pisac, već kao čovek.

Pored pisanja predajete na fakultetu. Nalazite li nadu u mladim ljudima, generacijama koje dolaze? Ima li nešto što vas lično i profesionalno hrabri?

Mislim da se dobro razumem sa svojim studentima i studentkinjama. Što se mene tiče, neprekidno pokušavam da im književnost predstavim kao pojačano prisustvo u svetu, a ne kao način da se iz sveta pobegne. To znači da književnost pruža mogućnost da se svet sagleda u celini, u totalitetu, budući da se vrhunska književnost, a takvu predajem, hrani svim aspektima sveta. Sem toga, veština tumačenja književnog teksta ne samo da može nego i mora da bude primenjena na svet koji nas okružuje. Dakle, i svet se može tumačiti kao književni tekst, čime se oslobađamo naivnog stava da je istina očigledna i da je sve jasno, razumljivo, prosto i jednostavno. Izvesnom broju studenata je takav koncept razumevanja književnosti zanimljiv i oni rado dolaze na moja predavanja. To je ono što me hrabri.

Imate vrlo jasan kritički stav prema bolonjskom sistemu školovanja. Naveli ste negde, što je, verujem, mnoge nasmejalo, da će jedna cepanica koju posadite na stolicu u amfiteatru, samim tim što je tu, zasigurno imati obezbeđenih deset bodova…

Priča o bolonjskom sistemu školovanja zahteva mnogo više prostora od jednog pitanja, pa ću biti koncizan: mogu da uporedim studije književnosti u vreme dok sam ja studirao, dakle polovinom 90-ih, i današnje bolonjizovane studije književnosti. Evo i rezultata: sistem školovanja pre bolonjskog sistema je omogućavao da student stekne veće znanje. To je činjenica sa kojom se redovno suočavam na svom poslu. To je i zadatak reforme: da ljudi znaju manje nego što treba da saznaju, jer je tako njima lako manipulisati.

Kada su u pitanju humanističke nauke, a posebno one sa nacionalnim predznakom kao što su književnost i istorija, koje su pod posebnim udarom ove reforme, mislim da razloga za rezignaciju ipak nema. Ne zato što taj pritisak nije jak – istinu govoreći, jak je – već zato što on stvari dovodi do čistine: ili ćemo biti bolji nego što jesmo pa ćemo nadvladati taj pritisak, ili ćemo biti nedostojni mesta na kojem se nalazimo i nestaćemo. Ja sam optimista.

Tvrdite: ,,Potrebno nam je samopouzdanje“, kada je književnost u pitanju, te da crno na belo imamo monumentalna dela i autore koji, kako rekoste, dokazuju da nismo neka provincija i da uprkos tome što naši pisci delaju ,,van engleskog govornog područja“, imamo – velika dela i imena. Gde je mesto srpske književnosti danas u svetu?

Činjenica da smo kao narod dugo vreme bili bez države učinila je da književnost na sebe preuzme funkcije koje inače imaju neke druge institucije i neke druge sfere ljudskog znanja. To književnosti u srpskoj kulturi daje posebno mesto. Ona nam pruža mogućnost da razumemo i sebe i svet u kojem boravimo, oslobađa nas naivnosti, čini nas čvršćim i odlučnijim, naravno, ako znamo da čitamo i ako imamo dovoljno hrabrosti da je čitamo onako kako ona zaslužuje da se čita. Naravno, govorim o kanonu srpske književnosti, o vrhunskim piscima i pesnicima, koji su istovremeno bili i vrhunski intelektualci svetskog nivoa. Dakle, čitajući srpsku književnost, mi možemo, sasvim prirodno i bez autošovinističkih ispada, biti deo svetske književnosti, ne tražeći nikakvu dozvolu od bilo koga da nas tamo primi. Srpska književnost je način na koji možete biti nacionalno samosvesni, a da pri tome vodite svetski život, budući da i sama srpska književnost ima tu vrstu dualiteta: nacionalno tu ne znači lokalno, već svetsko.

Može li se u zemlji Srbiji živeti od pisanja? Kao pisac, kritičar?

Može se živeti kao pisac bestselera. Kao kritičar možda, ali po cenu vrlo brzog samouništenja. Kada smo kod te teme života od književnosti, hteo bih da ukažem, ipak, na jedan paradoks: većina najznačajnijih srpskih pisaca nije živela od pisanja. Bili su vladari, diplomate, političari, lekari… Znate, to nešto govori o samoj prirodi književnosti. Ona je pre so koja povezuje različite sfere ljudskog znanja i delovanja, nego što je glavno jelo.

Šta je sa našom književnom kritikom? Ne čini li vam se da je bezmalo utihnula?

Ne znam, pošto se više književnom kritikom ne bavim. Nekada sam je pisao, ali sam se u međuvremenu zasitio. Jedino što znam jeste da imam razumevanja za kritičare koji iz nedelje u nedelju pišu o knjigama. To je strahovit tempo i potpuno je razumljivo da im nekada nešto i promakne u knjigama o kojima pišu.

Kako gledate na književne klanove? ,,Vojvode“, ,,serdare“, a bogme i „komesare“ (imamo i takve, svaka revolucijica je iznedrila ponekog)? Kako gledate i na njihovu agilnost da u okviru tih krugova međ’ sobom dele književne nagrade, čineći uzgred ogromne prestupe na štetu naroda kojem pripadaju, predstavljajući o trošku države našu književnost i kulturu u svetu na svetskim sajmovima i manifestacijama opet selektivno, dajući primat piscima koji, najblaže rečeno, to ne zaslužuju?

Da budem potpuno iskren – ne pogađa me to toliko. Radim na fakultetu i vidim da do mojih najboljih studenata klanovski šampioni i vedete nikako ne dopiru. Nikada mi niko nije došao sa željom da piše o nekom od tih autora. Niko ne želi da se bavi tim autorima. I to je razumljivo, jer su u pogledu književne vrednosti njihova dela potpuno minorna. Ako pak u javnom prostoru izgleda kao da ti ljudi dominiraju, kao da su posebno važni i značajni, onda su to možda kod one publike koja je potpuno rasejana, dezorijentisana, koja sve zna i čuje na pola uha, jer im je TV neprekidno uključen i sve što znaju, znaju tako što čuju ili vide na tom ekranu. Ta publika, međutim, ne može da čuva vrednosti, niti da ih ustanovljava. Ona ih doslovce samo troši, kao što i klanovski pisci samo troše papir i šume… Mislim, stoga, da je njihova književnost više ekološki nego književni fenomen.  Naravno da klanova ima. Video sam kako funkcionišu kada sam bio u nekoliko žirija. Video sam i kako vas kažnjavaju ako ne glasate onako kako oni hoće. Jedini je problem u tome što su te ,,kazne“ smešne. Bar ove koje sam osetio do sada… Uopšte, znate, borba za moć u književnosti je nešto komično. Jer, ako vam je stalo do moći, onda za nju treba da se borite u prostoru u kojem se presecaju politika, ekonomija, mediji, istorija, tačnije sudbina naroda… a umesto toga, neko je traži u književnosti koja u najboljem slučaju može da mu donese malo medijske prašine, neku stipendijicu, ograničeni boravak u inostranstvu što mu drugi plaća, malo para od nagrada… a pri tome nemate tri poštena čitaoca koje stvarno zanima šta mislite ili imate da kažete. Smejurija…

Kako ste došli do naslova romana Mi, izbrisani? Spominjete često Orvela u mnogim tekstovima, pa nije li i ova, pa i prethodna knjiga u tom, ,,orvelovskom duhu“? Živimo li mi to u orvelovskom svetu?

Da, zaista mislim da živimo u orvelovskom svetu i da nije daleko trenutak kada će nas zaista sve špijunirati preko tele-ekrana kao što je to bio slučaj u najpoznatijem Orvelovom romanu. Onda jezik… Vidite, kod Orvela se manipulacijom i lažima bavi ministarstvo Istine, Mir znači Rat, i slično… Zar danas nije to slučaj, zar se danas ratovi ne vode u ime mira, zar se danas ubijanje ljudi ne naziva milosrđem? Orvel je za mene pre svega metafora promene svesti, dezorijentacije, uništavanja jezika kako bi se na kraju sistem kontrole sa kontrole tela premestio na kontrolu svesti. Danas je to glavna linija fronta – ljudska svest. Tu se rešava sudbina naroda, ali i čovečanstva u celini. I zato treba čuvati vlastitu svest isto onako kao što se nekada čuvala vlastita zemlja. Jer, sada nam je svest još jedina preostala otadžbina.

Vaš roman Mi, izbrisani od čitaoca ište mnogo više od pukog čitanja, više od prisutnosti. Čitalac, naime, ovde mora da bdi, da ostane budan, da otvori oči i uši, da bude aktivan, da domišlja, odgoneta, te da sledi trag piščev budući da je, kako i biva, jedino pisac čuvar tajne, a vi je nekako ostavljate za – kraj. No, kraj romana nije i kraj priče… Kako ste došli na ideju da ovako postavite priču, učinivši je posve živom, nezarobljenom u formi?

Pa, kraj romana je, iskreno, kraj priče u smislu da se zaplet raspleo. Ali priča će, kao što to piše u uputstvu za upotrebu romana, imati i svoje dodatke. Neki od njih su se pojavili na mom sajtu www.slobodanvladusic.net. Čitalac te dodatke može, ali i ne mora da prati, jer se zaplet razrešava u samoj knjizi. Zašto sam se opredelio za takvu vrstu romana? Pa, voleo bih da i kritičari nešto kažu na tu temu. Ja sam želeo da sugerišem da priče imaju i svoje ,,drugo poluvreme“, da se ništa ne završava onda kada svi misle da je sve završeno.

Da ,,čovek nije ostrvo“, zapamtismo od Selimovića. Kako, međutim, jedan vrhunski intelektualac, nadareni mislilac, odličan pisac, u vreme ovo svakakvih klanova, gangova, ,,džanglova“, što u esnafu, što šire, da opstane, ostane, sačuva identitet, integritet a da mu se za to vreme pero ne osuši, da hrani sebe i familiju bez nesanice uzrokovane brigom za golu egzistenciju? Uz to, da ne izneveri sve božanske darove i talente, pa da bude i angažovan, delatan, da budi uspavane… Može li to ili toga ima u bajkama?

Mislim, prvo, da čovek mora da bude u miru sa nekoliko činjenica: prvo i najvažnije, ništa ne počinje sa njim, niti će se bilo šta završiti sa njim. To otvara mogućnosti da se opuštenije živi, da u toku života čovek bude srećan, da uradi sve ono što može da uradi, a ne sve uopšte, jer takvo sve nijedno smrtno ljudsko biće ne može da uradi. Ta misao, paradoksalno, jača čoveka, jer ga spasava od apatije, rezignacije i straha, koji su, nažalost, pravi vladari većine Srbalja danas. Dakle, mislim da svaki čovek treba da prepozna svoju misiju, svoju sudbinu, kako bi rekao Crnjanski, i da je izvrši do kraja. Ja imam nekoliko ideja šta želim da uradim sa sobom u ovih ne znam ni ja koliko godina koje su mi preostale. Nijedna od njih nije da imam porše, jer ne vozim kola. Kada vidim kako se te moje ideje pomeraju i razvijaju, kada vidimo, recimo, na koliko je ljudi uticala moja knjiga Crnjanski, Megalopolis, kao i moji romani, kada vidim da još uvek mogu da doprem do nekih mladih ljudi koji mi veruju, koji čitaju i moje knjige i moje tekstove, kada održim neko dobro predavanje i kada mi nepoznati ljudi posle toga priđu da me pozdrave, onda mogu da kažem da znam šta je moja misija, pa samim tim nemam problem ni sa apsurdom, ni sa besmislom… jer niko ne može da zna da li će taj moj intelektualni angažman nešto da proizvede u budućnosti ili ne. Ono što znam – i to mi je dovoljno – da se igra još uvek igra i da uopšte nije blizu kraja.

Kad smo kod bajki, rekoste da niste tu da ih pišete, već da, kako sam shvatila, razgrćete već golu stvarnost, iz čega proizlazi i da ne povladjujete čitaocima. Šta mislite o činjenici da se trenutno prema svim relevantnim anketama i bestseler listama u svetu traže na prvom mestu ljubavni romani, a potom detektivski, krimi…

U romanu Mi, izbrisani koriste se neke konvencije krimi žanra pa tako roman može da se pročita u jednom dahu. Neki moji čitaoci su mi to i potvrdili. Srećan sam zbog te činjenice pošto nema razloga da književnost ne bude i zabava. Međutim, književnost nije samo zabava i Mi, izbrisani takođe nisu samo zabava. Književnost nije samo razbibriga, već je, pre svega, ozbiljna stvar. Veoma ozbiljna stvar. Kada Pekić početkom osamdesetih godina prošlog veka piše Besnilo, roman koji se može čitati kao običan žanrovski roman, on istovremeno promišlja i odnos između nauke i humanizma. I to ne implicitno, već vrlo eksplicitno. Besnilo je tema za razmišljanje, Mi, izbrisani su takođe tema za razmišljanje. Razmišljanje zahteva pre svega hrabrost – to ne kažem ja, već jedan nemački filozof – i ako te hrabrosti nema, onda čoveku preostaje samo da bude objekt istorije, odnosno maloletnik koji nikako ne može da odraste. A pritom, stari…

I vaš roman Forward predstavlja živi iskorak u našoj književnosti. U pravo vreme, čini mi se, jer uveliko plešemo valcer na „Titaniku“ rijalitija koji su okupirali domove, kancelarije, vozila gradskog prevoza, taksi vozila, čekaonice, igraonice… Uveli ste kameru kao jednog od naratora u romanu i to ne, kako kažete, ,,iz literarne igre“, već stoga što ste hteli da uvedete čitaoca u jedno ,,posthumanističko odnosno antihumanističko doba u kojem čovek neće biti mera svemu već sirovina za sve ostalo“. Kako progovoriste na ovu temu, iz koje muke? Krupna tema, zastrašujuća…

Pa, kao što sam već rekao, ja književnost shvatam kao ozbiljnu stvar iako Forward ume i da zasmeje čitaoca. Posthumanizam, ili tačnije antihumanizam, jeste tema dana. Danas je u svetu na delu jedna strašna, nova preraspodela resursa i između država i unutar država, koja dovodi u pitanje ideje socijalne pravde, kao i elementarno ljudsko dostojanstvo. U romanu Forward sam pokušao da jednu postmodernu državu sagledam iz neljudskog ugla – ugla kamere obdarene veštačkom inteligencijom – kako bih mogao da vidim neke stvari koje ljudski pripovedač ne bi mogao da vidi.

Kažete da sajber svet nije neki nestvaran svet kojem je suprotstavljen svet realiteta, već, naprotiv, da su to dva postojeća sveta. Kako tumačite ovu tvrdnju? Postoji li zapravo granica između dva sveta, makar zdravo preplitanje među njima ili smo već u patološkom, zbunjujućem, dezorijentišućem po nas, dubokom preklapanju?

Po mom mišljenju, dobar deo stanovnika Srbije, ali i sveta, danas živi u jednom virtuelnom svetu, praveći se da to ne zna. Svetu u kojem su vrednosti virtuelne, u kojem je istina virtuelna, u kojem je popularnost virtuelna, u kojem su reči virtuelne. U kojem ništa nema nikakve veze sa stvarnošću. To je virtuelni svet robova, koji su izopšteni iz stvarnosti i nemaju hrabrosti da taj virtuelni svet napuste, nadajući se da će im se dozvoliti i da umru u njemu. Jer, robovi se prepoznaju kao robovi upravo po tome što kraj svog života posmatraju kao kraj sveta. U romanu Mi, izbrisani takozvani realni svet je spojen sa svetom interneta, tzv. sajber svetom: spojiti dva sveta znači verovati da ono što je realno, stvarno, danas prebiva upravo u tom spoju. Recimo, danas je internet mnogo pouzdaniji izvor informacija nego što su elektronski mediji. Istina sveta je danas tamo, u sajber svetu, a ne u tzv. ,,realnom svetu“ i lažljivim elektronskim medijima koji nemaju nikakve veze sa istinom.

I na kraju, budući da ste veoma posvećeni pisanju, aktivni i kao pisac, kritičar, bloger, upitaću vas kako, kada pišete? Imate li neke svoje rituale? Dogodi li vam se da zastanete, ustuknete pred belinom? Šta onda činite, kad muza nema?

Pišem uglavnom ujutru. Pijem čaj ili limunadu, bez šećera. U izvesnim trenucima obezbedim sebi neku muzičku pozadinu, nekada sa željom da mi obezbedi specifičnu atmosferu, a nekada tek da ubijem tišinu oko sebe. Nekada mi je baš ta tišina neophodna. Problema sa belinom, naravno, nekada ima. To se dešava kada nastojim da ubrzam ritam teksta, što je nemoguće. Tekst ima svoj ritam nastanka – tekst se pre čeka nego što mu se ide ususret. I kada dođe vreme da se čeka, onda mora da se čeka, što znači da tada jednostavno ustajete i radite nešto drugo, dok 50 odsto vaših moždanih vijuga i dalje piše tekst koji ste upravo napustili.

[/restrictedarea]