Србији одузета реч

Пише Миодраг Зарковић

Већ прва септембарска седмица, препуна драматичних догађаја, показала је колико су овдашња гласила склона прећуткивању свега што није у сагласју са „европском агендом“

Протест хрватских бранитеља, али и других грађана Вуковара који нису задовољни због увођења двојезичних табли, завршен је негде око поднева на месту са којег је јутрос и кренуо, тачније овде, на главном градском вуковарском тргу. Данас није било физичког насиља, али протестна шетња јесте прошла у тензијама. Иста мета као јуче, само даље одстојање. Данас физички није било могуће чекићем разбити таблу исписану на ћирилици, јер је једну, у просеку, чувало око 30 полицајаца, уз металну барикаду.“
Недостаје ли вам нешто у овим реченицама, којима је извештачица телевизије Б92 започела свој прилог о вуковарским немирима, приказан у уторак, 3. септембра? Рецимо: недостају ли вам „екстремни десничари“, „ултранационалисти“ или „хулигани“? Зар нису то појмови којима извештачи Б92 обавезно описују уличне нереде?
Јесу, али изгледа само ако су у нереде на било који начин укључени Срби. У тим случајевима, Б92 не пропушта прилику да српске учеснике, најчешће припаднике неких од родољубивих удружења или пак Србе са Косова и Метохије, назива поменутим изразима. Као што видимо, међутим, та правила не важе за Хрватску, где би морала да буду чак и додатно пооштрена, пошто оно што се тамо већ месецима дешава поводом постављања ћириличних натписа у општинама са најмање трећином српског становништва, нема свој одраз у Србији: нико никада се, наиме, у Србији није насилно бунио против латинице или ма којег другог писма, или језика, па ни против било које националне мањине. Овдашње прилике у којима су избијали улични немири, па Б92 то онда пратила уобичајено отровним арсеналом увреда на рачун протестаната, никада нису имале ни приближно толико злокобан и крволочан темељ као ове у Вуковару – а ипак, Б92 нити једном није у извештавању са вуковарских улица потегла појмове попут екстремиста, хулигана или националиста. Напротив, за најновије усташко дивљање по Вуковару коришћени су врло благи изрази (рецимо: „некадашњи бранитељи“ или „колона“), а мржњом задојеним протестантима чак је било омогућено да се обрате непосредно у камеру „деведесет двојке“, што је, подсетимо, протестантима у Србији редовно ускраћивано.
Штавише, поменути прилог од уторка новинарка Б92 завршила је овим помирљивим закључком:
„Табле остају, протести се настављају. Полиција је под пуном ратном опремом, све док неко не нађе боље решење. Позиви на мир и толеранцију се чују од највиших, па и од локалних званичника, уз конкретан апел градоначелника Жељка Саба да Вуковар не постане Бејрут.“

[restrictedarea] ***
Шта ли тек рећи за врле јавне сервисе, који, за разлику од Б92, нису имали чак ни извештаче на лицу места, тј. у самом Вуковару, иако се седмицама унапред знало да ће постављање ћириличних натписа изазвати тамо неоусташку хистерију!
„Радио-Телевизија Војводине“ није имала своје камере на вуковарским улицама, што је изненађујуће, ако се има у виду да су њихови новинари – понајвише Марина Фратуцан – иначе редовно одлазили у Хрватску и извештавали са многих догађаја од никаквог значаја за Србију (рецимо са локалних избора или о загребачким неприликама са снежном вејавицом). Овога пута, када је реч о фашизму који се већ безмало сто година налази у корену малтене сваког насиља на простору којем се тепа „југосфера“, РТВ је, међутим, изостала. Можда и због беспарице, која ову кућу потреса уздуж и попреко.
РТС, са друге стране, нема право на слично „оправдање“. Оно, ни тамо не цветају руже у новчаном смислу, али за пут до Вуковара свакако имају довољно новца. Уосталом, не тако давно, када је Хрватска 1. јула званично ушла у Европску унију, РТС-ов извештач Милош Милић два се дана уживо јављао са Трга Бана Јелачића, преносећи оданде утиске са званичне прославе: за тај је пут уредништво РТС-а одобрило неопходна средства. Овог је пута, авај, Милић прилоге правио из београдског студија, преузимајући готове снимке ХРТ-а. Ни Милић, међутим, није нити једном искористио изразе попут „екстремни десничари“, „ултранационалисти“ или, не дај боже, „хулигани“, које и Јавни сервис употребљава када извештава о протестима по српским градовима. У неку руку, РТС је у тепању неоусташким вуковарским изливима отишао чак и даље него Б92, називајући протестанте најчешће „групом грађана“:
„На двојезичке табле, чекићем: група грађана и представника Штаба за одбрану хрватског Вуковара прво су испред зграде пореске управе разбили и скинули плочу, а потом је уклонили и са зграде вуковарске полиције.“
Разлог за оволико прећуткивање овако очигледних и разјарених излива мржње може само да се назре, али у његовом препознавању и није потребна нека нарочита проницљивост: српска јавност је одавно принета на жртву вајног „региона“, јер би без Србије као уносног тржишта тај „регион“ са својом килавом привредом одавно колабирао, а да би грађани Србије наставили да служе као тржиште намењено искључиво храњењу „регионалне“ привреде, најмрачније се истине о том региону – од којих је усташтво свакако најмрачнија – једноставно морају прећуткивати или барем представљати у каквом нешкодљивом светлу. На то мисле сви наши „лидери региона“, од Тадића, преко Дачића, до Вучића, када наклапају о „све бољим односима“ са Хрватском, а пошто је Јавни сервис, са све Тијанићем као директором, одвајкада ганут тим „бољим односима“, решен је да их очува по цену ма каквог понижења, срамоте или страдања.
***
Док се о вуковарском усташтву говорило тихо, о Марку Јакшићу се није говорило никако. Посланику ДСС-а је у понедељак у скупштинској расправи одузета реч, зато што је Бриселски споразум назвао издајом, а београдске властодршце оптужио да доприносе „великој Албанији“, али се тај инцидент, као ни касније противљење шефа Одборничке групе ДСС-а Милоша Алигрудића, није нашао у „Дневнику“ РТС-а од понедељка, 2. септембра. Извештај из Скупштине је обухватио расправу Вучића и Дачића са „демократама“ и Динкићевим посланицима, али одстрањивање Јакшића није ни поменуто. Исто је било и на Б92, где се такође велика пажња придала наводно љутим окршајима владајуће коалиције са ДС-ом и УРС-ом, али је сукоб ДСС-а и власти потпуно прећутан.
Изгледа да је, са почетком школске године, летња „разбибрига“ завршена и у медијима. Као да је, да не чује урок, Небојша Стефановић надлежан не само за то ко добија реч у Народној скупштини, већ и ко сме да буде оглашен у медијима. Односно, не Стефановић, него онај ко је надлежан за Стефановића.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *