Papa Franja i  ”fundamentalisti” 

Piše Darko Tanasković

Gotovo svi svetski mediji su iz Papine poruke povodom Božića, pored ostalih, izdvojili njegovu ocenu da je „ideološko hrišćanstvo bolest koja ne služi Isusu Hristu“, čime je „izazvao novu lavinu komentara desničarskih hrišćanskih fundamentalista“

Od trenutka kad je 13. marta prošle godine izabran za naslednika svojom voljom „umirovljenog“ Benedikta XVI, od prvog pojavljivanja na balkonu Crkve Svetog Petra i jednostavnog pozdrava okupljenima: „Dobro veče!“, papa Franja Prvi ne prestaje da privlači izuzetnu pažnju najšire svetske javnosti. Svojim porukama, postupcima i ukupnim ponašanjem koje odudara od predstave o nedostupnoj i od svakodnevnog života udaljenoj figuri naslednika Svetog Petra, ranije srazmerno malo poznati argentinski kardinal postao je preko noći prava medijska zvezda, tako da ga je američki magazin „Tajm“ čak proglasio i ličnošću godine. Originalnost ličnog primera u pronošenju ideala siromašne crkve za siromašne vernike, što je na samom početku pontifikata najavio kao suštinu svog programa, učinila je da se misija pape Franje doživi kao nešto potpuno novo, pa i revolucionarno u odnosu na dosadašnje shvatanje i vršenje službe vrhovnog poglavara Rimokatoličke crkve. Nema sumnje da i jeste novo u odnosu na uspostavljenu dugovekovnu tradiciju i navike vatikanske Kurije i većine katoličkog sveštenstva u svetu, ali da li je novo i u hrišćanstvu kao takvom?

ĐOTOVE KORISNE „LEKCIJE” Svaka novina izaziva, po pravilu, i odobravanje i otpore, u zavisnosti od sistema vrednosti, pogleda na svet, ideologije, interesa i stepena obaveštenosti onih koji je procenjuju. Tako je i zaokret pape Franje, koji je odbio da se useli u Papski dom i zlatni krst zamenio gvozdenim, a među prvima koje je pohodio otišao u posetu leproznima u jednom savremenom lazaretu, pokrenuo pravu lavinu glasnijih pozitivnih i, bar u prvo vreme, uzdržanijih negativnih komentara, kako u verujućem tako i u neverujućem narodu. On je to očigledno i želeo – da prodrma i ustalasa mrtvo crkveno more i pokuša da vrati privlačnost religiji koja, pogotovo u razvijenoj zapadnoj hemisferi, ubrzano gubi vernike, a u svojoj institucionalnoj okoštalosti ne uspeva da održi korak sa savremenošću i duhom (post)modernog doba i sa životom u njegovim bezbrojnim vidovima i manifestacijama. Da bi se razumela Franjina vizija „ikonomije spasenja“ savremenog čoveka i uloge Crkve u tom uzvišenom domostroju, preporučljivije je udubiti se u Đotove freske iz života i smrti Svetog Franje u Asiziju nego prelistavati srednjovekovne prašnjave kanonske kodekse ili se nadgornjavati u tumačenju slova i duha odluka Drugog vatikanskog koncila.  Premda je još uvek prerano za zaključke u pogledu prirode, meta i dometa reformističkog poduhvata prvog latinoameričkog pape, prvoga u istoriji s imenom velikog svetitelja iz Asizija, ali i prvog jezuite na katedri Svetog Petra, već sad se s pouzdanjem može reći da nikako nije reč o pukom estradnom populizmu, kako su pohitali da njegov javni „performans“ ocene različito motivisani skeptici, već o duboko promišljenom i celovitom programu duhovnog ozdravljivanja hrišćanstva i strukturnog preuređenja Crkve koja i danas, bar nominalno, ima najviše sledbenika na planeti. To su, kako izgleda, najbolje i najbrže shvatili oni čije bi pozicije i interese Papino veliko spremanje moglo ozbiljno da ugrozi. A ko su (sve), zapravo, oni?

[restrictedarea]

„U IDEOLOGIJAMA NEMA ISUSA” Pođimo od jedne skorašnje vesti. Gotovo svi svetski mediji su iz Papine poruke povodom Božića, pored ostalih, izdvojili njegovu ocenu da je „ideološko hrišćanstvo bolest koja ne služi Isusu Hristu“, čime je „izazvao novu lavinu komentara desničarskih hrišćanskih fundamentalista“. A evo šta je papa Franja ovim povodom još rekao: „U ideologijama nema Isusa – u njegovoj nežnosti, njegovoj ljubavi, njegovoj poniznosti. Ideologije su krute, uvek. A kad hrišćanin postane sledbenik ideologije, izgubio je veru: nije više sledbenik Isusa, postao je sledbenik takvog razmišljanja /…/ Zato im je Isus rekao: ‘Uzeste ključ znanja’. Isusovo znanje pretvara se u ideološko i moralističko znanje, a ta zatvaraju vrata. Vera postaje ideologija, a ideologija plaši ljude, ideologija tera ljude, udaljava ljude jedne od drugih i Crkvu od ljudi. To je ozbiljna bolest ideoloških hrišćana“. Sve ovo što je Papa izgovorio u hrišćanstvu i za hrišćanstvo nije ništa novo. Mnogi se sećaju gromkog poziva pape Jovana Pavla Drugog, takođe s početka pontifikata, kad je u jednoj od svojih najpoznatijih omilija, oktobra 1978, uzviknuo: „Ne plašite se! Otvorite, štaviše, raskrilite vrata Hristu!“. Kasnije se, međutim, posvetio nekim drugim, većma ideološkim prioritetima.

Da su se hrišćani, a i ceo svet u galopu materijalističke globalizacije i antiteističkog sekularizma opasno približili ivici duhovnog i moralnog ambisa sveopšteg nihilizma i „apsolutizovanja relativnog“, izgubivši i poslednja uporišta na kojima je počivala ravnoteža „starog sveta“, uviđao je i veliki teolog i mislilac Jozef Racinger, kad je, neposredno pred smrt Jovana Pavla Drugog i svog izbora za „smernog težaka u vinogradu Gospodnjem“, u Subjaku, najstarijoj benediktinskoj opatiji, aprila 2005, održao produbljeno programsko predavanje o krizi evropske kulture. Hrišćane je tada upozorio da nikako ne smeju zaboraviti da je hrišćanstvo „religija Logosa“, a da je Logos Bogočovek Isus Hristos, onaj koji je „steni vere“, Svetom Petru, naložio da izgradi Crkvu Njegovu. Otišao je budući papa Benedikt XVI i dalje, posredno se obraćajući i onima koji ne veruju u Boga, u krajnjem naporu da ih privoli na napuštanje imperativne logike utemeljene Prosvetiteljstvom i racionalizmom, da se etika svakodnevnog ponašanja obavezno mora slobodnom voljom izvoditi iz premise „kao da Boga nema“ ( Etsi Deus non daretur). Pozvao ih je da se, radi uspostavljanja bar nekog višeg načela kojim bi se obuzdalo pijanstvo isključivog i osionog agnosticizma, bez obaveze da u njega veruju, ako to neće ili ne mogu, počnu ponašati i jedni prema drugima i prema prirodi ophoditi „kao da Boga ima“ ( Veluti si Deus daretur). Bio je to veliki, maksimalni iskorak ka neveseloj savremenosti jednog odanog čoveka Eklezije, dugogodišnjeg prefekta Kongregacije za doktrinu Katoličke crkve, ali i vernika koji je istinski živeo u Hristu, kome je, želeći da pomiri sve Bogočovekove dimenzije, posvetio dva kapitalna toma sveobuhvatne studije „Isus iz Nazareta“.

SKRIVENE OPASNOSTI Na tragu ovog velikodušnog, ali i utopijskog poziva, italijanski filozof i političar Marčelo Pera napisao je podsticajnu, i u nas prevedenu knjigu „Zašto se moramo zvati hrišćani“, u kojoj je pokušao da uobliči stav, i stazu, prema kome, i na kojoj, čak i oni koji se smatraju ateistima, a tradicijski i kulturno pripadaju hrišćanskom civilizacijskom krugu, moraju potražiti izlaz iz aktualne krize identiteta usvajanjem bar onoga što kao zalog mogućnosti skladnog ljudskog zajedništva prožima Deset Božijih zapovesti. Čak i najliberalniji teolozi, međutim, u ovom nesumnjivo iskrenom predlogu prepoznali su opasnost od raz-crkvenjivanja hrišćanstva, umesto da se ocrkveni svet, da postane jedna kosmička liturgija, kako je umeo da kaže naš neprežaljeni bogoslov i mislilac otvorenog duha i srca Radovan Bigović. Ozbiljni i umorni papa Benedikt u obnovi apostolske Crkve iz svojih snova i učenih traktata dalje nije mogao da ide i da se uspešno suočava sa sve većim unutarcrkvenim i svetskim izazovima, pa je hrabro doneo istorijsku odluku da se povuče i otvori put nekome ko će biti kadar da iz korena pokrene preobražaj Katoličke crkve. Bez Benediktovog velikog čina, i vidovite žrtve, ne bi bilo, bar ne još uvek, pape Franje Prvog. Između Benedikta XVI, koji je uglavnom prihvatan kao najpozvaniji i najpotpuniji nastavljač linije tradicionalnog papstva, i Franje Prvog, pape jasnog diskontinuiteta, postoji tako jedan dubinski i suštinski kontinuitet u traganju za stazom ozdravljenja i okrepljenja svetskog katolicizma.

ONTOLOŠKI NEMOGUĆA POJAVA U veoma sadržajnom i sveobuhvatnom novogodišnjem i božićnom razgovoru objavljenom u prošlom, jubilarnom broju „Pečata“, na večnu prevashodnost Hristovu i na njegovo ishodišno i središnje mesto u svekolikom hrišćanstvu meritorno je ukazao i episkop bački dr Irinej (Bulović) : „ U Njemu – Logosu, Hristu ‘ beše život , i život beše svetlost ljudima, i svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze’ ( Mat. 4, 16 i Luk.1, 78-79)“. Dok je Crkva Hristova, Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska, njena podeljenost je „ontološki nemoguća pojava“, uči vladika Irinej, pa šta je onda prirodnije za jednog papu, no pozivati hrišćane da se okanu zabludnih ideoloških, a prigrle istinski, Hristov nauk nežnosti, ljubavi, smernosti i praštanja. A upravo to je, nakon osude ideološkog hrišćanstva u božićnoj misi Franje Prvog, izazvalo, kako se prenosi, „lavinu komentara desnih hrišćanskih fundamentalista“. Negativnih, naravno. Tu se sad nameće jedno, za pravilno razumevanje novonastale situacije veoma važno načelno pitanje. Mogu li se nazivati fundamentalistima oni koji osporavaju pozivanje na vraćanje fundamentu, temelju hrišćanstva, Isusu Hristu? Ko je tu, zapravo, fundamentalista u izvornom smislu značenja ovog pojma/termina? Papa ili njegovi kritičari? Rekli bismo da je to papa Franja, čime se otvara prostor za preispitivanje raširenog i uobičajenog korišćenja određenjima fundamentalizam i fundamentalista, naročito u medijskoj sferi, ali i u publicističkom i delom akademskom govoru. Štaviše, nije uopšte reč o nekom isključivo stručnom pitanju, već o temi s dalekosežnim saznajnim, ali i društvenim i ideološkim implikacijama, bitnim za razumevanje složenih, međupovezanih religijskih, moralnih i političkih fenomena današnjice, i to ne samo u krilu hrišćanstva, odnosno onog dela sveta koji je uobičajeno nazivati hrišćanskim ili, katkad, posthrišćanskim. Postupa li, recimo, ispravno onaj ko bezumnog fanatika, Rusa koji je prešao na islam i pridružio se kavkaskim teroristima, Pavela Pečenkina, a koji je izvršio samoubilački napad na železničkoj stanici u Volgogradu, olako naziva islamskim fundamentalistom? Naravno da ne. Pre bi fundamentalista mogla biti njegova neuka majka Fanazija, inače muslimanka, koja ga je uplakana odvraćala od puta u pakao, za koji je on čvrsto poverovao da vodi u raj, govoreći mu da „ne veruje da je Alah ikada mogao zahtevati da se ubijaju nevini ljudi“. Pitanje je koliko je Pečenkin, alias Ansar al-Rusi, uopšte poznavao Kuran, islamski Logos. Verovatno onoliko koliko su „fundamentalisti“ iz agencijskih vesti o papi Franji istinski bliski hrišćanskom Logosu, Isusu Hristu.

(NE)RAZJAŠNJENI POJMOVI Iako se posvuda i stalno govori i piše o nekakvim fundamentalistima, pitanje fundamentalizma, a to znači i „fundamentalizma“, jedno je od velikih, analitički upuštenih i odviše komotno apsolviranih tema našeg vremena. A ono ga sigurno neće ostaviti na miru. Alber Kami je jednom rekao da „nazivati stvari pogrešnim imenima znači doprinositi nesreći sveta“, što pogotovo vredi kad je po sredi tako osetljiva i opasna „stvar“ kao što je fundamentalizam. Naziv fundamentalizam, koji je odavno napustio predele naučnog diskursa i stručne rasprave, postavši oznaka kojom se ne služe samo poznavaoci i interesno neutralni izučavaoci, upotrebljava se za gotovo svaki vid javnog i političkog delovanja koje se legitimiše verskim motivima i razlozima, uključujući i ono ekstremističko, nasilno i terorističko. Onako kako su svojevremeno pripadnici levičarskih terorističkih organizacija po Evropi nezasluženo čašćeni imenom „marksista“, tako se danas kao islamski fundamentalisti vode i najzaluđeniji „džihadisti“ ispranih mozgova, za koje se čitav islam svodi na nekoliko dnevnih zapovesti, među kojima dominira ona da treba pobiti sve „nevernike“, kako inoverne tako i istoverne. I tako je od ruke ovakvih „islamskih fundamentalista“ dosad izginulo neuporedivo više muslimana nego nemuslimana. Tu je, zatim, još jedno temeljno pojmovno ogrešenje. Određenja „desni hrišćanski fundamentalisti“ upućuje na uobičajenu praksu da se pod verskim fundamentalistima podrazumevaju zagovornici i zatočnici rigidnog crkvenog tradicionalizma i konzervativizma, dok istinski fundamentalisti, zahtevom za vraćanje izvoru vere, ustaju upravo protiv nanosa okoštalog tradicionalizma i klerikalizma koji guše i izvitoperavaju Crkvu, to „telo Hristovo na zemlji“, otežavajući, a ne olakšavajući vernicima istinsko obnavljanje zaveta s večno živim Hristom. Pobunjenici protiv Crkve koji za sebe tvrde da su jedini baštinici „prave istine“ nisu i ne mogu biti verodostojni fundamentalisti, jer osporavaju ono što je sâm Isus ostavio u amanet apostolima i svom verničkom narodu. Antiklerikalni stav nije obavezno i anticrkveni, kako to žele da predstave oni čije se ovosvetske privilegije i lagodne navike ugrožavaju pozivanjem na Hristov primer. A tome se, kako izgleda, od početka svoga pontifikata usrdno posvetio papa Franja Prvi, što ga čini savremenim hrišćanskim fundamentalistom par excellence, pa i verskim fundamentalistom uopšte. Teško je i nezahvalno predviđati šta namerava i šta će sve u narednim godinama ovaj nesumnjivo preduzimljivi i odlučni pastir čvrstih ubeđenja i bistrog viđenja uspeti da uradi i kojim će zemnim putevima voditi Katoličku crkvu. Ono što je sigurno jeste da je za kratko vreme ustalasao hrišćansko i najšire svetsko javno mnjenje i dodatno aktualizovao pitanje mogu li religije, a posebno religijski fundamentalizmi, odigrati konstruktivnu i produktivnu ulogu u potrazi za održivim obrascem individualnog i kolektivnog življenja, kojim bi čovečanstvo iz sadašnje pometenosti možda ušlo i u jedno novo aksijalno doba.

[/restrictedarea]