Pečat nedelje

CENZURA  NA  SAJMU KNJIGA – „PROSTORI SLOBODE“, THE BALKAN WAY

Piše Stefan Karganović

Već četiri godine uzastopno holandska nevladina organizacija Istorijski projekat Srebrenica ima štand na Sajmu knjiga u Beogradu. Ova bi godina bila peta, da 5. oktobra 2013. (na znameniti dan demokratskog prosvetljenja) nismo primili pismo kojim smo obavešteni da nam je ove, 2013. godine, učešće na Sajmu knjiga – zabranjeno. Perfidna zbrka očitovala se kroz činjenicu da je represivno pismo nosilo potpis Mirjane Lukić, rukovodioca projekta „Beogradskog sajma,“ a tekst je bio pisan po meri i porudžbini ustanove potpuno različitog karaktera – Odbora „Sajma knjiga.“ Taj Odbor je, kako se ispostavilo, politički prirepak Skupštine grada Beograda i u vezi sa ovim sajmom on o svemu odlučuje, te samim tim snosi moralnu odgovornost za formulisanje i sprovođenje zvanične politike Sajma knjiga. U toj kafkijanskoj šemi, rukovodstvo „Beogradskog sajma“ samo izvršava administrativne naloge, a predusretljiva gospođa Lukić, koja je prinuđena da potpisuje pisma upućena izlagačima, slagala se sa sadržajem ili ne, samo je – kolateralna šteta.
Ako vam još uvek nije jasno ko je šta u ovom balkanskom kabuki pozorištu, to i jeste svrha vešto smišljene konfuzije – da vam ništa ne bude jasno. Ispred Skupštine grada, za godišnju manifestaciju po kojoj je Beograd nadaleko čuven – Sajam knjiga – zadužen je aparatčik DS-a, Željko Ožegović, na čelu petočlanog „Odbora“. G. Ožegović nije ličnost iz književnog sveta. Iz političkog, da. To je, valjda, u evropskoj Srbiji dovoljno da odlučujete ko je u svetu književnosti i izdavaštva podoban, a ko ne.
Oh da, u ovoj priči se pojavljuje još jedna simpatična ličnost, verovatno neizbežna u svakom represivnom kontekstu. Pogodili ste: Nataša Kandić. Ova stipendistkinja zapadnih humanista i dušebrižnika, osnivač sopstvenog „Fonda za humanitarno pravo,“ podnela je vrlo teško peticiju protiv njene inicijative za REKOM, politički usmerenu reviziju novije istorije, koju su na našem štandu na Sajmu knjiga 2012. godine građani potpisivali sa velikim elanom i u impresivnim broju. Uzbudila se do te mere da je telefonirala upravi Sajma da lično izrazi krajnje nezadovoljstvo…
Ovogodišnje pismo Odbora, pod rukovodstvom aparatčika Ožegovića, sa potpisom nedužne gospođe Lukić, upućeno Istorijskom projektu Srebrenica, reflektuje bes ideoloških istomišljenika koji se, izgleda, godinu dana nakupljao čekajući sledeću zgodnu priliku da se iskali. Izgovor Odbora da smo našim nastupom prošle godine „uvredili verska, nacionalna i ostala prava građana“, pa da nam se zato ove godine zabranjuje učešće na Sajmu, deluje krajnje neubedljivo. Stotine građana sa velikim entuzijazmom potpisivalo je našu peticiju protiv inicijative gospođe Kandić i niko od njih nam se nije žalio da im kršimo neko pravo. Naprotiv, bili su presrećni što im je Istorijski projekat Srebrenica omogućio da se kao građani putem peticije obrate svojoj Vladi i izraze stav po jednom pitanju od velikog društvenog značaja. To što je šokiralo balkanskog aparatčika, g. Ožegovića i njegov Odbor – javno potpisivanje peticije – u civilizovanim zemljama ne smatra se narušavanjem nego, naprotiv, afirmacijom prava građana. Bar tako piše u prvom amandmanu Ustava Sjedinjenih Američkih Država, čiji provincijalni Oci, osnivači lekcije iz demokratije, verovatno nisu učili u istoj kumrovačkoj školi gde su diplomirali gospođa Kandić i g. Ožegović.
Naravno, da Istorijski projekat Srebrenica nije kreativan, teško da bi izdržao petogodišnji megdan sa opskurantistima iz Srebreničkog lobija i njihovim otvorenim i skrivenim simpatizerima. Kada smo primili pismo od Odbora, g. Ožegovića, odmah smo mu argumentovano odgovorili, ali bez stvarnog očekivanja da će kafkijanski cenzori, koji se kriju iza suknje gospođe Lukić, biti dovoljno muškarci da se upuste u neposredan dijalog sa nama. I zaista, do danas nikakav suštinski odgovor nismo dobili. Istini za volju, nismo ga bez daha ni očekivali pa smo zato smislili bolje rešenje. U svojstvu člana Udruženja izdavača Republike Srpske, Istorijski projekat Srebrenica ima pravo da svoja izdanja izlaže na njihovom štandu u hali 2 na Sajmu knjiga. Sav trud gospođe Kandić i g. Ožegovića pokazao se uzaludnim.
Sada moraju ili da nas i ove godine trpe na Sajmu knjiga ili da dođu da nas fizički isteraju. Njihov izbor, nama odgovaraju obe varijante. Za Istorijski projekat Srebrenica, na ovogodišnjem Sajmu pod zvučnom parolom „Prostori slobode“, ovo je kao i obično – win-win situacija.
Ako uz obavezan škrgut zuba moraju da nas istrpe, mi smo pobedili. Ako dođu sa obezbeđenjem da nas nasilno uklone sa svog „prostora slobode“ i da međunarodnoj i domaćoj publici pokažu puni opseg svoga barbarluka i licemerja – oni su izgubili.

Zukorlićeva pretnja

Muamer Zukorlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, otvoreno je pripretio rušenjem Srbije. Njegova je pretnja, barem zasad, ostala bez odgovora nadležnih državnih organa.
„Nikoliću,“ poručio je Zukorlić, „neću ti rušiti Srbiju ako me ne nateraš.“ I dodao zagonetno: „Nikolić nam je dao neka obećanja, i ja ga podsećam da je vreme da ih polako, jedno po jedno, ispunjava… Evo, vidite onaj predsednik bivši, koji je sad na privremenom radu u inostranstvu, nema ga nigde. Zašto je pao? Zato što je hteo izneveriti. Dva puta je biran zahvaljujući bošnjačkim glasovima u Sandžaku, i onda je obećanja koja je dao, izneverio.“

Loza od reči Milana Jelića  

Nekada su vinogradari smatrani ljudima koji su, strpljivo obrađujući svoj vrt, slaveći prošle i pozdravljajući nove berbe, saučestvovali u promisli višnjeg. Otuda su priče o strpljivim i umnim vinogradarima našle svoje mesto u starim spisima i narodnim pričama. No, malo je priča samih vinogradara. Moj put, autobiografsko delo vinogradara Milijana Jelića, predstavljeno na svečanosti „U čast loze od Valjeva“ novo je iščitavanje sveta iz koga smo potekli, a na koji smo u užurbanom hodu kroz savremeni trenutak zaboravili. Tople priče o Bogu, razumevanju sveta, stvaranju, domovini, rodnom kraju i  prijateljstvu, ovu malu, ali nadasve neobičnu knjigu svrastavaju u red onih koje nas zateknu pred pitanjem: da li smo i u kom trenutku zaboravili na sve te jednostavne, ali presudne istine?

Vidić bi u rat za Kosovo

Čuveni trener Mančester junajteda Aleksa Ferguson otkrio je u svojoj tek objavljenoj autobiografiji da je srpski fudbaler Nemanja Vidić, koga je upravo Ferguson izabrao za kapitena ekipe, svojevremeno bio spreman da ide u rat za Kosovo:
„Vidić je hladna, nepopustljiva priroda. On je ponosni Srbin. Jednom mi je 2009. godine prišao i rekao da bi mogao da mu stigne poziv. Pitao sam ga koji poziv. Rekao mi je: ‚Kosovo. Želim da idem. To je moja dužnost.‘ U očima mu se videlo da je spreman na to“, napisao je Ferguson u knjizi o svom životu.
Zahvaljujući čuvenom škotskom stručnjaku, sada možemo da uporedimo kako na kosmetsko pitanje gleda jedan od najuspešnijih Srba današnjice – Vidić – a kako brojni dušebrižnici koji nas oduvek ubeđuju da je „Kosovo izgubljeno“.