Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Katalonija je Španija!
Nesreća često udara tamo gde ne bi trebalo, pa se tako sa pojačanim separatizmom naglo suočava jedna od retkih evropskih država koja je pokazala zadivljujuće poštovanje tuđe državnosti: Španija. Naime, protekle sedmice, na nacionalni dan Katalonije 11. septembra, više od 400.000 Katalonaca demonstriralo je u znak podrške separatističkim pokretima koji nastoje da ovu pokrajinu odvoje od Španije.
Separatizam sa kojim se Španija susreće ipak je daleko blaži od onog koji je, podstaknut delovanjem spoljnih sila, divljao južnom Srbijom i doveo do NATO bombardovanja 1999. godine. Katalonci se ne bave kasapljenjem živih ljudi zarad kidanja njihovih organa, već svoja nastojanja izražavaju civilizovano – ovom prilikom su, spajanjem ruku, napravili ljudski lanac dug oko četiri stotine kilometara.
Katalonski političari najavljuju da će naredne godine upriličiti referendum o samoopredeljenju Katalonije, što vlada u Madridu najavljuje da će sprečiti. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, 49 odsto Katalonaca je za nezavisnost, dok je 36 odsto protiv.
Beogradski pobednik
Desetak dana posle, inače do sada najozbiljnijih, najava iz Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije da će napokon doći i do prekompozicije vlasti u Beogradu, sudbina gradonačelnika Beograda (i predsednika Demokratske stranke) Dragana Đilasa još nije razrešena. Demokratsku stranku, za to vreme, potresaju unutrašnji sukobi i trvenja, a njen prvi čovek se hvata za ono što mu liči na slamku nekakvog spasa, mogući savez sa Čedomirom Jovanovićem i njegovom Liberalno demokratskom partijom.
Kriza u Gradskoj skupštini izazvana je unutrašnjim lomom u SPS-u iz kojeg je Aleksandar Antić, dosadašnji predsednik Skupštine grada Beograda, postao novi ministar saobraćaja. To je stvorilo potrebu za izborom njegovog naslednika, a samim tim i potrebu za obnavljanjem koalicije SPS-a i PUPS-a sa DS-om ili pak za raskidanjem te koalicije i formiranjem neke nove. A tu je i treća mogućnost; 25. septembra, naime, ističu tri meseca koja su protekla od poslednje sednice Gradske skupštine, i ako se do tada nova sednica ne održi, shodno Zakonu o lokalnoj samoupravi sledi raspuštanje Skupštine Beograda i, u roku od naredna dva meseca, raspisivanje vanrednih izbora za gradsku vlast.
Prva varijanta, obnavljanje koalicije koja je Dragana Đilasa i posle prošlogodišnjih, đurđevdanskih izbora dovela na mesto gradonačelnika, čini se neverovatnom. Nasuprot tome, obaranje Đilasa postalo je moguće utoliko što je Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, najavio podršku takvoj inicijativi; s druge strane, PUPS bez koga se ne može još nije reagovao ovako jasno. Takođe, ni SNS još nije obelodanio svoje namere. Hoće li da ide u obaranje Đilasa i formiranje gradske vlasti u okviru sadašnjeg saziva Skupštine Beograda (s tim što i Koštunica napominje da podrška svrgavanju Đilasa ne znači automatski i ulazak DSS-a u koaliciju sa naprednjacima, socijalistima i penzionerima) ili pak u izazivanje vanrednih izbora? Zakonski rokovi su takvi da bi ti izbori mogli da budu raspisani najkasnije krajem januara ili početkom februara, što se poklapa sa nezvaničnim najavama da bi februar mogao da bude mesec u kojem bi se održali (i) vanredni opšti izbori, pa bi izbori u Beogradu išli sa njima u paketu. Računica SNS-a čini se očiglednom: popularnost im je sada na vrhuncu ili jako blizu tome, uz to je i poprilično nezaslužena konkretnim rezultatima, i posle dostizanja tog vrhunca će moći da ide samo naniže. Ako već zapadni prijatelji ne dozvoljavaju da se na vanredno glasanje u Srbiji ide pre nego što se završi implementacija Briselskog sporazuma (za srećnu novu 2014. godinu), a posle toga sledi januarska odluka EU o otpočinjanju pregovora sa Srbijom, februar 2014. zaista deluje kao logičan izbor.
Da su, na ovaj ili na onaj način, pripreme za (nimalo nezasluženo, inače) rušenje D. Đilasa u toku, svedoči i burna sednica Glavnog odbora DS-a ovog vikenda, čiji su detalji i napadi na predsednika stranke obilato, kao nikada do sada, nekako dospeli u javnosti. Pri tom je ovo, unutrašnje spoplitanje Đilasa dodatno začinjeno hapšenjem funkcionera DS-a Nebojše Ćerana (koje Đilasovoj reputaciji svakako ne može da pomogne), ali i separatnim šurovanjem Bojana Pajtića i vojvođanskih demokrata sa URS-om Mlađana Dinkića…
Pritešnjen sa svih strana, uz onaj izborni debakl u Zemunu koji ne prestaje da ga opominje, Đilas svoj spas počinje da traži u LDP-u Č. Jovanovića koji u Beogradu prošle godine čak ni cenzus nije prešao. Njihovo javno koketiranje još nije dalo konkretan rezultat, no, što im izbori budu bliži, a prognoze slabije, to će njihov zagrljaj postajati čvršći.
U svakom slučaju, na potezu je SNS, a 25. septembar sve je bliži.
Rasim skućio Jovanku
Potpredsednik Vlade Srbije Rasim Ljajić izjavio je u sredu da se udovica doživotnog jugoslovenskog diktatora Josipa Broza Tita, Jovanka Broz, uspešno oporavlja, kao i da će po izlasku iz bolnice biti premeštena iz vile u kojoj je do sada živela, i koja je u ruiniranom stanju, u neku po svom izboru među ponuđene četiri, koja će više odgovarati njenim godinama i narušenom zdravlju.
Tom informacijom, objavljenom u beogradskoj štampi, nastavila se pomalo nadrealna zainteresovanost domaće javnosti za osobu koja već više od tri decenije, tačnije od Brozove smrti 1980. godine, ne igra nikakvu važniju ulogu u političkom i društvenom životu ove zemlje, a koja je krajem avgusta primljena u Urgentni centar . Sa jedne strane, tolika zainteresovanost ne može, a da ne naškodi dostojanstvu same Jovanke Broz, o čijem se zapuštenom zdravstvenom stanju raspravljalo do najsitnijih i najprivatnijih detalja. Sa druge strane, prenaglašeno interesovanje za Jovanku Broz poslužilo je dežurnim jugonostalgičarima da pribegnu svojoj omiljenoj disciplini – držanju lekcija Srbima i srpskom društvu, koje su ovog puta kritikovali zbog tabloidnog odnosa prema „pravoj dami“ (naravno, pri tome se potpuno ignoriše sve zlo koje je snašlo Srbiju i Srbe za vreme Brozove diktature).
Čudo: ustaše u Hrvatskoj!
Hrvatska sekcija popularne „Vikipedije“, internacionalne internet enciklopedije otvorenog karaktera, podigla je veliku prašinu i u samoj Hrvatskoj, ali i u srpskoj javnosti, kada je zagrebački „Jutarnji list“ objavio tekst o ekstremno nacionalističkom stanovištu njenog uredništva. Kako piše u tekstu, aktuelni administratori hrvatske „Vikipedije“ ne dozvoljavaju da se u tu sekciju kače sadržaji koji se kose sa njihovim političkim ubeđenjima, dok ta ubeđenja oni sami ističu na svakom koraku, u svim člancima koji se tiču istorije, kulture ili savremenih političkih prilika.
Tako se na hrvatskoj „Vikipediji“ može pročitati opširan tekst o „velikosrpskoj ideologiji“, u kojem je srpska opsednutost otimanjem tuđih teritorija predstavljena kao uzrok svih balkanskih krvoprolića u 19. i 20. veku. Takođe, jasenovački logor smrti je predstavljen uvredljivo umanjenim podacima o razmerama pokolja: navodi se da jedini dokazan broj žrtava iznosi 481, a da su sve ostalo nagađanja. Skoro lirski dirljivim opisima piše se o ustaškim zločincima kao što su Maks Luburić (posvećeni borac za Hrvatsku koji je spasao na desetine pravoslavne siročadi) ili Jure Francetić (veliki rodoljub, lično neobično hrabar i pošten).
Vest o tome da neoustaše upravljaju hrvatskom „Vikipedijom“ privukla je veliku pažnju i u Srbiji, gde ju je jedan od čitalaca ovako prokomentarisao: „Jako čudo! To je kao da ste mi rekli da Zvezdin sajt uređuju zvezdaši.“
Gde Hag stade, tu REKOM produži
Kao i sve što ima regionalnu (čitaj: antisrpsku) prirodu, tako i REKOM nailazi na nepodeljenu podršku zvaničnog Beograda, i to u već drugoj vladajućoj garnituri zaredom. Ova komisija, čiji je glavni pokretač „Fond za humanitarno pravo“ Nataše Kandić, navodno ima zadatak da popiše sve žrtve ratnih sukoba u regionu u razdoblju od 1991. do 2001. godine, a država Srbija joj je svesrdno pristupila prošle sedmice, kada je predsednik Tomislav Nikolić imenovao Sinišu Važića, sudiju Apelacionog suda, za svog ličnog predstavnika u ovom telu, za sastanak održan u ponedeljak u Zagrebu. S obzirom na to da Nikolić po Ustavu predstavlja Srbiju, njegov lični predstavnik ujedno znači i predstavnik Srbije, a to znači da je, kako piše beogradska štampa, Važićevim učešćem Srbija praktično priznala REKOM kao međunarodni politički subjekt.
Ukoliko Narodna skupština Srbije prihvati da statut REKOM-a bude obavezujući, Srbija će ponovo pristati da veže sebi ruke (tj. omču oko vrata) prihvatanjem nadnacionalne pravosudne instance, koja će moći da organizuje javna saslušanja, na koja će po potrebi privoditi i policija. Ukratko, sve ono što nam je „nedostajalo“ od kako smo „uspešno“ završili saradnju sa Hagom, sada će nam priređivati REKOM.
Moje replike se odnose na clanak o Jovanki Broz.
*nadrealna zainteresovanost domaće javnosti za osobu koja već više od tri decenije, tačnije od Brozove smrti 1980. godine, ne igra nikakvu važniju ulogu u političkom i društvenom životu ove zemlje
Kako je mogla da odigra bilo kakvu ulogu kad je bila u kucnom pritvoru? Da li biste vi mogli da izdajete novine ako bi vam oduzeli sredstva i zabranili vas?
*”udovica doživotnog jugoslovenskog diktatora Josipa Broza Tita”
Autor je pomesao Tita sa nekim. Diktatori su dosli posle petooktobarske revolucije. Tito je pre svega DRUG, a potom u svetu cenjeni predsednik.
Kog to diktatora na ovom svetu narod pamti i posecuje mu grob i posle vise od trideset godina?
Hocete li da kazete da je sada slobodno i necenzurisano izrazavanje i da ne starhujete nad izborom reci?
Zasto bi bilo koji gradjanin ma sta lose rekao za Tita posle svega nabrojanog???Druga je stvar sto su Srbi narod koji (nelogicno) bezi od dobrog.
*”sve zlo koje je snašlo Srbiju i Srbe za vreme Brozove diktature”
Evo, da pobrojimo ta “zla”:
– cenili su nas u svetu. (Bilo je dovoljno reci, znate vec sta, Tito, pa bi svako ko tu magicnu rec izgovori, cak i dan-=danas bio ugoscen i pocascen);
– pasos je bio dovoljan da se ode bilo gde bez viza i administrativnih gluposti(sa sadasnjim biometrijskim pasosem ne mozemo da odemo ni do Donjeg Brijanja);
– vojska nam je bila u vrhu Evrope po snazi i moralu(regrutna komisija se potplacivala da pusti nedovoljno sposobnog da sluzi vojsku, a ne da oslobodi onog ko moze “volu rep da iscupa”);
– besplatno skolovanje (mogli smo o trosku drzave da upisujemo jedan za drugim fakultete i da ih menjamo da bismo se uskladili sa nasim unutrasnjim potrebama);
– zdravstvo, besplatno, dostupno, bez visemesecnog cekanja i maltretiranja i prvi po vaznosti je bio covek, a posle papir;
– bezbednost (spavanje na klupi u parku nije bila avantura, a danas je avantura i otvaranje prozora u prizemlju; kriminal nije bio svakodnevica);
– proizvodilo se i izvozilo;
– radnik se pitao i postovao(ovi koje autor nije spomenuo kao zle, teraju radnike da potpisu otkaz unapred, a zene i garanciju da nece ostati trudne narednih pet godina);
– knjige su bile i dostupne i jeftine(oslobodjene poreza na promet);
– stabilnost cena, jos jedno Titovo “zlo”, a ovo sadasnje je dobro, ali samo za cene;
– Tito je toliko zeleo da satre srpski narod da je oslobodio poreza svu odecu i obucu do broja 35 i velicine sesnaest, a isto tako i igracke;
– osmesi na licima ljudi su bili stvarnost;
– dinar je imao vrednost;
– svaka prodavnica bila je drugacije snabdevena, a sad je u svakoj isto. Ko je sad diktator? Ko sad drzi monopol?;
– Tito nije imao vile, on je KORISTIO vile, a objekte koje je koristio niti je ostavio svojoj deci, niti odneo sa sobom: Brdo kod Kranja ostalo je tamo gde je i bilo, kao i Brioni, Karadjordjevo je izgleda doslo u nasledje arapima, a Beli Dvor – Karadjordjevicima. Njegovoj deci, osim svetlog primera morala i principijelnosti – nije ostalo nista.
Sto se Jokinog zdravlja tice, naravno da se raspravlja o njemu, jer ona nije bilo ko u ovom narodu. Mi to cinimo sa postovanjem. A oni kojima to smeta su samo DOSovci koji ogranicavaju nase pravo da pruzamo podrsku Joki i interesujemo se za nju. Zao mi je, ali Sabic i ostali DOSovci morace da prihvate da nas ima mnogo koji cenimo i postujemo Jovanku, dopadalo se to njima ili ne.
Tako kako ste vi rekli, vazilo bi za nekog obicnog coveka, “anonimusa”, a o javnim licnostima se u EU (kuda Srbija navrat-nanos srlja) javno i raspravlja i to je potpuno druga kategorija.
Zasto ovakvim pisanjem slabite i razjedinjujete ionako slabu i razjedinjenu opoziciju?
Najveci mrzitelj socijalizma je upravo DOSovski politikant Rasim Ljajic koji je rekao potcenjivacki da ako narod hoce da drzava odredjuje cene, treba da se vrati u socijalizam – kada se on nije bavio politikom niti je odredjivao bilo sta u drustvu. Ako mislite da njemu kontrirate, varate se – cinite mu uslugu. Rasim nije jedan od nas. DOSovac je i na papiru i u dusi. Zalosno je sto se samo on od svih ljudi na polozaju setio da pomogne onoj koja ga je, kao i sve ostale, besplatno skolovala. Hvala mu, ali SAMO na tome i ni na cemu drugom.