Sterijina komedija kao mjuzikl

Piše Raško V. Jovanović

„Ženidba i udadba“ je dramatizovana epizoda iz drugog dela satire „Roman bez romana“, koji je Sterija nameravao da objavljuje u sveskama, ali za života to nije učini

Pozorište na Terazijama kao da se definitivno opredelilo za mjuzikle zbog kojih se odreklo izvođenja komedija, što je sasvim pogrešno. Nesporno je da treba izvoditi i mjuzikle, ali ne smemo zaboraviti da se ovaj teatar nekad zvao Humorističko pozorište, potom i Beogradska komedija. Valjda zbog opredeljenja isključivo za mjuzikle i povremeno za baletske predstave, u ovom teatru neprestano tragaju za novim mjuziklima. U skladu sa takvim nastojanjem, mora se reći kako je bila umesna ideja da se prema Sterijinoj komediji „Ženidba i udadba“ priredi mjuzikl. U suštini, „Ženidba i udadba“ je dramatizovana epizoda iz drugog dela satire „Roman bez romana“, koji je Sterija nameravao da objavljuje u sveskama, ali za života to nije učinio. Brakovi iz računa, zasnovani na materijalnim interesima i uz obavezno posredovanje provodadžije, inspirisali su Steriju da napiše ovu malu društvenu komediju, koja je prvi put prikazana u Beogradu 1842. godine, u Teatru na Đumruku, inače prvom pozorištu srpske metropole.
Struktura „Ženidbe i udadbe“ veoma je specifična: to je niz tabloa, odnosno žanr-slika bidermajerskog vremena u kojem se bespoštedno predstavlja izopačenost brakova iz računa, koji se najčešće temelje na prevari i u kojima su obično obmanute obe strane. Iz ove komedijice i te kako izbijaju pesimistički tonovi, kao što je slučaj i sa drugim Sterijinim komedijama. Tri slike ovog scenskog dela, koje bi se moglo označiti i komediografskom skicom – „Prosidba“, „Šest nedelja pre venčanja“ i „Šest nedelja posle venčanja“, neposredno i otvoreno, bez ikakvog ulepšavanja, prikazuju tri faze toka brakova nastalih iz računa, veoma brojnih u Sterijino vreme, ali i mnogo godina potom – moglo bi se reći sve do danas.
Očigledno je da za „Ženidbu i udadbu“ Sterija, kao uostalom i za ostala svoja scenska dela, nije tražio uzore među stranim piscima. Sve je to mogao videti u rodnom Vršcu: mladoženja koji nastoji da ženidbom reši materijalni status, devojka koja se voljom roditelja udaje za onog koga neće, provodadžija koji želi da se okoristi svojom „uspešnom“ misijom i rodbina i drugi veseljaci željni jela i pića na svadbi bili su mu svakako poznati, baš kao i bračne raspre posle veselog svadbenog pira, najčešće zbog izostanka obećanoga miraza.
Vladimir Lazić spretno je adaptirao tekst „Ženidbe i udadbe“ prilagodivši ga žanru mjuzikla. Kad već to Sterija nije učinio, dobro je što je adaptator teksta nadenuo imena licima (izuzev Provodadžiji) i njegov potez ne sme se tumačiti samo kao formalnost, jer je svakako bio od pomoći glumcima, donekle i gledaocima. Kako mu ovo nije prvi scenski susret sa ovim Sterijinim delom – još nam je u sećanju njegova režija „Ženidbe i udadbe“ na sceni zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović“ – treba reći da je i ovom postavkom uspeo pre svega da ostvari zabavnu predstavu, tako da je Sterijin satirički pristup potisnut u drugi plan, što je svakako šteta.

[restrictedarea] Poznati estradni pevač Momčilo Bajagić Bajaga komponovao je mjuzikl „Ženidba i udadba“. Kako je reč o njegovom debiju u svojstvu kompozitora za pozorišnu scenu, to možemo samo pozdraviti i oceniti da je njegov prvi rad te vrste uspeo i moramo izraziti nadu da će i dalje nastaviti da radi u teatru. Treba reći da su znatan doprinos muzičkoj strani izvođenja dali autor muzičkih aranžmana i orkestracije Aleksandar Lokner i pisac tekstova songova Željko Mijanović.
Glumci su sa afinitetom i primetnim elanom nastupili u ovom mjuziklu. Posebno su se istakli Duško Radović kao Jovan, otac starinskog kova, Mirjana Mina Lazarević kao Julka, ćerka pristigla za udaju i, naročito, Lazar kao naizgled krotki mladoženja, Elizabeta Đorevska kao Marta, sveznajuća tetka i Milan Milosavljević kao Mitar, oprezni teča. Ljiljana Stepanović kao majka blage naravi, nasuprot toj kvalifikaciji imala je pregrubu masku, kao što je i Miroljub Turajlija delovao više klovnovski nego kao provodadžija.
Scenografija Dragana Lazića bila je tek delimično funkcionalna, budući da je ostavljala dovoljno prostora za plesne i grupne scene, nije omogućavala glumcima da ostvare neposredan kontakt sa gledalištem, jer se priličan broj prizora igrao na nekoj terasi – balkonu, odnosno uzvišenom ograđenom prostoru obraslom cvećem i nekakvim bršljanom. Kostimi Snežane Šimić bili su previše kitnjasti, tako da je većina izvođača podsećala na nakinđurene lutke. Kao da se želelo kičem podsmehnuti kiču negdašnjih vremena. Naravno, kao rezultat dobili smo – samo kič! Šteta, pogotovo što znamo da je ova Sterijina komedija i danas donekle aktuelna. [/restrictedarea]