Рефрен нашег живота и историјског усуда

Фото: РасФото Милош Цветковић www.andricgrad.com

Пише Светислав Тијанић

Двестота годишњица рођења Петра Другог Петровића Његоша у Андрићграду обележена откривањем споменикa српском владики, песнику и владару

Ни мањег и млађег града на свету од Андрићграда, ни веће љубави према књижевним великанима али и другим најумнијим Србима. Након нобеловца Ива Андрића, који има свој трг и свој споменик у Андрићграду, свој трг и свој споменик у овом велелепном каменом здању на ушћу Рзава у Дрину у Вишеграду, које се по идеји његовог идејног творца и градоначелника, Емира Кустурице са својих планираних 16.000 квадрата шири на скоро још толико – од 29. новембра ове године има и владика, песник, владар и мислилац Петар Други Петровић Његош. Његош је дошао у госте код Ива Андрића који је у њему видео духовног оца и који га је доживљавао као „трагичног јунака косовске мисли“, с намером, наравно, да ту трајно и остане. Споменик Његошу открио је академик Матија Бећковић, снажном добродошлицом која и данас одзвања долином Дрине, и тиме на најлепши могући начин, и уз најлепши могући поклон, обележио свој седамдесет четврти рођендан:

„Добро дошао, господару, у град који је саграђен да би ти имао где и код кога да дођеш. Овим се испунила жеља твог духовног сина да се вратиш тамо одакле си некада давно отишао, а чини се да ниси никада ни одлазио“, рекао је, између осталог, Матија Бећковић. Бронзани споменик, идентичан оним којима се дуго поносе Београд и Подгорица, рад академског вајара Сретена Стојановића, постављен је на његовом, Његошевом тргу, испред храма Св. мученика цара Лазара и свих косовских мученика.

Андрићград, који је тог дана засигурно био светска културна престоница и више од тога, пуним срцем и несебичном љубављу дочекао је Петра Другог Петровића Његоша. Уз бројне манифестације које су се уклопиле у церемонију обележавања двестоте годишњице Његошевог рођења – промоцију сабраних дела Матије Бећковића за кога је Емир Кустурица, градоначелник два града, једног од дрвета у Мокрој Гори и овог каменог у Вишеграду, рекао да је највећи живи српски песник и по величини уметничког дела Његошев следбеник, и уз отварање Андрићевог института, отварање изложбе „Владика и пјесник – владар и мислилац“ на којој су изложене оригиналне Његошеве књиге, свечаност су увеличали оркестри и 200 фолклориста из Вишеграда, Новог Горажда, Фоче, Ужица и Крагујевца. Паганинија је свирао светски познати виолиниста Немања Радуловић за кога је Кустурица рекао да је „најемоционалнији  и најснажнији виолиниста на свијету“, а овом значајном догађају присуствовали су председник РС Милорад Додик и премијерка Жељка Цвијановић, Његово преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије и друге званице из културног, политичког и јавног живота. Званичника из Србије није било, иако је најављиван долазак првог потпредседника владе Александра Вучића.

„Овај споменик представља вјечно сведочење о љубави према Његошу, и његово постављање је знак незаборава“, рекао је Милорад Додик, најављујући да ће у Андрићграду на Видовдан 2014. бити одржана централна свечаност обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата.

Његошев споменик се налази у непосредној близини Андрићевог споменика, па ће ова два великана српске историје и књижевности, по речима Емира Кустурице, „моћи да другују крај Дрине”.

[restrictedarea]
Емир Кустурица

Дух наше слободе

Ево нас у Андрићевом граду између нобеловца и његовог духовног оца, Петра II Петровића Његоша. Чекају и остале јунаке науке и културе да стигну и населе се у најмлађи стари европски град. Они и на небу и на земљи, и ми са њима, хтели или не хтели и горе и доле. Нису Његош и Андрић наши једини великани који су даровали великом свету све што му је требало да буде велики и значајан. Тај свет није вратио ни њима, али ни нама оно што нам је припадало. Зато не може бити да у овом тренутку не изговорим име на којем почива наша слобода и култура. Петар II Петровић Његош је појава која је најснажније изразила дух наше слободе, а његова узвишена мисао је најчешће рефрен нашег живота и историјског усуда скривеног у лозинки: „Нека буде, што бити не може.“ Духовни отац и његов син стоје испред нас, не само као темељ наше културе. Обојица су нашу слободу омеђили небом и својим дометима који се мери са највишим достигнућима Бајрона и Томаса Мана. Постављање споменика Петра II Петровића Његоша у Андрићград је наша захвалница владики, како га Андрић назива, првим Европљанином који се на међама Црне Горе бранио и бранио свој народ и када су га наши негдашњи сународњаци оптуживали за разне гадости, он је своје животно дело стварао и као владика и као духовњак, и није то чинио нападајући Истамбул, а нити Беч. Он је одбранио свој народ од окупатора и непријатеља. Чинио је то пером и пушком и најдраматичније суочење са својим народом он је имао, управо завршивши ратове, када је требало да сломи њихову самовољу и неред у којем су живели. Увео је порезе у Црну Гору, светосавском стазом терао да се школују и негују културу. Био је јунак који се приближио идеалима хеленске традиције, али и западног просветитељства. Није заборављао традицију, колико год се трудио да европеизује себе и своју околину. Његову судбину Иво Андрић је одредио као трагичну. Колико је у свом животу мучио муку и задавао нам својим стиховима да одгонетамо тајне живота, био је наш најснажнији просветитељ и тек је својом смрћу задао нерешиве загонетке, својим и нашим непријатељима, прво због тога што је хтио да буде и Србин и Европљанин. Тек када је умро, почело је његово страдање. Седам пута су му кости премештали као да су хтели да га сакрију испред очију, али и да га смакну од памћења, што на срећу није било могуће. Његова мисао да је човек сламка међу вихорове, тек његовим раним одласком, била је само једна од узвишених мисли које смо у одрастању сретали и сами себе замишљали како бивамо сламчица коју најмањи ветар историје може очас да одува…

(Део поздравне речи на свечаном откривању Његошевог споменика у Андрићграду 29.11. 2013. године)

Mатија Бећковић

Његош у Андрићграду

Кад је Иво Андрић 24. децембра 1934. године на Коларчевом народном универзитету одржао предавање „Његош као трагични јунак косовске мисли“ у корист подизања Његошевог споменика, само је Провиђење могло слутити да ће тај споменик бити подигнут у Андрићграду, иза споменика њему самом, а да ће на постољу будућег Његошевог споменика стајати уклесан и наслов његовог предавања.

Али ни Провиђење није ишло тако далеко да предвиди да ће и тај град и те споменике подићи Емир Немања Кустурица који се тада не беше ни родио. И да ће и тај Немања бити достојан свог имена и подићи Андрићград, ако не једини, а оно најважнији нови град подигнут на свету после Тел Авива. А оба су подигнута на песку, један на морском, а други на речном, а и један и други на Ex Pontu међу световима и црним морима.

У време кад су рушени градови и мостови, храмови и споменици, Кустурица их је од тих рушевина и каменова којима је каменован и он сам – поново подизао.Тако су настајали и памјатници онима који су срушени као дела најдубље оданости духовној стварности и стваралаштву „које понавља дело стварања великог градитеља универзума“ као јединој преосталој нади за опстанак малих народа.

Јован Дучић је говорио: „Шта ће ми кућа кад ћу имати целу улицу“, а Иво Андрић је био подстанар до своје шездесете године. По смрти је један добио  Грачаницу, а други град, захваљујући задужбинарима које нам је подарила Херцеговина.

Кад је Мехмедпаша Соколовић саградио велелепни мост на Дрини, видело се да га је наменио да га  опише неко достојан и преко њега пређе неко најдостојнији, који ће се тек родити, а ми тек данас видимо ко је то био и на кога је мислио.

Добродошао, Господару, у град саграђен и зато да имаш где и код кога да дођеш. А чим си дошао и починуо пред своју цркву, постало је видно да си ту одувек био. Испунила се и она твог духовног сина „Кад се вратиш тамо одакле си некада давно отишао, чини ти се да ниси нигде ни одлазио.“

Свети Петар II Петровић Његош стигао је из далеке будућности као Пустињак цетињски, пре два века, али као да се још није родио.У сваком нараштају се поново рађа и у сваком ће се изнова рађати, док  постане онај који ће се тек родити, а смисао тог рађања, нашег постојања и страдања, нећемо открити до самог краја.

Бронзани Његош у Андрићграду, истоветан оном у Београду и Подгорици, дело је српског Мештровића, академика Сретена Стојановића, Борделовог ученика, Андрићевог младобосанског садруга.

„Само је требало стати код оног што имамо“, саветовао је Иво Андрић и ми смо га, бар у овом случају, послушали. Андрић,Тесла, Пупин, Миланковић, Јован Дучић, Слободан Јовановић,

Петар Лубарда, Меша Селимовић и друга духовна деца Његошева, рекли су што су имали .Тим небесницима и њиховом делу немамо шта да додамо, сем да научимо напамет оно што су нам завештали. И да слушамо ритмове Гламочког кола које шаље своје сигнале небесима, а у њима одјекује било Његошево као „сев наше муње у космосу, у човечанству“.

Капе доле!

(Реч приликом откривања Његошевог споменика у Андрићграду 29.11. 2013. године)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.