Srbiji oduzeta reč

Piše Miodrag Zarković

Već prva septembarska sedmica, prepuna dramatičnih događaja, pokazala je koliko su ovdašnja glasila sklona prećutkivanju svega što nije u saglasju sa „evropskom agendom“

Protest hrvatskih branitelja, ali i drugih građana Vukovara koji nisu zadovoljni zbog uvođenja dvojezičnih tabli, završen je negde oko podneva na mestu sa kojeg je jutros i krenuo, tačnije ovde, na glavnom gradskom vukovarskom trgu. Danas nije bilo fizičkog nasilja, ali protestna šetnja jeste prošla u tenzijama. Ista meta kao juče, samo dalje odstojanje. Danas fizički nije bilo moguće čekićem razbiti tablu ispisanu na ćirilici, jer je jednu, u proseku, čuvalo oko 30 policajaca, uz metalnu barikadu.“
Nedostaje li vam nešto u ovim rečenicama, kojima je izveštačica televizije B92 započela svoj prilog o vukovarskim nemirima, prikazan u utorak, 3. septembra? Recimo: nedostaju li vam „ekstremni desničari“, „ultranacionalisti“ ili „huligani“? Zar nisu to pojmovi kojima izveštači B92 obavezno opisuju ulične nerede?
Jesu, ali izgleda samo ako su u nerede na bilo koji način uključeni Srbi. U tim slučajevima, B92 ne propušta priliku da srpske učesnike, najčešće pripadnike nekih od rodoljubivih udruženja ili pak Srbe sa Kosova i Metohije, naziva pomenutim izrazima. Kao što vidimo, međutim, ta pravila ne važe za Hrvatsku, gde bi morala da budu čak i dodatno pooštrena, pošto ono što se tamo već mesecima dešava povodom postavljanja ćiriličnih natpisa u opštinama sa najmanje trećinom srpskog stanovništva, nema svoj odraz u Srbiji: niko nikada se, naime, u Srbiji nije nasilno bunio protiv latinice ili ma kojeg drugog pisma, ili jezika, pa ni protiv bilo koje nacionalne manjine. Ovdašnje prilike u kojima su izbijali ulični nemiri, pa B92 to onda pratila uobičajeno otrovnim arsenalom uvreda na račun protestanata, nikada nisu imale ni približno toliko zlokoban i krvoločan temelj kao ove u Vukovaru – a ipak, B92 niti jednom nije u izveštavanju sa vukovarskih ulica potegla pojmove poput ekstremista, huligana ili nacionalista. Naprotiv, za najnovije ustaško divljanje po Vukovaru korišćeni su vrlo blagi izrazi (recimo: „nekadašnji branitelji“ ili „kolona“), a mržnjom zadojenim protestantima čak je bilo omogućeno da se obrate neposredno u kameru „devedeset dvojke“, što je, podsetimo, protestantima u Srbiji redovno uskraćivano.
Štaviše, pomenuti prilog od utorka novinarka B92 završila je ovim pomirljivim zaključkom:
„Table ostaju, protesti se nastavljaju. Policija je pod punom ratnom opremom, sve dok neko ne nađe bolje rešenje. Pozivi na mir i toleranciju se čuju od najviših, pa i od lokalnih zvaničnika, uz konkretan apel gradonačelnika Željka Saba da Vukovar ne postane Bejrut.“

[restrictedarea] ***
Šta li tek reći za vrle javne servise, koji, za razliku od B92, nisu imali čak ni izveštače na licu mesta, tj. u samom Vukovaru, iako se sedmicama unapred znalo da će postavljanje ćiriličnih natpisa izazvati tamo neoustašku histeriju!
„Radio-Televizija Vojvodine“ nije imala svoje kamere na vukovarskim ulicama, što je iznenađujuće, ako se ima u vidu da su njihovi novinari – ponajviše Marina Fratucan – inače redovno odlazili u Hrvatsku i izveštavali sa mnogih događaja od nikakvog značaja za Srbiju (recimo sa lokalnih izbora ili o zagrebačkim neprilikama sa snežnom vejavicom). Ovoga puta, kada je reč o fašizmu koji se već bezmalo sto godina nalazi u korenu maltene svakog nasilja na prostoru kojem se tepa „jugosfera“, RTV je, međutim, izostala. Možda i zbog besparice, koja ovu kuću potresa uzduž i popreko.
RTS, sa druge strane, nema pravo na slično „opravdanje“. Ono, ni tamo ne cvetaju ruže u novčanom smislu, ali za put do Vukovara svakako imaju dovoljno novca. Uostalom, ne tako davno, kada je Hrvatska 1. jula zvanično ušla u Evropsku uniju, RTS-ov izveštač Miloš Milić dva se dana uživo javljao sa Trga Bana Jelačića, prenoseći odande utiske sa zvanične proslave: za taj je put uredništvo RTS-a odobrilo neophodna sredstva. Ovog je puta, avaj, Milić priloge pravio iz beogradskog studija, preuzimajući gotove snimke HRT-a. Ni Milić, međutim, nije niti jednom iskoristio izraze poput „ekstremni desničari“, „ultranacionalisti“ ili, ne daj bože, „huligani“, koje i Javni servis upotrebljava kada izveštava o protestima po srpskim gradovima. U neku ruku, RTS je u tepanju neoustaškim vukovarskim izlivima otišao čak i dalje nego B92, nazivajući protestante najčešće „grupom građana“:
„Na dvojezičke table, čekićem: grupa građana i predstavnika Štaba za odbranu hrvatskog Vukovara prvo su ispred zgrade poreske uprave razbili i skinuli ploču, a potom je uklonili i sa zgrade vukovarske policije.“
Razlog za ovoliko prećutkivanje ovako očiglednih i razjarenih izliva mržnje može samo da se nazre, ali u njegovom prepoznavanju i nije potrebna neka naročita pronicljivost: srpska javnost je odavno prineta na žrtvu vajnog „regiona“, jer bi bez Srbije kao unosnog tržišta taj „region“ sa svojom kilavom privredom odavno kolabirao, a da bi građani Srbije nastavili da služe kao tržište namenjeno isključivo hranjenju „regionalne“ privrede, najmračnije se istine o tom regionu – od kojih je ustaštvo svakako najmračnija – jednostavno moraju prećutkivati ili barem predstavljati u kakvom neškodljivom svetlu. Na to misle svi naši „lideri regiona“, od Tadića, preko Dačića, do Vučića, kada naklapaju o „sve boljim odnosima“ sa Hrvatskom, a pošto je Javni servis, sa sve Tijanićem kao direktorom, odvajkada ganut tim „boljim odnosima“, rešen je da ih očuva po cenu ma kakvog poniženja, sramote ili stradanja.
***
Dok se o vukovarskom ustaštvu govorilo tiho, o Marku Jakšiću se nije govorilo nikako. Poslaniku DSS-a je u ponedeljak u skupštinskoj raspravi oduzeta reč, zato što je Briselski sporazum nazvao izdajom, a beogradske vlastodršce optužio da doprinose „velikoj Albaniji“, ali se taj incident, kao ni kasnije protivljenje šefa Odborničke grupe DSS-a Miloša Aligrudića, nije našao u „Dnevniku“ RTS-a od ponedeljka, 2. septembra. Izveštaj iz Skupštine je obuhvatio raspravu Vučića i Dačića sa „demokratama“ i Dinkićevim poslanicima, ali odstranjivanje Jakšića nije ni pomenuto. Isto je bilo i na B92, gde se takođe velika pažnja pridala navodno ljutim okršajima vladajuće koalicije sa DS-om i URS-om, ali je sukob DSS-a i vlasti potpuno prećutan.
Izgleda da je, sa početkom školske godine, letnja „razbibriga“ završena i u medijima. Kao da je, da ne čuje urok, Nebojša Stefanović nadležan ne samo za to ko dobija reč u Narodnoj skupštini, već i ko sme da bude oglašen u medijima. Odnosno, ne Stefanović, nego onaj ko je nadležan za Stefanovića. [/restrictedarea]