Стеријина комедија као мјузикл

Пише Рашко В. Јовановић

„Женидба и удадба“ је драматизована епизода из другог дела сатире „Роман без романа“, који је Стерија намеравао да објављује у свескама, али за живота то није учини

Позориште на Теразијама као да се дефинитивно определило за мјузикле због којих се одрекло извођења комедија, што је сасвим погрешно. Неспорно је да треба изводити и мјузикле, али не смемо заборавити да се овај театар некад звао Хумористичко позориште, потом и Београдска комедија. Ваљда због опредељења искључиво за мјузикле и повремено за балетске представе, у овом театру непрестано трагају за новим мјузиклима. У складу са таквим настојањем, мора се рећи како је била умесна идеја да се према Стеријиној комедији „Женидба и удадба“ приреди мјузикл. У суштини, „Женидба и удадба“ је драматизована епизода из другог дела сатире „Роман без романа“, који је Стерија намеравао да објављује у свескама, али за живота то није учинио. Бракови из рачуна, засновани на материјалним интересима и уз обавезно посредовање проводаџије, инспирисали су Стерију да напише ову малу друштвену комедију, која је први пут приказана у Београду 1842. године, у Театру на Ђумруку, иначе првом позоришту српске метрополе.
Структура „Женидбе и удадбе“ веома је специфична: то је низ таблоа, односно жанр-слика бидермајерског времена у којем се беспоштедно представља изопаченост бракова из рачуна, који се најчешће темеље на превари и у којима су обично обмануте обе стране. Из ове комедијице и те како избијају песимистички тонови, као што је случај и са другим Стеријиним комедијама. Три слике овог сценског дела, које би се могло означити и комедиографском скицом – „Просидба“, „Шест недеља пре венчања“ и „Шест недеља после венчања“, непосредно и отворено, без икаквог улепшавања, приказују три фазе тока бракова насталих из рачуна, веома бројних у Стеријино време, али и много година потом – могло би се рећи све до данас.
Очигледно је да за „Женидбу и удадбу“ Стерија, као уосталом и за остала своја сценска дела, није тражио узоре међу страним писцима. Све је то могао видети у родном Вршцу: младожења који настоји да женидбом реши материјални статус, девојка која се вољом родитеља удаје за оног кога неће, проводаџија који жели да се окористи својом „успешном“ мисијом и родбина и други весељаци жељни јела и пића на свадби били су му свакако познати, баш као и брачне распре после веселог свадбеног пира, најчешће због изостанка обећанога мираза.
Владимир Лазић спретно је адаптирао текст „Женидбе и удадбе“ прилагодивши га жанру мјузикла. Кад већ то Стерија није учинио, добро је што је адаптатор текста наденуо имена лицима (изузев Проводаџији) и његов потез не сме се тумачити само као формалност, јер је свакако био од помоћи глумцима, донекле и гледаоцима. Како му ово није први сценски сусрет са овим Стеријиним делом – још нам је у сећању његова режија „Женидбе и удадбе“ на сцени зајечарског Позоришта „Зоран Радмиловић“ – треба рећи да је и овом поставком успео пре свега да оствари забавну представу, тако да је Стеријин сатирички приступ потиснут у други план, што је свакако штета.

[restrictedarea] Познати естрадни певач Момчило Бајагић Бајага компоновао је мјузикл „Женидба и удадба“. Како је реч о његовом дебију у својству композитора за позоришну сцену, то можемо само поздравити и оценити да је његов први рад те врсте успео и морамо изразити наду да ће и даље наставити да ради у театру. Треба рећи да су знатан допринос музичкој страни извођења дали аутор музичких аранжмана и оркестрације Александар Локнер и писац текстова сонгова Жељко Мијановић.
Глумци су са афинитетом и приметним еланом наступили у овом мјузиклу. Посебно су се истакли Душко Радовић као Јован, отац старинског кова, Мирјана Мина Лазаревић као Јулка, ћерка пристигла за удају и, нарочито, Лазар као наизглед кротки младожења, Елизабета Ђоревска као Марта, свезнајућа тетка и Милан Милосављевић као Митар, опрезни теча. Љиљана Степановић као мајка благе нарави, насупрот тој квалификацији имала је прегрубу маску, као што је и Мирољуб Турајлија деловао више кловновски него као проводаџија.
Сценографија Драгана Лазића била је тек делимично функционална, будући да је остављала довољно простора за плесне и групне сцене, није омогућавала глумцима да остваре непосредан контакт са гледалиштем, јер се приличан број призора играо на некој тераси – балкону, односно узвишеном ограђеном простору обраслом цвећем и некаквим бршљаном. Костими Снежане Шимић били су превише китњасти, тако да је већина извођача подсећала на накинђурене лутке. Као да се желело кичем подсмехнути кичу негдашњих времена. Наравно, као резултат добили смо – само кич! Штета, поготово што знамо да је ова Стеријина комедија и данас донекле актуелна.

[/restrictedarea]