Zbornici o srpskim pesnicima

Piše Dragan Hamović

Ozbiljnost i obilje prošlovekovne srpske poezije iziskuju što ozbiljnije kritičke napore, koji pomažu da se novija visoka pesnička ponuda rasvetli, opiše i prevrednuje, utisne u našu kulturnu samosvest – kao i da se moderni klasici iznova potvrde

U doba kada se marginalizuju i potiru sve temeljne duhovne delatnosti, među prvima poezija i misao o poeziji, usmereni kolektivni napori poput projekta poetičkih izučavanja moderne srpske poezije, koji je pre dvadeset godina zasnovao Novica Petković na beogradskom Institutu za književnost i umetnost, da bi ga pre pet godina nasledio Jovan Delić, samo dobijaju na značaju.

Dosad su, u seriji „Poetička istraživanja“, izašli zbornici radova o Momčilu Nastasijeviću, Vasku Popi, Branku Miljkoviću, Rastku Petroviću, Vladislavu Petkoviću Disu, Simi Panduroviću, Milanu Rakiću, Ivanu V. Laliću, Jovanu Dučiću, Jovanu Hristiću, Stevanu Raičkoviću, Miodragu Pavloviću, Ljubomiru Simoviću – a samo prošle i ove godine priređena su tri opsežna zbornika o poetikama Matije Bećkovića, Oskara Daviča i Milovana Danojlića, koji sabiraju nove uvide istraživača različitih naučnih naraštaja, iz raznih naučnih i nastavnih institucija Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, ali i srbiste iz drugih zemalja.

Ozbiljnost i obilje prošlovekovne srpske poezije iziskuju što ozbiljnije kritičke napore, koji pomažu da se novija visoka pesnička ponuda rasvetli, opiše i prevrednuje, utisne u našu kulturnu samosvest – kao i da se moderni klasici iznova potvrde. Jer poezija je uvek bila nosilac samosvesti svakog istorijskog naroda. A Srbi su takav narod bili, mada izgleda da ubrzano prestaju da takvi budu.

O PESMAMA, POEMAMA I POETICI MATIJE BEĆKOVIĆA Da li je pesniku s nepromenjeno povoljnim odgovorom najšire pismene i usmene javnosti uopšte potrebno nešto više od takvog priznanja? Uostalom, kao što je odavno istakao pesnik Matija Bećković, u jednom od poetički najsamosvesnijih tekstova novije srpske poezije: „San pismenosti je da dostigne usmenost!“ Suviše dugo, ništa nije bilo nespornije od kolektivne overe umetnosti reči, kao što nema bolje reklame od tzv. arapske, od usta do usta. S druge strane, najbolja, najbiranija usmenost fiksira se u zapisu i time kanonizuje. Do Vukovih zbirki, recimo, srpska epika bila je samo narodna uteha u časovima predaha i oduška, od Vuka je postala klasična vrednost. „Javnost koja pokušava bez kritike, tvrdeći da sama zna što hoće i šta joj se sviđa, pretvara umetnost u nešto divlje i gubi svoje kulturno pamćenje“, pisao je Nortrop Fraj u polemičkom uvodu čuvene „Anatomije kritike“.

Danas, kada su u zamahu raznovrsne strategije brisanja kulturnog pamćenja, kada su kritičke rubrike netragom nestale iz masovnih medija, štampanih i elektronskih, medija što relativizuju, poravnavaju i prizemljuju sve čega se dotaknu, poduhvati tumača kakav je i zbornik „O pesmama, poemama i poetici Matije Bećkovića“, tih zaduženih posrednika književnih vrednosti poprimaju značenje združenih poduhvata u odbranu kulturnog pamćenja. Javna overa – ukoliko je pribavljena – ne može biti kompletna ukoliko je ne prati i kritička overa. A to nisu pohvalne deklaracije, one dolaze na kraju ili se podrazumevaju, nego nastavak „proizvodnje smisla“, kako je pisao Rolan Bart, upravo potvrda smisla pojedinačne smislotvorne delatnosti. A tumači poezije Matije Bećkovića, poezije čiji se obim i danas prinavlja, a poetički lik dopunjuje, vode dijalog s ovom poezijom i dozivaju se među sobom, od nikšićkog zbornika o ovom pesniku iz sredine devedesetih, preko zbornika radova u izdanju Desankine zadužbine, kraljevačkog zbornika i zbornika s pesničke manifestacije na izvoru Pive – što i svedoče brojne bibliografske reference u radovima zbornika „O pesmama, poeziji i poetici Matije Bećkovića“. Zahvaćena je, već prema zanimanjima dvadeset autora, čitava vertikala pesnikovog dela, uključujući i dojučerašnja ostvarenja. Jezička samosvest i eksplicitna poetika, čije je duboko moderno uporište zbog pokrajinskog kolorita dugo bilo previđano, potom, tematski aspekti proistekli iz povratka poziciji usmenog pevača i kazivača, kao što su retorička strana ili kratke govorne forme utkane u ovu poeziju, zatim, strategija karnevalskog preokretanja ozbiljnog u smešno, humora, parodije i majstorskog paradoksa kao sredstva, jezičke igre, sve su to nezaobilazne poetičke teme Bećkovićevih tumača, potkrepljene i starim i novim primerima. Pitanja odnosa prema kolektivnom i ličnom identitetu, oslonac na tradiciju srpskog srednjovekovlja, takođe, nisu izostale u ovome zborniku, kao ni bavljenje pesnikovim ranim formalnim eksperimentima ili dramskom komponentom, kao i poetičku paralelu sa pesničkim srodnikom Branom Petrovićem. Zbornik sadrži i biografski prilog o pesniku, namenski pisan za prekookeansku književnu enciklopediju, i zanimljivo je pratiti šta tako podešena prezentacija sadrži, kao i pregled recepcije Bećkovićeve poezije na italijanskom jeziku i internet mediju. Ipak, za ovu priliku bismo istakli da je više radova u ovome zborniku poklonilo punu pažnju pesnikovim ostvarenjima u danas marginalizovanom žanru ljubavne poezije. Poema „Kad dođeš u bilo koji grad“, u saglasju s davnom „Verom Pavladoljskom“, izborila je – a tumači su to istančano obrazložili – izuzetno mesto u našoj savremenoj poeziji, jer prožima smisaoni kontekst ljubavne pesme sa najsuptilnijim, poslednjim i prvim duhovnim pitanjima. U zborniku je, kao i u nekim prethodnim radovima, kritika spremno reagovala i priznala Bećkoviću da je obnovio dignitet ljubavne poezije, pridodajući i nešto što joj je dosad nedostajalo.

U završnoj reči zbornika – pesnikova je autopoetička reč, koju sačinjavaju objedinjeni raniji pesnikovi zapisi o ključnim tačkama njegove pesničke bibliografije, kao i biografije, ali i mudra poetička parabola čudnim navikama baba-Jeje, kao i razoran satirički post scriptum o stanju jezika i opštenja danas, u eri globalnih komunikacija i sve veće umuklosti i mutavosti. Pesnikova bi i trebalo da bude prva i poslednja. Između toga je združeni poduhvat odgovornog čitanja, u kojem su učestvovali različiti naraštaji, različita znanja i analitički pristupi.

[restrictedarea]

PESNIČKA POETIKA OSKARA DAVIČA Ma koliko težio oformljenju nove tradicije, za potpuno novog čoveka, poeziju Oskara Daviča danas proučavamo kao autorsku retkost u prostoru šireg tradicijskog konteksta kojem neizbežno pripada, makar šta njen autor o tome kontekstu svojevremeno mislio, ustremljen na ono što će doći, ako dođe – a verovao je da hoće. Ako tekuća književna kritika to ne može da priušti (jer je u matici toka) književna istorija nema pravo da bude nepomirljiva, mora da raščisti teren i uspostavi stabilnije poretke stvari, sa interpretativnih i vrednosnih pozicija dovoljno uravnoteženih da svakome učesniku, sa svake strane književnog bojnog polja, odmeri svoju pravdu. Pesnik na nepomirljivosti ima pravo (valjalo bi samo da ih književno opravda), i tu je prednost Davičo obilato praktikovao, u poeziji i u odsečnom javnom govoru, i to mu je donosilo privrženike, ali mu je privrženike i odnosilo.

Tumači Davičove poezije koji su izneli ovaj zbornik od ukupno dvadeset i tri rada, a reč je o prostranom generacijskom opsegu – od pesnikovih savremenika i ranijih tumača do sasvim mladih istraživača kojima je Davičo podaleka književnoistorijska činjenica – mogli su se, za razliku od negdašnjeg vremena, usredsrediti na samu poeziju, a ne obavezno na autora i njegov ideološki program. I ako nije sasvim ravnomerno pokrivena ili pak interpretativno uvek izoštrena, zbirna slika koju zbornik pruža dovoljno je verodostojna i obuhvatna. Svakako nije zbir laudacija i parafraza pesnikovih eksplicitno poetičkih namerenja – a nisu se mogle izbeći ni objekcije što nikako ne idu u prilog pesnikovoj misli i praksi. Tematska interesovanja autora, razume se, uslovila su i kompoziciju zbornika. U prvom poglavlju su, po običaju, prilozi koji sagledavaju Davičovu poetiku u celini ili u širem obuhvatu. Poseban, drugi segment čine tekstovi koji tematizuju Davičove književne i jezičke poglede, na prošlost kao i na budućnost. Treći deo, najobimniji, okuplja radove nadnesene na pojedinačna Davičova ostvarenja, dok četvrti sadrži tekstove problemski postavljene. Počasni, završni deo zbornika zaprema memoarski esej Milovana Danojlića, koji daje pogled na Daviča izbliza, u vremenu i okolnostima u kojima je delovao. Danojlićev spoj biografije i unutrašnjih pesničkih uvida nezamenljiv je doprinos upravo poetičkom izučavanju Oskara Daviča.

Okolnost da se više autora usmerilo na iste korpuse tekstova ili autorske periode proizvodi poželjno ukrštanje perspektiva. Takav je slučaj ovde sa predratnom Davičovom poezijom, sa poezijom pedesetih godina, kao i sa poezijom završne decenije. I ovde su predratne pesme, naročito „Hana“, u središtu pažnje s dopunjenim i ojačanim ranijim čitanjima i novim teorijskim uglovima. Ali, trebalo bi zapaziti i da je jedna pomalo skrajnuta zbirka iz sredine pedesetih („Flora“) zahvaćena sa tri strane, s tri različito odmerena fokusa. Dosad skoro nepročitana, pesnikova obimna završnica napokon je kritički otvorena i privedena celini Davičovog pesničkog rada, i u taj nelaki posao upustili su se, kako i sleduje, neki od mlađih istraživača.

Premda rat književnih vrednosti, u kojem je i Davičo gorljivo učestvovao, i danas muklo traje u ostacima našeg književnog života, razdor podstican sa raznih strana, za našu književnu samosvest daleko je produktivnija pozicija odgovornog kritičkog ispitivanja nego ideološkog negiranja i precrtavanja. U razvojnoj polifoniji srpske poezije svaka je izrazita autorska individualnost neophodna, bez obzira na poetičke, a pogotovo na nasilne ideološke koncepte koji bi da zajaze naše poglede na književnost i kulturu, i uokvire je prema svojoj uskosti. Otuda u ovoj seriji kolektivnih dela iz oblasti poetike srpske poezije dvadesetog veka i zbornik o Davičovoj pesničkoj poetici u nizu koji otpočinje Nastasijevićem, a nastavlja Popom, Miljkovićem ili Pavlovićem, jer su njihove modernističke poetike daleko prisnije vezane jedna za drugu nego što su to morale biti ličnosti njihovih stvaralaca. Ne može se reći da u ovom nizu „književnog toka razlike ćute“, štaviše, progovaraju iz svoje imanentno književne ravni, a ne iz razloga koji su često nedostojni književnosti.

PESNIŠTVO I MISAO O POEZIJI MILOVANA DANOJLIĆA Možda bi trebalo početi od kraja ovog zbornika, od teksta „Moje pesničko iskustvo“ Milovana Danojlića. U ranijem zborniku radova o njegovoj poeziji („Milovan Danojlić, pesnik“, 2005) lični prilog samog objekta kritičkog proučavanja i svojim obimom i smisaonim i saznajnim dometima učinio je taj zbornik realno potpunijim i vrednijim. Bio je to esej „Položaj pesnika“, angažovan i iskustven, obuhvatan pogled na opštepesničke i nacionalne okolnosti. Esejistički događaj, zasigurno. Tako je i ovde. Zbornik „Pesništvo i misao o poeziji Milovana Danojlića“, u seriji poetičkih istraživanja, zadobio je ekskluzivnu i tematski razuđenu, a svakako upućujuću poetičku ispovest pesnika koji pripada onim autorima u našoj književnosti koji su ponajviše ispitivali svoju praksu i poetičku svest, odmeravajući ih prema aktuelnim i vrlo zahtevnim izazovima.

Napor samoprevazilaženja, o kojem govori u sada već klasičnom eseju o Dučiću, jedan je od ključnih nauka pesničkog puta Milovana Danojlića. I ta meta, stalnog samoprevazilaženja, vidi se u svemu što je pisao – a očituje se u vanrednom naboju jezika, zrelog, artikulisanog, jasnog i sve jasnijeg – a dubljeg i prostranijeg. Ne samo u poeziji. Vidi se ta dinamika u ispitivanju drugačijih poetičkih registara i intonacija, u menjanju perspektiva pri ponovnim navraćanjima u opsesivne prostore i u spremnosti da se stalno savladava stalni otpor materijala. Vidi se i u opiranju neproduktivnim inercijama i zastranjenjima modernizma. Uzmimo samo njegov enormni korpus epigrama, kao najnoviji lirski prinos i dokaz stvaralačkog nesmirenja i nemirenja. Danojlić piše mnogo, ali dovoljno dobro. I sve pouzdanije, rekao bih. A ono najbolje čini vrh naše književnosti druge polovine minulog i prve decenije novog veka, o čemu je kritičko govoreno, ali nije ni izdaleka dovoljno. Ovaj zbornik se koncentriše na poeziju, koju mnoštvo Danojlićevih proznih stranica u raznim žanrovima i međužanrovima može bezrazložno da odvede u drugi plan javne recepcije. A Danojlić je, kao pesnik, i posle ovoga zbornika tek rastvorena knjiga. Ovim čitanjima je ozbiljnije načeta, svakako. Kada se odmeri prema savremenom, mnogoglasnom okruženju njegova cena samo raste, i među poezijama svoga naraštaja i među naslednicima, tim pre što se menjala i menjajući bogatila, provocirala i iznenađivala.

Ovde su došle u žižu analitičke pažnje i njegove dojučerašnje zbirke, ali i starije, po dubini pesnikove bibliografije, kao i prepoznatljiva pitanja Danojlićeve lirske poetike, poetičke promene, kao i poetičke konstante. U svakom kolektivnom poslu ove vrste možemo uočiti nepokrivene tačke, ali je poetički presek ipak, čini mi se, dat, premda ne možemo uvek računati na idealni sastav interpretativnog tima i punu formu izabranih. Tako je i ovde. Poseban je doprinos što je tok Danojlićeve naivne poezije bio snažno fokusiran, u trećem poglavlju, u pripadajućem kontekstu modernog poetičkog duha, a dobrano je naznačena problematika prevodilačkog iskustva, u četvrtom segmentu zbornika. Lirska supstanca plemeni i jezički izoštrava svaku napisanu Danojlićevu stranicu izvan poezije i stihova, pogotovo u lirskoj prozi, o kojoj se i ovde, kao pojavi žanrovskog preplitanja, svakako moglo više analitički progovoriti.

Kad je reč o književnoistorijskoj topografiji kojom se kreće projekat što ga je podigao i dugo nosio Novica Petković, poslednjim trima zbornicima (o Simoviću, Bećkoviću i sada Danojliću) težište svrsishodne pažnje uveliko je preneto na tzv. drugi talas posleratnog modernizma u srpskoj poeziji i nešto dalje – posle Pope, Raičkovića, Pavlovića, Miljkovića i Lalića – odavno već kanonizovanih autora. Ostaje dug i prema drugim autorima iz drugog, nespornog „zlatnog doba srpskog pesništva“, koji čine pedesete i šezdesete godine dvadesetog veka, u kojima se oglasilo toliko moćnih i samosvojnih glasova, što do danas daju dignitet savremenoj poeziji.

[/restrictedarea]