Папа Фрања и  ”фундаменталисти” 

Пише Дарко Танасковић

Готово сви светски медији су из Папине поруке поводом Божића, поред осталих, издвојили његову оцену да је „идеолошко хришћанство болест која не служи Исусу Христу“, чиме је „изазвао нову лавину коментара десничарских хришћанских фундаменталиста“

Од тренутка кад је 13. марта прошле године изабран за наследника својом вољом „умировљеног“ Бенедикта XVI, од првог појављивања на балкону Цркве Светог Петра и једноставног поздрава окупљенима: „Добро вече!“, папа Фрања Први не престаје да привлачи изузетну пажњу најшире светске јавности. Својим порукама, поступцима и укупним понашањем које одудара од представе о недоступној и од свакодневног живота удаљеној фигури наследника Светог Петра, раније сразмерно мало познати аргентински кардинал постао је преко ноћи права медијска звезда, тако да га је амерички магазин „Тајм“ чак прогласио и личношћу године. Оригиналност личног примера у проношењу идеала сиромашне цркве за сиромашне вернике, што је на самом почетку понтификата најавио као суштину свог програма, учинила је да се мисија папе Фрање доживи као нешто потпуно ново, па и револуционарно у односу на досадашње схватање и вршење службе врховног поглавара Римокатоличке цркве. Нема сумње да и јесте ново у односу на успостављену дуговековну традицију и навике ватиканске Курије и већине католичког свештенства у свету, али да ли је ново и у хришћанству као таквом?

ЂОТОВЕ КОРИСНЕ „ЛЕКЦИЈЕ” Свака новина изазива, по правилу, и одобравање и отпоре, у зависности од система вредности, погледа на свет, идеологије, интереса и степена обавештености оних који је процењују. Тако је и заокрет папе Фрање, који је одбио да се усели у Папски дом и златни крст заменио гвозденим, а међу првима које је походио отишао у посету лепрознима у једном савременом лазарету, покренуо праву лавину гласнијих позитивних и, бар у прво време, уздржанијих негативних коментара, како у верујућем тако и у неверујућем народу. Он је то очигледно и желео – да продрма и усталаса мртво црквено море и покуша да врати привлачност религији која, поготово у развијеној западној хемисфери, убрзано губи вернике, а у својој институционалној окошталости не успева да одржи корак са савременошћу и духом (пост)модерног доба и са животом у његовим безбројним видовима и манифестацијама. Да би се разумела Фрањина визија „икономије спасења“ савременог човека и улоге Цркве у том узвишеном домостроју, препоручљивије је удубити се у Ђотове фреске из живота и смрти Светог Фрање у Асизију него прелиставати средњовековне прашњаве канонске кодексе или се надгорњавати у тумачењу слова и духа одлука Другог ватиканског концила.  Премда је још увек прерано за закључке у погледу природе, мета и домета реформистичког подухвата првог латиноамеричког папе, првога у историји с именом великог светитеља из Асизија, али и првог језуите на катедри Светог Петра, већ сад се с поуздањем може рећи да никако није реч о пуком естрадном популизму, како су похитали да његов јавни „перформанс“ оцене различито мотивисани скептици, већ о дубоко промишљеном и целовитом програму духовног оздрављивања хришћанства и структурног преуређења Цркве која и данас, бар номинално, има највише следбеника на планети. То су, како изгледа, најбоље и најбрже схватили они чије би позиције и интересе Папино велико спремање могло озбиљно да угрози. А ко су (све), заправо, они?

[restrictedarea]

„У ИДЕОЛОГИЈАМА НЕМА ИСУСА” Пођимо од једне скорашње вести. Готово сви светски медији су из Папине поруке поводом Божића, поред осталих, издвојили његову оцену да је „идеолошко хришћанство болест која не служи Исусу Христу“, чиме је „изазвао нову лавину коментара десничарских хришћанских фундаменталиста“. А ево шта је папа Фрања овим поводом још рекао: „У идеологијама нема Исуса – у његовој нежности, његовој љубави, његовој понизности. Идеологије су круте, увек. А кад хришћанин постане следбеник идеологије, изгубио је веру: није више следбеник Исуса, постао је следбеник таквог размишљања /…/ Зато им је Исус рекао: ‘Узесте кључ знања’. Исусово знање претвара се у идеолошко и моралистичко знање, а та затварају врата. Вера постаје идеологија, а идеологија плаши људе, идеологија тера људе, удаљава људе једне од других и Цркву од људи. То је озбиљна болест идеолошких хришћана“. Све ово што је Папа изговорио у хришћанству и за хришћанство није ништа ново. Многи се сећају громког позива папе Јована Павла Другог, такође с почетка понтификата, кад је у једној од својих најпознатијих омилија, октобра 1978, узвикнуо: „Не плашите се! Отворите, штавише, раскрилите врата Христу!“. Касније се, међутим, посветио неким другим, већма идеолошким приоритетима.

Да су се хришћани, а и цео свет у галопу материјалистичке глобализације и антитеистичког секуларизма опасно приближили ивици духовног и моралног амбиса свеопштег нихилизма и „апсолутизовања релативног“, изгубивши и последња упоришта на којима је почивала равнотежа „старог света“, увиђао је и велики теолог и мислилац Јозеф Рацингер, кад је, непосредно пред смрт Јована Павла Другог и свог избора за „смерног тежака у винограду Господњем“, у Субјаку, најстаријој бенедиктинској опатији, априла 2005, одржао продубљено програмско предавање о кризи европске културе. Хришћане је тада упозорио да никако не смеју заборавити да је хришћанство „религија Логоса“, а да је Логос Богочовек Исус Христос, онај који је „стени вере“, Светом Петру, наложио да изгради Цркву Његову. Отишао је будући папа Бенедикт XVI и даље, посредно се обраћајући и онима који не верују у Бога, у крајњем напору да их приволи на напуштање императивне логике утемељене Просветитељством и рационализмом, да се етика свакодневног понашања обавезно мора слободном вољом изводити из премисе „као да Бога нема“ ( Etsi Deus non daretur). Позвао их је да се, ради успостављања бар неког вишег начела којим би се обуздало пијанство искључивог и осионог агностицизма, без обавезе да у њега верују, ако то неће или не могу, почну понашати и једни према другима и према природи опходити „као да Бога има“ ( Veluti si Deus daretur). Био је то велики, максимални искорак ка невеселој савремености једног оданог човека Еклезије, дугогодишњег префекта Конгрегације за доктрину Католичке цркве, али и верника који је истински живео у Христу, коме је, желећи да помири све Богочовекове димензије, посветио два капитална тома свеобухватне студије „Исус из Назарета“.

СКРИВЕНЕ ОПАСНОСТИ На трагу овог великодушног, али и утопијског позива, италијански филозоф и политичар Марчело Пера написао је подстицајну, и у нас преведену књигу „Зашто се морамо звати хришћани“, у којој је покушао да уобличи став, и стазу, према коме, и на којој, чак и они који се сматрају атеистима, а традицијски и културно припадају хришћанском цивилизацијском кругу, морају потражити излаз из актуалне кризе идентитета усвајањем бар онога што као залог могућности складног људског заједништва прожима Десет Божијих заповести. Чак и најлибералнији теолози, међутим, у овом несумњиво искреном предлогу препознали су опасност од раз-црквењивања хришћанства, уместо да се оцрквени свет, да постане једна космичка литургија, како је умео да каже наш непрежаљени богослов и мислилац отвореног духа и срца Радован Биговић. Озбиљни и уморни папа Бенедикт у обнови апостолске Цркве из својих снова и учених трактата даље није могао да иде и да се успешно суочава са све већим унутарцрквеним и светским изазовима, па је храбро донео историјску одлуку да се повуче и отвори пут некоме ко ће бити кадар да из корена покрене преображај Католичке цркве. Без Бенедиктовог великог чина, и видовите жртве, не би било, бар не још увек, папе Фрање Првог. Између Бенедикта XVI, који је углавном прихватан као најпозванији и најпотпунији настављач линије традиционалног папства, и Фрање Првог, папе јасног дисконтинуитета, постоји тако један дубински и суштински континуитет у трагању за стазом оздрављења и окрепљења светског католицизма.

ОНТОЛОШКИ НЕМОГУЋА ПОЈАВА У веома садржајном и свеобухватном новогодишњем и божићном разговору објављеном у прошлом, јубиларном броју „Печата“, на вечну превасходност Христову и на његово исходишно и средишње место у свеколиком хришћанству мериторно је указао и епископ бачки др Иринеј (Буловић) : „ У Њему – Логосу, Христу ‘ беше живот , и живот беше светлост људима, и светлост светли у тами, и тама је не обузе’ ( Мат. 4, 16 и Лук.1, 78-79)“. Док је Црква Христова, Једна, Света, Саборна и Апостолска, њена подељеност је „онтолошки немогућа појава“, учи владика Иринеј, па шта је онда природније за једног папу, но позивати хришћане да се окану заблудних идеолошких, а пригрле истински, Христов наук нежности, љубави, смерности и праштања. А управо то је, након осуде идеолошког хришћанства у божићној миси Фрање Првог, изазвало, како се преноси, „лавину коментара десних хришћанских фундаменталиста“. Негативних, наравно. Ту се сад намеће једно, за правилно разумевање новонастале ситуације веома важно начелно питање. Могу ли се називати фундаменталистима они који оспоравају позивање на враћање фундаменту, темељу хришћанства, Исусу Христу? Ко је ту, заправо, фундаменталиста у изворном смислу значења овог појма/термина? Папа или његови критичари? Рекли бисмо да је то папа Фрања, чиме се отвара простор за преиспитивање раширеног и уобичајеног коришћења одређењима фундаментализам и фундаменталиста, нарочито у медијској сфери, али и у публицистичком и делом академском говору. Штавише, није уопште реч о неком искључиво стручном питању, већ о теми с далекосежним сазнајним, али и друштвеним и идеолошким импликацијама, битним за разумевање сложених, међуповезаних религијских, моралних и политичких феномена данашњице, и то не само у крилу хришћанства, односно оног дела света који је уобичајено називати хришћанским или, каткад, постхришћанским. Поступа ли, рецимо, исправно онај ко безумног фанатика, Руса који је прешао на ислам и придружио се кавкаским терористима, Павела Печенкина, а који је извршио самоубилачки напад на железничкој станици у Волгограду, олако назива исламским фундаменталистом? Наравно да не. Пре би фундаменталиста могла бити његова неука мајка Фаназија, иначе муслиманка, која га је уплакана одвраћала од пута у пакао, за који је он чврсто поверовао да води у рај, говорећи му да „не верује да је Алах икада могао захтевати да се убијају невини људи“. Питање је колико је Печенкин, alias Ансар ал-Руси, уопште познавао Куран, исламски Логос. Вероватно онолико колико су „фундаменталисти“ из агенцијских вести о папи Фрањи истински блиски хришћанском Логосу, Исусу Христу.

(НЕ)РАЗЈАШЊЕНИ ПОЈМОВИ Иако се посвуда и стално говори и пише о некаквим фундаменталистима, питање фундаментализма, а то значи и „фундаментализма“, једно је од великих, аналитички упуштених и одвише комотно апсолвираних тема нашег времена. А оно га сигурно неће оставити на миру. Албер Ками је једном рекао да „називати ствари погрешним именима значи доприносити несрећи света“, што поготово вреди кад је по среди тако осетљива и опасна „ствар“ као што је фундаментализам. Назив фундаментализам, који је одавно напустио пределе научног дискурса и стручне расправе, поставши ознака којом се не служе само познаваоци и интересно неутрални изучаваоци, употребљава се за готово сваки вид јавног и политичког деловања које се легитимише верским мотивима и разлозима, укључујући и оно екстремистичко, насилно и терористичко. Онако како су својевремено припадници левичарских терористичких организација по Европи незаслужено чашћени именом „марксиста“, тако се данас као исламски фундаменталисти воде и најзалуђенији „џихадисти“ испраних мозгова, за које се читав ислам своди на неколико дневних заповести, међу којима доминира она да треба побити све „невернике“, како иноверне тако и истоверне. И тако је од руке оваквих „исламских фундаменталиста“ досад изгинуло неупоредиво више муслимана него немуслимана. Ту је, затим, још једно темељно појмовно огрешење. Одређења „десни хришћански фундаменталисти“ упућује на уобичајену праксу да се под верским фундаменталистима подразумевају заговорници и заточници ригидног црквеног традиционализма и конзервативизма, док истински фундаменталисти, захтевом за враћање извору вере, устају управо против наноса окошталог традиционализма и клерикализма који гуше и извитоперавају Цркву, то „тело Христово на земљи“, отежавајући, а не олакшавајући верницима истинско обнављање завета с вечно живим Христом. Побуњеници против Цркве који за себе тврде да су једини баштиници „праве истине“ нису и не могу бити веродостојни фундаменталисти, јер оспоравају оно што је сâм Исус оставио у аманет апостолима и свом верничком народу. Антиклерикални став није обавезно и антицрквени, како то желе да представе они чије се овосветске привилегије и лагодне навике угрожавају позивањем на Христов пример. А томе се, како изгледа, од почетка свога понтификата усрдно посветио папа Фрања Први, што га чини савременим хришћанским фундаменталистом par excellence, па и верским фундаменталистом уопште. Тешко је и незахвално предвиђати шта намерава и шта ће све у наредним годинама овај несумњиво предузимљиви и одлучни пастир чврстих убеђења и бистрог виђења успети да уради и којим ће земним путевима водити Католичку цркву. Оно што је сигурно јесте да је за кратко време усталасао хришћанско и најшире светско јавно мњење и додатно актуализовао питање могу ли религије, а посебно религијски фундаментализми, одиграти конструктивну и продуктивну улогу у потрази за одрживим обрасцем индивидуалног и колективног живљења, којим би човечанство из садашње пометености можда ушло и у једно ново аксијално доба.

[/restrictedarea]