Када је пре шест година Милорад Вучелић покренуо „Печат“, нико па ни он није могао знати у шта ће тај лист израсти. Након триста бројева, и овлашним погледом уназад, лако се уверити да су „печатовци“, и уредници и сарадници, на време „увидели шта се дешава“. А то значи да су препознали мештре бешчашћа, и стране налогодавце и домаће оперативце, који у удруженом злочиначком подухвату кане да обезглаве један мали, али слободарски народ и да му растуре кућу. А када су их препознали, смели су се и умели опирати. И оним жутим и овим шареним, којима је, јамачно, исти газда. Ако гласови печатоваца немају широку акустику, то је зато што их потапа званична медиократска тишина. Али нека се они који су наумили да нам промене DNK не заваравају: ови гласови, и још понеки, слични, све се јасније и све оштрије разазнају. То је увек тако када су говорницима мегафони на раменима предака. Који говоре са рамена најбољих предака, ти нису „безбудућни“, јер се „у борби против зла рађају као људи“. Није ли у затворску порцију, и у нашу свест, пре стотину година, онај чије је презиме и име састављено од једног начела и једног архангела, са Његошевих рамена даљински угравирао ову памтљиву лозинку: „Ко хоће да живи, нек мре – ко хоће да мре, нек живи!“ микрозайм онлайн кто брал займ под материнский капиталзайм под мат капиталзайм под материнский капитал краснодар