Годишњи рапорт критичaра – Књижевност без наде

Пише Васа Павковић

Када се читалац белетристике нађе у некој од великих, прелепих књижара у Београду, а око њега зашљаште стотине и стотине привлачних, шарених корица, тешко да ће он поверовати како је домицилна књижевност остављена на брисаном простору и препуштена ентузијазму стотинак писаца и неколико издавача…

Обични читалац белетристике, који не прати тенденције него, пре свега, посећује књижаре и трага за новим насловима, вероватно ће бити изненађен кад прочита овај текст чија је поента да српској књижевности никад није било теже. Наиме, када се нађе у некој од великих, прелепих књижара у Београду, а око њега зашљаште стотине и стотине привлачних, шарених корица, тешко да ће поверовати како је домицилна књижевност остављена на брисаном простору и препуштена ентузијазму стотинак писаца и неколико издавача… А управо је тако.

Сјај помињаних књижара понајвише је сјај преведених, комерцијалних наслова, где се „гурају“ светске бестселерске звезде са тренутно мање успешним и маркетиншки подржаним колегама звучних имена. Углавном тривијални сезонски наслови доминирају полицама наших књижара и библиотека, јер сиромашна публика и од јавних библиотека захтева да што пре набаве хитове и тако укруг. Непрекидно се обнавља треш-лектира, забавни романчићи и тротомне романчине о еротици зиме, пролећа и лета. Следе и нови наставци са јесени и неколико нових годишњих доба – све за маркетинг и продају…

Базичне релације су поремећене и ту тешко да се може помоћи, поготово ако они код којих су полуге моћи не маре за књиге ни књижевност. Не рече ли недавно наш новопостављени министар културе да су писци најкривљи што је стање такво какво је. А њему се као диригенту ипак мора веровати.

Но шалу на страну, погледајмо како то изгледа на неколико нивоа.

Рецимо: часописи! У њима се српска књижевност скоро два века објављивала, мењала, расла, стизала и стигла свет. Данас је часописна продукција минимална и препуштена голом ентузијазму уредништава и писаца. Једна једина књижара у Београду (о другим градовима да не говоримо) прихвата и продаје часописе! „Александар Белић“ на Студентском тргу. Комисија за часописе је „по бабу и по стричевима“ десетковала финансирање часописа, међу којима су и неки старији од века („Градина“) и неки који чине врх часописне продукције („Кораци“). По неком добром часопису бачена је која кост, како би рекао Васко Попа, али тек да се појаве (ради реда). Ни данас није промењена ситуација у којој један једини хрватски часопис од угледа добија више новца од државе него сви српски часописи скупа!

 

Рецимо: поезија! Данас постоји само један прави издавач лирике у Србији, лирике која по општем уверењу међу писцима представља врхунац савремене књижевне продукције на српском језику. Реч је о краљевачкој Библиотеци „Стефан Првовенчани“. Однедавно Краљевчанима друштво прави и мала едиција „Најбоља“ из Панчева, где је ове године објављено четири књиге. Ако томе додамо књиге КОВ-а из Вршца (три-четири) књиге „Архипелага“ и „Трећег трга“ (реч је о малом алтернативном издавачу који је, а да нико не зна како, објавио капиталне антологије пољске поезије Бисерке Рајчић и француске поезије Коље Мићевића) – исцрпели смо цео списак. Скоро годину дана су српски писци чекали да сви тендери и антитендери прођу у Новом Саду и да се појави ново коло савремене продукције у издању „Културног центра Новог Сада“. До сада, последњих дана децембра, нису дочекали!

Рецимо: приповедаштво! Као и страни едитори и наши углавном беже од збирки прича. На њих право имају само етаблирани писци, романсијери од највишег угледа. Искораци „Агоре“ или „Архипелага“ и понека антологија „Лагуне“ једина су прекорачења овог „табуа“.

 

Рецимо: романи! И ове године је штампано преко 150 романа. Већина од њих су објављени захваљујући чињеници да не постоји никаква културна и издавачка политика. Разни мали и већи издавачи из Србије, алтернативни колико и комерцијални, штампају романе без лектуре и коректуре, у шароликој, неукусној опреми. Ту и тамо јави се неки изузетак и то пре код великих комерцијалних кућа, него код, како би било логичније, малих и алтернативних. Међу 150 романа које сам прочитао ове године препознао сам само два млада, нова имена која обећавају: Бојана Бабића и Дину Хрецак! Да ли је то довољно? Наравно да није, а још горе је што је сасвим неисправљиво због културног пада наше књижевне сцене у последњој деценији 20. века. Кад искуснији читалац погледа романе које су писали лекари (пита се ко нас лечи); архитекти (пита се ко гради наше куће); правници (пита се ко нас брани и тужи у судовима) итд. Општа пометња и пад – као у лошим филмовима, с лоше снимљеним сликама и јефтино продуцираним тоном и музиком! Због наопаке логике коју су усвојили и којом се руководе, домаћи издавачи много лакше објављују петпарачке, фељтонистичке „романе“ него квалитетне и иновативне романе чији су творци, често, веома познати и проверени писци!

Рецимо: манифестације! Беспарица је већину манифестација од традиције и престижа свела на један једини дан трајања и на ритуализацију давно освојене форме – тако да је и оно мало заинтересоване публике сасвим удаљено од писаца и књижевности. Већина савремених, новијих манифестација пре свега служи организаторима истих да у Србију позову колеге из екс ју република, који ће им узвратити већ ове године контрапозивом на некој хрватској, македонској или шта-ти-ја-знам иној манифестацији. У то и ту – све је стало.

Све у свему: мало је разлога за наду и нимало за оптимизам.