Зборници о српским песницима

Пише Драган Хамовић

Озбиљност и обиље прошловековне српске поезије изискују што озбиљније критичке напоре, који помажу да се новија висока песничка понуда расветли, опише и превреднује, утисне у нашу културну самосвест – као и да се модерни класици изнова потврде

У доба када се маргинализују и потиру све темељне духовне делатности, међу првима поезија и мисао о поезији, усмерени колективни напори попут пројекта поетичких изучавања модерне српске поезије, који је пре двадесет година засновао Новица Петковић на београдском Институту за књижевност и уметност, да би га пре пет година наследио Јован Делић, само добијају на значају.

Досад су, у серији „Поетичка истраживања“, изашли зборници радова о Момчилу Настасијевићу, Васку Попи, Бранку Миљковићу, Растку Петровићу, Владиславу Петковићу Дису, Сими Пандуровићу, Милану Ракићу, Ивану В. Лалићу, Јовану Дучићу, Јовану Христићу, Стевану Раичковићу, Миодрагу Павловићу, Љубомиру Симовићу – а само прошле и ове године приређена су три опсежна зборника о поетикама Матије Бећковића, Оскара Давича и Милована Данојлића, који сабирају нове увиде истраживача различитих научних нараштаја, из разних научних и наставних институција Србије, Републике Српске, Црне Горе, али и србисте из других земаља.

Озбиљност и обиље прошловековне српске поезије изискују што озбиљније критичке напоре, који помажу да се новија висока песничка понуда расветли, опише и превреднује, утисне у нашу културну самосвест – као и да се модерни класици изнова потврде. Јер поезија је увек била носилац самосвести сваког историјског народа. А Срби су такав народ били, мада изгледа да убрзано престају да такви буду.

О ПЕСМАМА, ПОЕМАМА И ПОЕТИЦИ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА Да ли је песнику с непромењено повољним одговором најшире писмене и усмене јавности уопште потребно нешто више од таквог признања? Уосталом, као што је одавно истакао песник Матија Бећковић, у једном од поетички најсамосвеснијих текстова новије српске поезије: „Сан писмености је да достигне усменост!“ Сувише дуго, ништа није било неспорније од колективне овере уметности речи, као што нема боље рекламе од тзв. арапске, од уста до уста. С друге стране, најбоља, најбиранија усменост фиксира се у запису и тиме канонизује. До Вукових збирки, рецимо, српска епика била је само народна утеха у часовима предаха и одушка, од Вука је постала класична вредност. „Јавност која покушава без критике, тврдећи да сама зна што хоће и шта јој се свиђа, претвара уметност у нешто дивље и губи своје културно памћење“, писао је Нортроп Фрај у полемичком уводу чувене „Анатомије критике“.

Данас, када су у замаху разноврсне стратегије брисања културног памћења, када су критичке рубрике нетрагом нестале из масовних медија, штампаних и електронских, медија што релативизују, поравнавају и приземљују све чега се дотакну, подухвати тумача какав је и зборник „О песмама, поемама и поетици Матије Бећковића“, тих задужених посредника књижевних вредности попримају значење здружених подухвата у одбрану културног памћења. Јавна овера – уколико је прибављена – не може бити комплетна уколико је не прати и критичка овера. А то нису похвалне декларације, оне долазе на крају или се подразумевају, него наставак „производње смисла“, како је писао Ролан Барт, управо потврда смисла појединачне смислотворне делатности. А тумачи поезије Матије Бећковића, поезије чији се обим и данас принавља, а поетички лик допуњује, воде дијалог с овом поезијом и дозивају се међу собом, од никшићког зборника о овом песнику из средине деведесетих, преко зборника радова у издању Десанкине задужбине, краљевачког зборника и зборника с песничке манифестације на извору Пиве – што и сведоче бројне библиографске референце у радовима зборника „О песмама, поезији и поетици Матије Бећковића“. Захваћена је, већ према занимањима двадесет аутора, читава вертикала песниковог дела, укључујући и дојучерашња остварења. Језичка самосвест и експлицитна поетика, чије је дубоко модерно упориште због покрајинског колорита дуго било превиђано, потом, тематски аспекти проистекли из повратка позицији усменог певача и казивача, као што су реторичка страна или кратке говорне форме уткане у ову поезију, затим, стратегија карневалског преокретања озбиљног у смешно, хумора, пародије и мајсторског парадокса као средства, језичке игре, све су то незаобилазне поетичке теме Бећковићевих тумача, поткрепљене и старим и новим примерима. Питања односа према колективном и личном идентитету, ослонац на традицију српског средњовековља, такође, нису изостале у овоме зборнику, као ни бављење песниковим раним формалним експериментима или драмском компонентом, као и поетичку паралелу са песничким сродником Браном Петровићем. Зборник садржи и биографски прилог о песнику, наменски писан за прекоокеанску књижевну енциклопедију, и занимљиво је пратити шта тако подешена презентација садржи, као и преглед рецепције Бећковићеве поезије на италијанском језику и интернет медију. Ипак, за ову прилику бисмо истакли да је више радова у овоме зборнику поклонило пуну пажњу песниковим остварењима у данас маргинализованом жанру љубавне поезије. Поема „Кад дођеш у било који град“, у сагласју с давном „Вером Павладољском“, изборила је – а тумачи су то истанчано образложили – изузетно место у нашој савременој поезији, јер прожима смисаони контекст љубавне песме са најсуптилнијим, последњим и првим духовним питањима. У зборнику је, као и у неким претходним радовима, критика спремно реаговала и признала Бећковићу да је обновио дигнитет љубавне поезије, придодајући и нешто што јој је досад недостајало.

У завршној речи зборника – песникова је аутопоетичка реч, коју сачињавају обједињени ранији песникови записи о кључним тачкама његове песничке библиографије, као и биографије, али и мудра поетичка парабола чудним навикама баба-Јеје, као и разоран сатирички post scriptum о стању језика и општења данас, у ери глобалних комуникација и све веће умуклости и мутавости. Песникова би и требало да буде прва и последња. Између тога је здружени подухват одговорног читања, у којем су учествовали различити нараштаји, различита знања и аналитички приступи.

[restrictedarea]

ПЕСНИЧКА ПОЕТИКА ОСКАРА ДАВИЧА Ма колико тежио оформљењу нове традиције, за потпуно новог човека, поезију Оскара Давича данас проучавамо као ауторску реткост у простору ширег традицијског контекста којем неизбежно припада, макар шта њен аутор о томе контексту својевремено мислио, устремљен на оно што ће доћи, ако дође – а веровао је да хоће. Ако текућа књижевна критика то не може да приушти (јер је у матици тока) књижевна историја нема право да буде непомирљива, мора да рашчисти терен и успостави стабилније поретке ствари, са интерпретативних и вредносних позиција довољно уравнотежених да свакоме учеснику, са сваке стране књижевног бојног поља, одмери своју правду. Песник на непомирљивости има право (ваљало би само да их књижевно оправда), и ту је предност Давичо обилато практиковао, у поезији и у одсечном јавном говору, и то му је доносило приврженике, али му је приврженике и односило.

Тумачи Давичове поезије који су изнели овај зборник од укупно двадесет и три рада, а реч је о пространом генерацијском опсегу – од песникових савременика и ранијих тумача до сасвим младих истраживача којима је Давичо подалека књижевноисторијска чињеница – могли су се, за разлику од негдашњег времена, усредсредити на саму поезију, а не обавезно на аутора и његов идеолошки програм. И ако није сасвим равномерно покривена или пак интерпретативно увек изоштрена, збирна слика коју зборник пружа довољно је веродостојна и обухватна. Свакако није збир лаудација и парафраза песникових експлицитно поетичких намерења – а нису се могле избећи ни објекције што никако не иду у прилог песниковој мисли и пракси. Тематска интересовања аутора, разуме се, условила су и композицију зборника. У првом поглављу су, по обичају, прилози који сагледавају Давичову поетику у целини или у ширем обухвату. Посебан, други сегмент чине текстови који тематизују Давичове књижевне и језичке погледе, на прошлост као и на будућност. Трећи део, најобимнији, окупља радове наднесене на појединачна Давичова остварења, док четврти садржи текстове проблемски постављене. Почасни, завршни део зборника запрема мемоарски есеј Милована Данојлића, који даје поглед на Давича изблиза, у времену и околностима у којима је деловао. Данојлићев спој биографије и унутрашњих песничких увида незаменљив је допринос управо поетичком изучавању Оскара Давича.

Околност да се више аутора усмерило на исте корпусе текстова или ауторске периоде производи пожељно укрштање перспектива. Такав је случај овде са предратном Давичовом поезијом, са поезијом педесетих година, као и са поезијом завршне деценије. И овде су предратне песме, нарочито „Хана“, у средишту пажње с допуњеним и ојачаним ранијим читањима и новим теоријским угловима. Али, требало би запазити и да је једна помало скрајнута збирка из средине педесетих („Флора“) захваћена са три стране, с три различито одмерена фокуса. Досад скоро непрочитана, песникова обимна завршница напокон је критички отворена и приведена целини Давичовог песничког рада, и у тај нелаки посао упустили су се, како и следује, неки од млађих истраживача.

Премда рат књижевних вредности, у којем је и Давичо горљиво учествовао, и данас мукло траје у остацима нашег књижевног живота, раздор подстицан са разних страна, за нашу књижевну самосвест далеко је продуктивнија позиција одговорног критичког испитивања него идеолошког негирања и прецртавања. У развојној полифонији српске поезије свака је изразита ауторска индивидуалност неопходна, без обзира на поетичке, а поготово на насилне идеолошке концепте који би да зајазе наше погледе на књижевност и културу, и уоквире је према својој ускости. Отуда у овој серији колективних дела из области поетике српске поезије двадесетог века и зборник о Давичовој песничкој поетици у низу који отпочиње Настасијевићем, а наставља Попом, Миљковићем или Павловићем, јер су њихове модернистичке поетике далеко присније везане једна за другу него што су то морале бити личности њихових стваралаца. Не може се рећи да у овом низу „књижевног тока разлике ћуте“, штавише, проговарају из своје иманентно књижевне равни, а не из разлога који су често недостојни књижевности.

ПЕСНИШТВО И МИСАО О ПОЕЗИЈИ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА Можда би требало почети од краја овог зборника, од текста „Моје песничко искуство“ Милована Данојлића. У ранијем зборнику радова о његовој поезији („Милован Данојлић, песник“, 2005) лични прилог самог објекта критичког проучавања и својим обимом и смисаоним и сазнајним дометима учинио је тај зборник реално потпунијим и вреднијим. Био је то есеј „Положај песника“, ангажован и искуствен, обухватан поглед на општепесничке и националне околности. Есејистички догађај, засигурно. Тако је и овде. Зборник „Песништво и мисао о поезији Милована Данојлића“, у серији поетичких истраживања, задобио је ексклузивну и тематски разуђену, а свакако упућујућу поетичку исповест песника који припада оним ауторима у нашој књижевности који су понајвише испитивали своју праксу и поетичку свест, одмеравајући их према актуелним и врло захтевним изазовима.

Напор самопревазилажења, о којем говори у сада већ класичном есеју о Дучићу, један је од кључних наука песничког пута Милована Данојлића. И та мета, сталног самопревазилажења, види се у свему што је писао – а очитује се у ванредном набоју језика, зрелог, артикулисаног, јасног и све јаснијег – а дубљег и пространијег. Не само у поезији. Види се та динамика у испитивању другачијих поетичких регистара и интонација, у мењању перспектива при поновним навраћањима у опсесивне просторе и у спремности да се стално савладава стални отпор материјала. Види се и у опирању непродуктивним инерцијама и застрањењима модернизма. Узмимо само његов енормни корпус епиграма, као најновији лирски принос и доказ стваралачког несмирења и немирења. Данојлић пише много, али довољно добро. И све поузданије, рекао бих. А оно најбоље чини врх наше књижевности друге половине минулог и прве деценије новог века, о чему је критичко говорено, али није ни издалека довољно. Овај зборник се концентрише на поезију, коју мноштво Данојлићевих прозних страница у разним жанровима и међужанровима може безразложно да одведе у други план јавне рецепције. А Данојлић је, као песник, и после овога зборника тек растворена књига. Овим читањима је озбиљније начета, свакако. Када се одмери према савременом, многогласном окружењу његова цена само расте, и међу поезијама свога нараштаја и међу наследницима, тим пре што се мењала и мењајући богатила, провоцирала и изненађивала.

Овде су дошле у жижу аналитичке пажње и његове дојучерашње збирке, али и старије, по дубини песникове библиографије, као и препознатљива питања Данојлићеве лирске поетике, поетичке промене, као и поетичке константе. У сваком колективном послу ове врсте можемо уочити непокривене тачке, али је поетички пресек ипак, чини ми се, дат, премда не можемо увек рачунати на идеални састав интерпретативног тима и пуну форму изабраних. Тако је и овде. Посебан је допринос што је ток Данојлићеве наивне поезије био снажно фокусиран, у трећем поглављу, у припадајућем контексту модерног поетичког духа, а добрано је назначена проблематика преводилачког искуства, у четвртом сегменту зборника. Лирска супстанца племени и језички изоштрава сваку написану Данојлићеву страницу изван поезије и стихова, поготово у лирској прози, о којој се и овде, као појави жанровског преплитања, свакако могло више аналитички проговорити.

Кад је реч о књижевноисторијској топографији којом се креће пројекат што га је подигао и дуго носио Новица Петковић, последњим трима зборницима (о Симовићу, Бећковићу и сада Данојлићу) тежиште сврсисходне пажње увелико је пренето на тзв. други талас послератног модернизма у српској поезији и нешто даље – после Попе, Раичковића, Павловића, Миљковића и Лалића – одавно већ канонизованих аутора. Остаје дуг и према другим ауторима из другог, неспорног „златног доба српског песништва“, који чине педесете и шездесете године двадесетог века, у којима се огласило толико моћних и самосвојних гласова, што до данас дају дигнитет савременој поезији.

[/restrictedarea]