Parče pravde na pobunjenoj zemlji

Piše Mara Knežević Kern

Da li proslava dvadesetogodišnjice ustanka meksičkih seljaka iz oblasti Čijapas ukazuje na jedan od mogućih raspleta „tranzicione“ drame?

Aktivisti iz Evropske građanske inicijative – u sklopu akcije „Iskoreniti ekocidnu politiku Evrope“ (Eradicate Ecocide Europe  – EEE) uputili su peticiju Evropskoj komisiji sa zahtevom da se pred Evropski parlament iznese predlog zakona za sprečavanje „legalizovanog“ uništavanja prirode. Za razliku od žitelja EU, naš narod pasivno posmatra kako vlada „evropske Srbije“ štancuje „harmonizujuće“ zakone i strategije za sledeću dekadu, pozivajući se na briselske uslove.

NIKO NIJE NADLEŽAN Letimičan pogled na Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, kao i na Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije (2014-2024) svedoči o namerama da se naša zemlja uvede u evropski atar bez ozbiljne zaštite države. Posebno zabrinjava namera da se iz korpusa „zaštite“ životne sredine izbaci pravo građanina da, suočen sa očiglednom ekološkom opasnošću, alarmira nadležne i dobije povratnu iformaciju u najkraćem mogućem roku. Drastičan primer predstavljaju čl.18, 19 i 20 Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, na koje nam skreće pažnju predsednik Ekološkog pokreta Srbije, pravnik Ostoja Dražić, ukazujući na pravni nonsens kojim se Ministarstvu daje mogućnost da (prema čl. 80) odbije informaciju o ekološkoj opasnosti ukoliko je „nerazumna i nejasna“ a pritom čak nije u obavezi da povratnu informaciju dostavi u konkretnom roku. Ovo bi se moglo definisati kao saučesništvo u terorističkom aktu, što se i pokazalo u slučaju pisma dr Milice Tomašević, biologa i ekologa iz Instituta za fiziku (objavljeno u Pečatu br. 262) na koje niko od nadležnih nije reagovao. Dr Tomašević se obratila brojnim ministarstvima sa pitanjem o sadržaju vidljivih hemijskih tragova iza aviona nad Srbijom. Odgovor je bio unison: „Niko nije nadležan da se time bavi“.

Što se tiče Strategije poljoprivrede za narednu deceniju, očigledno je da nije rađena na anti GMO koncepciji, iako je preko 100 gradova u Srbiji usvojilo Deklaraciju protiv GMO. Strategija nema ozbiljnu nameru ni da afirmiše zadrugarstvo (Strategija razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u RS iz 2012. ne nalazi se ni u spisku literature) niti se može nazreti namera o restituciji sistematski pljačkane zadružne imovine, što ukazuje da je podređena interesima tranzicionih kulaka i tajkuna, umesto da bude usmerena prema porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima. Prema studiji dr Ševarlića, u periodu 2002–2012 u Srbiji je došlo  do likvidacije 150.000 malih domaćinstava.

 

POBUNJENICI NA SOPSTVENOJ ZEMLJI Proslava dvadesetogodišnjice ustanka pobunjenih meksičkih seljaka iz oblasti Čijapas ukazuje na jedan od mogućih raspleta „tranzicione“ drame, s obzirom da ljudi dovedeni u situaciju kada više nemaju šta da izgube postaju moćan protivnik genocidnim vladarima iz senke. Stupanje na snagu Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) rezultiralo je dodatnim osiromašenjem najsiromašnijih, što je dovelo do kulminacije nezadovoljstva. „Tada smo rekli DOSTA i preuzeli stvar u svoje ruke“, kaže komandant Zapatističke armije nacionalnog oslobođenja, iznoseći hronologiju formiranja gerilskog pokreta EZLN, inspirisanog revolucionarnim legatom Emilijana Zapate, uz mešavinu starosedelačke vizije kosmičkih zakona sa elementima marksističke filozofije. Sve je započelo u novogodišnjoj noći 1993. kada su zapatisti preuzeli kontrolu nad gradom San Kristo de las Kasas i nekoliko gradova na visiji Čijapas da bi – zahvaljujući većem stepenu organizacije – izbegli sudbinu geriljerosa iz Gvatemale, Nikaragve i El Salvadora. Ustanak je trajao 12 dana a vlast se uzdržala od ekstremnih poteza, zaplašena masovnom podrškom stotina hiljada ljudi iz Meksiko Sitija.

Pobunjenici su uspeli da zadrže osvojenu teritoriju, formiraju nezavisnu vlast i nizom zaštitnih mera sačuvaju nezavisnost od desničarske vlade. Ovaj pokret je specifičan po tome što nije formiran na nacionalnom programu, već zastupa klasne interese multietničke zajednice kolonizovanih naroda, izloženih 500 godina dugoj okupaciji španskih konkvistadora.

Ekolog Piter Roset, predsednik organizacije „Food first“ (Hrana na prvom mestu) boravio je u Meksiku 1992. do 1993. da bi se na licu mesta upoznao sa problemima ove zajednice. „Iako je Čijapas bogat florom i faunom, vodom i mineralima, stanovništvo je oduvek živelo u bedi“, piše Roset  u uvodniku knjige Džordža Kolijea  „Basta“ iznoseći detalje  vezane za ustanak: „Oni naglašavaju da nisu želeli vlast, već državnu strukturu formiranu na bazi njihovih potreba.“

[restrictedarea]

STRANKE „DOBRE VLADAVINE“ Čekajući da država promeni genocidnu politiku prema poljoprivrednim proizvođačima, zapatisti već 20 godina kontrolišu trećinu teritorije države Čijapas, organizujući život zajednice po sopstvenim pravilima. Formirali su pet autonomnih regiona sa glavnim gradovima kao sedištima administrativne uprave, pod nazivom karakol , što na španskom znači „puž“. Oni naglašavaju da ne žele model „ubrzanog rasta i progresa“ po receptu neoliberalnog kapitalizma, već se zalažu za lagan i osmišljen razvoj, u skladu sa prirodnim zakonima i sopstvenim snagama. Karakol bi mogao da bude temelj jednog alternativnog društva sa kolektivnom, rotirajućom samoupravom a nakon dvadeset godina iskustva može se reći da su pobedili.

U potrazi za konačnim rešenjem problema neposlušne oblasti Čijapas, desničarski predsednik Enrike Nijeto lansirao je 2013. slogan „Borba protiv gladi“ ne bi li progurao neoliberalni koncept „hrane za 21. vek“, ponudivši zapatističkoj zajednici Las Margaritas donacije za nabavku hemijskog đubriva, semena i herbicida, kao i građevinskog materijala za izgradnju kuća, što bi ih ubuduće učinilo trajno zavisnim od vlade. Došlo je do podele na one koji su naseli i one odlučne da sačuvaju teško stečenu  nezavisnost (bili su u većini). Zapatisti već dve decenije, organizovani u centre „dobre vladavine“, uspešno održavaju svoje klinike, škole, lokalne banke i nezavisne medije, transformišući se u društvo oslobođeno od vladavine novca. Zajednica je organizovana na principu četiri karakola. Na  sastancima „dobre vlade“ u karakolima učestvuju 24 predstavnika naroda, izabrana na skupštini lokalne zajednice. Rotiraju se svake tri godine, uz ravnopravnu zastupljenost muškaraca i žena. Na mikronivou se organizuju grupe zadužene za funkcionisanje pravnog sistema, zdravstvene zaštite  i agroekologije. U svakom naselju se, prema potrebama, organizuje kolektivni dobrovoljni rad (moba). Kredo ove zajednice mogao bi da posluži kao program neke „stranke dobre vladavine“.

 

SLUŽITI, A NE BITI SLUŽEN Oni poštuju nekoliko osnovnih principa, zahvaljujući kojima opstaju u neprijateljskom okruženju punom izazova: služiti, a ne biti služen, graditi, a ne rušiti, predložiti, a ne naređivati, ubediti, ne nametati, prihvatiti rešenja koja dolaze odozdo, a ne sa vrha. Pritom, nijedan predstavnik vlasti ne prima platu zato što se smatra čašću učestvovati u radu „dobre vlade“. Ovi organi vlasti ne uživaju nikakve privilegije, jedino što dobijaju hranu od lokalne zajednice (kukuruz, pasulj) tokom učestvovanja u radu karakola. Svaki karakol ima bolnicu ili dom zdravlja, porodilište i apoteku sa biljnim preparatima. Za sada imaju desetak radio-stanica, a La Garuša ima sopstveni medija centar, u kojem se obrazuju budući snimatelji i radio-izveštači. U njima su centri za obrazovanje zanatlija (obućari, krojači) kao i kooperative za transport i organizaciju prodajne mreže, uz osnivanje autonomnih kreditnih unija. Prioritet imaju keš zajmovi sa niskim kamatama kao i zajmovi za ekonomske projekte. Prvenstvo se daje ženama voljnim da započnu neki samostalan posao. Roset podseća na državnu politiku kontrole populacije, kada se svojevremeno sprovodila sterilizacija žena bez njihovog znanja i saglasnosti.  Meksička vlada je godinama finansirala paravojne formacije, čiji su odredi smrti harali slobodnom zapatističkom teritorijom, paleći sela i ubijajući stanovništvo. Postoje brojni dokazi o umešanosti vlade u jedan od najsurovijih zločina, koji je počinjen1997. nad ženama i decom plemena Kodzil, za vreme bogosluženja u crkvi u Aktealu.

Na proslavi dvadesetogodišnjice pokreta, komandant Markos je rekao: „Ovo nije borba za opstanak, već nas je pokrenuo osećaj dužnosti, svest o neophodnosti da se nešto učini povodom milenijumske nepravde. Ogorčenje koje osećamo je najnadmoćnija osobina čovečanstva“.

[/restrictedarea]