Godišnji raport kritičara – Književnost bez nade

Piše Vasa Pavković

Kada se čitalac beletristike nađe u nekoj od velikih, prelepih knjižara u Beogradu, a oko njega zašljašte stotine i stotine privlačnih, šarenih korica, teško da će on poverovati kako je domicilna književnost ostavljena na brisanom prostoru i prepuštena entuzijazmu stotinak pisaca i nekoliko izdavača…

Obični čitalac beletristike, koji ne prati tendencije nego, pre svega, posećuje knjižare i traga za novim naslovima, verovatno će biti iznenađen kad pročita ovaj tekst čija je poenta da srpskoj književnosti nikad nije bilo teže. Naime, kada se nađe u nekoj od velikih, prelepih knjižara u Beogradu, a oko njega zašljašte stotine i stotine privlačnih, šarenih korica, teško da će poverovati kako je domicilna književnost ostavljena na brisanom prostoru i prepuštena entuzijazmu stotinak pisaca i nekoliko izdavača… A upravo je tako.

Sjaj pominjanih knjižara ponajviše je sjaj prevedenih, komercijalnih naslova, gde se „guraju“ svetske bestselerske zvezde sa trenutno manje uspešnim i marketinški podržanim kolegama zvučnih imena. Uglavnom trivijalni sezonski naslovi dominiraju policama naših knjižara i biblioteka, jer siromašna publika i od javnih biblioteka zahteva da što pre nabave hitove i tako ukrug. Neprekidno se obnavlja treš-lektira, zabavni romančići i trotomne romančine o erotici zime, proleća i leta. Slede i novi nastavci sa jeseni i nekoliko novih godišnjih doba – sve za marketing i prodaju…

Bazične relacije su poremećene i tu teško da se može pomoći, pogotovo ako oni kod kojih su poluge moći ne mare za knjige ni književnost. Ne reče li nedavno naš novopostavljeni ministar kulture da su pisci najkrivlji što je stanje takvo kakvo je. A njemu se kao dirigentu ipak mora verovati.

No šalu na stranu, pogledajmo kako to izgleda na nekoliko nivoa.

Recimo: časopisi! U njima se srpska književnost skoro dva veka objavljivala, menjala, rasla, stizala i stigla svet. Danas je časopisna produkcija minimalna i prepuštena golom entuzijazmu uredništava i pisaca. Jedna jedina knjižara u Beogradu (o drugim gradovima da ne govorimo) prihvata i prodaje časopise! „Aleksandar Belić“ na Studentskom trgu. Komisija za časopise je „po babu i po stričevima“ desetkovala finansiranje časopisa, među kojima su i neki stariji od veka („Gradina“) i neki koji čine vrh časopisne produkcije („Koraci“). Po nekom dobrom časopisu bačena je koja kost, kako bi rekao Vasko Popa, ali tek da se pojave (radi reda). Ni danas nije promenjena situacija u kojoj jedan jedini hrvatski časopis od ugleda dobija više novca od države nego svi srpski časopisi skupa!

 

Recimo: poezija! Danas postoji samo jedan pravi izdavač lirike u Srbiji, lirike koja po opštem uverenju među piscima predstavlja vrhunac savremene književne produkcije na srpskom jeziku. Reč je o kraljevačkoj Biblioteci „Stefan Prvovenčani“. Odnedavno Kraljevčanima društvo pravi i mala edicija „Najbolja“ iz Pančeva, gde je ove godine objavljeno četiri knjige. Ako tome dodamo knjige KOV-a iz Vršca (tri-četiri) knjige „Arhipelaga“ i „Trećeg trga“ (reč je o malom alternativnom izdavaču koji je, a da niko ne zna kako, objavio kapitalne antologije poljske poezije Biserke Rajčić i francuske poezije Kolje Mićevića) – iscrpeli smo ceo spisak. Skoro godinu dana su srpski pisci čekali da svi tenderi i antitenderi prođu u Novom Sadu i da se pojavi novo kolo savremene produkcije u izdanju „Kulturnog centra Novog Sada“. Do sada, poslednjih dana decembra, nisu dočekali!

Recimo: pripovedaštvo! Kao i strani editori i naši uglavnom beže od zbirki priča. Na njih pravo imaju samo etablirani pisci, romansijeri od najvišeg ugleda. Iskoraci „Agore“ ili „Arhipelaga“ i poneka antologija „Lagune“ jedina su prekoračenja ovog „tabua“.

 

Recimo: romani! I ove godine je štampano preko 150 romana. Većina od njih su objavljeni zahvaljujući činjenici da ne postoji nikakva kulturna i izdavačka politika. Razni mali i veći izdavači iz Srbije, alternativni koliko i komercijalni, štampaju romane bez lekture i korekture, u šarolikoj, neukusnoj opremi. Tu i tamo javi se neki izuzetak i to pre kod velikih komercijalnih kuća, nego kod, kako bi bilo logičnije, malih i alternativnih. Među 150 romana koje sam pročitao ove godine prepoznao sam samo dva mlada, nova imena koja obećavaju: Bojana Babića i Dinu Hrecak! Da li je to dovoljno? Naravno da nije, a još gore je što je sasvim neispravljivo zbog kulturnog pada naše književne scene u poslednjoj deceniji 20. veka. Kad iskusniji čitalac pogleda romane koje su pisali lekari (pita se ko nas leči); arhitekti (pita se ko gradi naše kuće); pravnici (pita se ko nas brani i tuži u sudovima) itd. Opšta pometnja i pad – kao u lošim filmovima, s loše snimljenim slikama i jeftino produciranim tonom i muzikom! Zbog naopake logike koju su usvojili i kojom se rukovode, domaći izdavači mnogo lakše objavljuju petparačke, feljtonističke „romane“ nego kvalitetne i inovativne romane čiji su tvorci, često, veoma poznati i provereni pisci!

Recimo: manifestacije! Besparica je većinu manifestacija od tradicije i prestiža svela na jedan jedini dan trajanja i na ritualizaciju davno osvojene forme – tako da je i ono malo zainteresovane publike sasvim udaljeno od pisaca i književnosti. Većina savremenih, novijih manifestacija pre svega služi organizatorima istih da u Srbiju pozovu kolege iz eks ju republika, koji će im uzvratiti već ove godine kontrapozivom na nekoj hrvatskoj, makedonskoj ili šta-ti-ja-znam inoj manifestaciji. U to i tu – sve je stalo.

Sve u svemu: malo je razloga za nadu i nimalo za optimizam.