Govor sa ramena predaka

Rajko Petrov Nogo

Kada je pre šest godina Milorad Vučelić pokrenuo „Pečat“, niko pa ni on nije mogao znati u šta će taj list izrasti. Nakon trista brojeva, i ovlašnim pogledom unazad, lako se uveriti da su „pečatovci“, i urednici i saradnici, na vreme „uvideli šta se dešava“. A to znači da su prepoznali meštre beščašća, i strane nalogodavce i domaće operativce, koji u udruženom zločinačkom poduhvatu kane da obezglave jedan mali, ali slobodarski narod i da mu rasture kuću. A kada su ih prepoznali, smeli su se i umeli opirati. I onim žutim i ovim šarenim, kojima je, jamačno, isti gazda. Ako glasovi pečatovaca nemaju široku akustiku, to je zato što ih potapa zvanična mediokratska tišina. Ali neka se oni koji su naumili da nam promene DNK ne zavaravaju: ovi glasovi, i još poneki, slični, sve se jasnije i sve oštrije razaznaju. To je uvek tako kada su govornicima megafoni na ramenima predaka. Koji govore sa ramena najboljih predaka, ti nisu „bezbudućni“, jer se „u borbi protiv zla rađaju kao ljudi“. Nije li u zatvorsku porciju, i u našu svest, pre stotinu godina, onaj čije je prezime i ime sastavljeno od jednog načela i jednog arhangela, sa Njegoševih ramena daljinski ugravirao ovu pamtljivu lozinku: „Ko hoće da živi, nek mre – ko hoće da mre, nek živi!“ mikrozaйm onlaйn kto bral zaйm pod materinskiй kapitalzaйm pod mat kapitalzaйm pod materinskiй kapital krasnodar