Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Каталонија је Шпанија!
Несрећа често удара тамо где не би требало, па се тако са појачаним сепаратизмом нагло суочава једна од ретких европских држава која је показала задивљујуће поштовање туђе државности: Шпанија. Наиме, протекле седмице, на национални дан Каталоније 11. септембра, више од 400.000 Каталонаца демонстрирало је у знак подршке сепаратистичким покретима који настоје да ову покрајину одвоје од Шпаније.
Сепаратизам са којим се Шпанија сусреће ипак је далеко блажи од оног који је, подстакнут деловањем спољних сила, дивљао јужном Србијом и довео до НАТО бомбардовања 1999. године. Каталонци се не баве касапљењем живих људи зарад кидања њихових органа, већ своја настојања изражавају цивилизовано – овом приликом су, спајањем руку, направили људски ланац дуг око четири стотине километара.
Каталонски политичари најављују да ће наредне године уприличити референдум о самоопредељењу Каталоније, што влада у Мадриду најављује да ће спречити. Према последњим истраживањима јавног мњења, 49 одсто Каталонаца је за независност, док је 36 одсто против.
Београдски победник
Десетак дана после, иначе до сада најозбиљнијих, најава из Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије да ће напокон доћи и до прекомпозиције власти у Београду, судбина градоначелника Београда (и председника Демократске странке) Драгана Ђиласа још није разрешена. Демократску странку, за то време, потресају унутрашњи сукоби и трвења, а њен први човек се хвата за оно што му личи на сламку некаквог спаса, могући савез са Чедомиром Јовановићем и његовом Либерално демократском партијом.
Криза у Градској скупштини изазвана је унутрашњим ломом у СПС-у из којег је Александар Антић, досадашњи председник Скупштине града Београда, постао нови министар саобраћаја. То је створило потребу за избором његовог наследника, а самим тим и потребу за обнављањем коалиције СПС-а и ПУПС-а са ДС-ом или пак за раскидањем те коалиције и формирањем неке нове. А ту је и трећа могућност; 25. септембра, наиме, истичу три месеца која су протекла од последње седнице Градске скупштине, и ако се до тада нова седница не одржи, сходно Закону о локалној самоуправи следи распуштање Скупштине Београда и, у року од наредна два месеца, расписивање ванредних избора за градску власт.
Прва варијанта, обнављање коалиције која је Драгана Ђиласа и после прошлогодишњих, ђурђевданских избора довела на место градоначелника, чини се невероватном. Насупрот томе, обарање Ђиласа постало је могуће утолико што је Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије, најавио подршку таквој иницијативи; с друге стране, ПУПС без кога се не може још није реаговао овако јасно. Такође, ни СНС још није обелоданио своје намере. Хоће ли да иде у обарање Ђиласа и формирање градске власти у оквиру садашњег сазива Скупштине Београда (с тим што и Коштуница напомиње да подршка свргавању Ђиласа не значи аутоматски и улазак ДСС-а у коалицију са напредњацима, социјалистима и пензионерима) или пак у изазивање ванредних избора? Законски рокови су такви да би ти избори могли да буду расписани најкасније крајем јануара или почетком фебруара, што се поклапа са незваничним најавама да би фебруар могао да буде месец у којем би се одржали (и) ванредни општи избори, па би избори у Београду ишли са њима у пакету. Рачуница СНС-а чини се очигледном: популарност им је сада на врхунцу или јако близу томе, уз то је и поприлично незаслужена конкретним резултатима, и после достизања тог врхунца ће моћи да иде само наниже. Ако већ западни пријатељи не дозвољавају да се на ванредно гласање у Србији иде пре него што се заврши имплементација Бриселског споразума (за срећну нову 2014. годину), а после тога следи јануарска одлука ЕУ о отпочињању преговора са Србијом, фебруар 2014. заиста делује као логичан избор.
Да су, на овај или на онај начин, припреме за (нимало незаслужено, иначе) рушење Д. Ђиласа у току, сведочи и бурна седница Главног одбора ДС-а овог викенда, чији су детаљи и напади на председника странке обилато, као никада до сада, некако доспели у јавности. При том је ово, унутрашње споплитање Ђиласа додатно зачињено хапшењем функционера ДС-а Небојше Ћерана (које Ђиласовој репутацији свакако не може да помогне), али и сепаратним шуровањем Бојана Пајтића и војвођанских демократа са УРС-ом Млађана Динкића…
Притешњен са свих страна, уз онај изборни дебакл у Земуну који не престаје да га опомиње, Ђилас свој спас почиње да тражи у ЛДП-у Ч. Јовановића који у Београду прошле године чак ни цензус није прешао. Њихово јавно кокетирање још није дало конкретан резултат, но, што им избори буду ближи, а прогнозе слабије, то ће њихов загрљај постајати чвршћи.
У сваком случају, на потезу је СНС, а 25. септембар све је ближи.
Расим скућио Јованку
Потпредседник Владе Србије Расим Љајић изјавио је у среду да се удовица доживотног југословенског диктатора Јосипа Броза Тита, Јованка Броз, успешно опоравља, као и да ће по изласку из болнице бити премештена из виле у којој је до сада живела, и која је у руинираном стању, у неку по свом избору међу понуђене четири, која ће више одговарати њеним годинама и нарушеном здрављу.
Том информацијом, објављеном у београдској штампи, наставила се помало надреална заинтересованост домаће јавности за особу која већ више од три деценије, тачније од Брозове смрти 1980. године, не игра никакву важнију улогу у политичком и друштвеном животу ове земље, а која је крајем августа примљена у Ургентни центар . Са једне стране, толика заинтересованост не може, а да не нашкоди достојанству саме Јованке Броз, о чијем се запуштеном здравственом стању расправљало до најситнијих и најприватнијих детаља. Са друге стране, пренаглашено интересовање за Јованку Броз послужило је дежурним југоносталгичарима да прибегну својој омиљеној дисциплини – држању лекција Србима и српском друштву, које су овог пута критиковали због таблоидног односа према „правој дами“ (наравно, при томе се потпуно игнорише све зло које је снашло Србију и Србе за време Брозове диктатуре).
Чудо: усташе у Хрватској!
Хрватска секција популарне „Википедије“, интернационалне интернет енциклопедије отвореног карактера, подигла је велику прашину и у самој Хрватској, али и у српској јавности, када је загребачки „Јутарњи лист“ објавио текст о екстремно националистичком становишту њеног уредништва. Како пише у тексту, актуелни администратори хрватске „Википедије“ не дозвољавају да се у ту секцију каче садржаји који се косе са њиховим политичким убеђењима, док та убеђења они сами истичу на сваком кораку, у свим чланцима који се тичу историје, културе или савремених политичких прилика.
Тако се на хрватској „Википедији“ може прочитати опширан текст о „великосрпској идеологији“, у којем је српска опседнутост отимањем туђих територија представљена као узрок свих балканских крвопролића у 19. и 20. веку. Такође, јасеновачки логор смрти је представљен увредљиво умањеним подацима о размерама покоља: наводи се да једини доказан број жртава износи 481, а да су све остало нагађања. Скоро лирски дирљивим описима пише се о усташким злочинцима као што су Макс Лубурић (посвећени борац за Хрватску који је спасао на десетине православне сирочади) или Јуре Францетић (велики родољуб, лично необично храбар и поштен).
Вест о томе да неоусташе управљају хрватском „Википедијом“ привукла је велику пажњу и у Србији, где ју је један од читалаца овако прокоментарисао: „Јако чудо! То је као да сте ми рекли да Звездин сајт уређују звездаши.“
Где Хаг стаде, ту РЕКОМ продужи
Као и све што има регионалну (читај: антисрпску) природу, тако и РЕКОМ наилази на неподељену подршку званичног Београда, и то у већ другој владајућој гарнитури заредом. Ова комисија, чији је главни покретач „Фонд за хуманитарно право“ Наташе Кандић, наводно има задатак да попише све жртве ратних сукоба у региону у раздобљу од 1991. до 2001. године, а држава Србија јој је свесрдно приступила прошле седмице, када је председник Томислав Николић именовао Синишу Важића, судију Апелационог суда, за свог личног представника у овом телу, за састанак одржан у понедељак у Загребу. С обзиром на то да Николић по Уставу представља Србију, његов лични представник уједно значи и представник Србије, а то значи да је, како пише београдска штампа, Важићевим учешћем Србија практично признала РЕКОМ као међународни политички субјект.
Уколико Народна скупштина Србије прихвати да статут РЕКОМ-а буде обавезујући, Србија ће поново пристати да веже себи руке (тј. омчу око врата) прихватањем наднационалне правосудне инстанце, која ће моћи да организује јавна саслушања, на која ће по потреби приводити и полиција. Укратко, све оно што нам је „недостајало“ од како смо „успешно“ завршили сарадњу са Хагом, сада ће нам приређивати РЕКОМ.
Moje replike se odnose na clanak o Jovanki Broz.
*надреална заинтересованост домаће јавности за особу која већ више од три деценије, тачније од Брозове смрти 1980. године, не игра никакву важнију улогу у политичком и друштвеном животу ове земље
Kako je mogla da odigra bilo kakvu ulogu kad je bila u kucnom pritvoru? Da li biste vi mogli da izdajete novine ako bi vam oduzeli sredstva i zabranili vas?
*”удовица доживотног југословенског диктатора Јосипа Броза Тита”
Autor je pomesao Tita sa nekim. Diktatori su dosli posle petooktobarske revolucije. Tito je pre svega DRUG, a potom u svetu cenjeni predsednik.
Kog to diktatora na ovom svetu narod pamti i posecuje mu grob i posle vise od trideset godina?
Hocete li da kazete da je sada slobodno i necenzurisano izrazavanje i da ne starhujete nad izborom reci?
Zasto bi bilo koji gradjanin ma sta lose rekao za Tita posle svega nabrojanog???Druga je stvar sto su Srbi narod koji (nelogicno) bezi od dobrog.
*”све зло које је снашло Србију и Србе за време Брозове диктатуре”
Evo, da pobrojimo ta “zla”:
– cenili su nas u svetu. (Bilo je dovoljno reci, znate vec sta, Tito, pa bi svako ko tu magicnu rec izgovori, cak i dan-=danas bio ugoscen i pocascen);
– pasos je bio dovoljan da se ode bilo gde bez viza i administrativnih gluposti(sa sadasnjim biometrijskim pasosem ne mozemo da odemo ni do Donjeg Brijanja);
– vojska nam je bila u vrhu Evrope po snazi i moralu(regrutna komisija se potplacivala da pusti nedovoljno sposobnog da sluzi vojsku, a ne da oslobodi onog ko moze “volu rep da iscupa”);
– besplatno skolovanje (mogli smo o trosku drzave da upisujemo jedan za drugim fakultete i da ih menjamo da bismo se uskladili sa nasim unutrasnjim potrebama);
– zdravstvo, besplatno, dostupno, bez visemesecnog cekanja i maltretiranja i prvi po vaznosti je bio covek, a posle papir;
– bezbednost (spavanje na klupi u parku nije bila avantura, a danas je avantura i otvaranje prozora u prizemlju; kriminal nije bio svakodnevica);
– proizvodilo se i izvozilo;
– radnik se pitao i postovao(ovi koje autor nije spomenuo kao zle, teraju radnike da potpisu otkaz unapred, a zene i garanciju da nece ostati trudne narednih pet godina);
– knjige su bile i dostupne i jeftine(oslobodjene poreza na promet);
– stabilnost cena, jos jedno Titovo “zlo”, a ovo sadasnje je dobro, ali samo za cene;
– Tito je toliko zeleo da satre srpski narod da je oslobodio poreza svu odecu i obucu do broja 35 i velicine sesnaest, a isto tako i igracke;
– osmesi na licima ljudi su bili stvarnost;
– dinar je imao vrednost;
– svaka prodavnica bila je drugacije snabdevena, a sad je u svakoj isto. Ko je sad diktator? Ko sad drzi monopol?;
– Tito nije imao vile, on je KORISTIO vile, a objekte koje je koristio niti je ostavio svojoj deci, niti odneo sa sobom: Brdo kod Kranja ostalo je tamo gde je i bilo, kao i Brioni, Karadjordjevo je izgleda doslo u nasledje arapima, a Beli Dvor – Karadjordjevicima. Njegovoj deci, osim svetlog primera morala i principijelnosti – nije ostalo nista.
Sto se Jokinog zdravlja tice, naravno da se raspravlja o njemu, jer ona nije bilo ko u ovom narodu. Mi to cinimo sa postovanjem. A oni kojima to smeta su samo DOSovci koji ogranicavaju nase pravo da pruzamo podrsku Joki i interesujemo se za nju. Zao mi je, ali Sabic i ostali DOSovci morace da prihvate da nas ima mnogo koji cenimo i postujemo Jovanku, dopadalo se to njima ili ne.
Tako kako ste vi rekli, vazilo bi za nekog obicnog coveka, “anonimusa”, a o javnim licnostima se u EU (kuda Srbija navrat-nanos srlja) javno i raspravlja i to je potpuno druga kategorija.
Zasto ovakvim pisanjem slabite i razjedinjujete ionako slabu i razjedinjenu opoziciju?
Najveci mrzitelj socijalizma je upravo DOSovski politikant Rasim Ljajic koji je rekao potcenjivacki da ako narod hoce da drzava odredjuje cene, treba da se vrati u socijalizam – kada se on nije bavio politikom niti je odredjivao bilo sta u drustvu. Ako mislite da njemu kontrirate, varate se – cinite mu uslugu. Rasim nije jedan od nas. DOSovac je i na papiru i u dusi. Zalosno je sto se samo on od svih ljudi na polozaju setio da pomogne onoj koja ga je, kao i sve ostale, besplatno skolovala. Hvala mu, ali SAMO na tome i ni na cemu drugom.