Пише Миодраг Зарковић
Већ прва септембарска седмица, препуна драматичних догађаја, показала је колико су овдашња гласила склона прећуткивању свега што није у сагласју са „европском агендом“
Протест хрватских бранитеља, али и других грађана Вуковара који нису задовољни због увођења двојезичних табли, завршен је негде око поднева на месту са којег је јутрос и кренуо, тачније овде, на главном градском вуковарском тргу. Данас није било физичког насиља, али протестна шетња јесте прошла у тензијама. Иста мета као јуче, само даље одстојање. Данас физички није било могуће чекићем разбити таблу исписану на ћирилици, јер је једну, у просеку, чувало око 30 полицајаца, уз металну барикаду.“
Недостаје ли вам нешто у овим реченицама, којима је извештачица телевизије Б92 започела свој прилог о вуковарским немирима, приказан у уторак, 3. септембра? Рецимо: недостају ли вам „екстремни десничари“, „ултранационалисти“ или „хулигани“? Зар нису то појмови којима извештачи Б92 обавезно описују уличне нереде?
Јесу, али изгледа само ако су у нереде на било који начин укључени Срби. У тим случајевима, Б92 не пропушта прилику да српске учеснике, најчешће припаднике неких од родољубивих удружења или пак Србе са Косова и Метохије, назива поменутим изразима. Као што видимо, међутим, та правила не важе за Хрватску, где би морала да буду чак и додатно пооштрена, пошто оно што се тамо већ месецима дешава поводом постављања ћириличних натписа у општинама са најмање трећином српског становништва, нема свој одраз у Србији: нико никада се, наиме, у Србији није насилно бунио против латинице или ма којег другог писма, или језика, па ни против било које националне мањине. Овдашње прилике у којима су избијали улични немири, па Б92 то онда пратила уобичајено отровним арсеналом увреда на рачун протестаната, никада нису имале ни приближно толико злокобан и крволочан темељ као ове у Вуковару – а ипак, Б92 нити једном није у извештавању са вуковарских улица потегла појмове попут екстремиста, хулигана или националиста. Напротив, за најновије усташко дивљање по Вуковару коришћени су врло благи изрази (рецимо: „некадашњи бранитељи“ или „колона“), а мржњом задојеним протестантима чак је било омогућено да се обрате непосредно у камеру „деведесет двојке“, што је, подсетимо, протестантима у Србији редовно ускраћивано.
Штавише, поменути прилог од уторка новинарка Б92 завршила је овим помирљивим закључком:
„Табле остају, протести се настављају. Полиција је под пуном ратном опремом, све док неко не нађе боље решење. Позиви на мир и толеранцију се чују од највиших, па и од локалних званичника, уз конкретан апел градоначелника Жељка Саба да Вуковар не постане Бејрут.“
Шта ли тек рећи за врле јавне сервисе, који, за разлику од Б92, нису имали чак ни извештаче на лицу места, тј. у самом Вуковару, иако се седмицама унапред знало да ће постављање ћириличних натписа изазвати тамо неоусташку хистерију!
„Радио-Телевизија Војводине“ није имала своје камере на вуковарским улицама, што је изненађујуће, ако се има у виду да су њихови новинари – понајвише Марина Фратуцан – иначе редовно одлазили у Хрватску и извештавали са многих догађаја од никаквог значаја за Србију (рецимо са локалних избора или о загребачким неприликама са снежном вејавицом). Овога пута, када је реч о фашизму који се већ безмало сто година налази у корену малтене сваког насиља на простору којем се тепа „југосфера“, РТВ је, међутим, изостала. Можда и због беспарице, која ову кућу потреса уздуж и попреко.
РТС, са друге стране, нема право на слично „оправдање“. Оно, ни тамо не цветају руже у новчаном смислу, али за пут до Вуковара свакако имају довољно новца. Уосталом, не тако давно, када је Хрватска 1. јула званично ушла у Европску унију, РТС-ов извештач Милош Милић два се дана уживо јављао са Трга Бана Јелачића, преносећи оданде утиске са званичне прославе: за тај је пут уредништво РТС-а одобрило неопходна средства. Овог је пута, авај, Милић прилоге правио из београдског студија, преузимајући готове снимке ХРТ-а. Ни Милић, међутим, није нити једном искористио изразе попут „екстремни десничари“, „ултранационалисти“ или, не дај боже, „хулигани“, које и Јавни сервис употребљава када извештава о протестима по српским градовима. У неку руку, РТС је у тепању неоусташким вуковарским изливима отишао чак и даље него Б92, називајући протестанте најчешће „групом грађана“:
„На двојезичке табле, чекићем: група грађана и представника Штаба за одбрану хрватског Вуковара прво су испред зграде пореске управе разбили и скинули плочу, а потом је уклонили и са зграде вуковарске полиције.“
Разлог за оволико прећуткивање овако очигледних и разјарених излива мржње може само да се назре, али у његовом препознавању и није потребна нека нарочита проницљивост: српска јавност је одавно принета на жртву вајног „региона“, јер би без Србије као уносног тржишта тај „регион“ са својом килавом привредом одавно колабирао, а да би грађани Србије наставили да служе као тржиште намењено искључиво храњењу „регионалне“ привреде, најмрачније се истине о том региону – од којих је усташтво свакако најмрачнија – једноставно морају прећуткивати или барем представљати у каквом нешкодљивом светлу. На то мисле сви наши „лидери региона“, од Тадића, преко Дачића, до Вучића, када наклапају о „све бољим односима“ са Хрватском, а пошто је Јавни сервис, са све Тијанићем као директором, одвајкада ганут тим „бољим односима“, решен је да их очува по цену ма каквог понижења, срамоте или страдања.
***
Док се о вуковарском усташтву говорило тихо, о Марку Јакшићу се није говорило никако. Посланику ДСС-а је у понедељак у скупштинској расправи одузета реч, зато што је Бриселски споразум назвао издајом, а београдске властодршце оптужио да доприносе „великој Албанији“, али се тај инцидент, као ни касније противљење шефа Одборничке групе ДСС-а Милоша Алигрудића, није нашао у „Дневнику“ РТС-а од понедељка, 2. септембра. Извештај из Скупштине је обухватио расправу Вучића и Дачића са „демократама“ и Динкићевим посланицима, али одстрањивање Јакшића није ни поменуто. Исто је било и на Б92, где се такође велика пажња придала наводно љутим окршајима владајуће коалиције са ДС-ом и УРС-ом, али је сукоб ДСС-а и власти потпуно прећутан.
Изгледа да је, са почетком школске године, летња „разбибрига“ завршена и у медијима. Као да је, да не чује урок, Небојша Стефановић надлежан не само за то ко добија реч у Народној скупштини, већ и ко сме да буде оглашен у медијима. Односно, не Стефановић, него онај ко је надлежан за Стефановића. [/restrictedarea]