Мрежа балканског неоколонијализма

Пише Светлана Васовић-Мекина

Балканска Информативна Мрежа (БИРН) недавно је објавила „истраживање“ (заправо неколико текстова и фотографија) под насловом „Супротстављена сјећања“, које је посвећено „култури сећања“ и транзиционој правди после ратова на тлу Југославије. Већи део „истраживања“ не доноси, међутим, ни епохална сазнања, још мање открића. БИРН тврди, на пример, да је већина новодобних споменика, који су постављени у државама „Западног Балкана“ – спорно. Према БИРН-у, „од завршетка сукоба у земљама бивше Југославије, у склопу распрострањене и углавном нерегулиране културе сјећања, подигнуто је на стотине споменика и кипова, понекад продубљујући подјеле које су и довеле до рата, умјесто да промовирају помирење.“

„Истраживање“ се бави начином „како различите државе и етничке групе користе споменике да би представиле своју верзију догађаја из прошлости“, односно „како владе користе (споменике) да би манипулирале хисторијом и освојиле политичке поене“, те „како се у региону (исти споменици) користе као инструмент стварања нације“. Овакви закључци су резултирали из свега шест чланака, интерактивне мапе споменика на Балкану и галерије слика. Оно што пада у очи је да се „опсежно истраживање“ промовише као резултат рада „новинарског тима БИРН-а у седам земаља регије у вези са послератном стихијом подизања споменика на Балкану“. А онда на списку „седам земаља“ где су истраживани споменици настали „од завршетка сукоба у земљама бивше Југославије“ налазимо – Албанију. Зар су мислили да нам је историјско сећање тако кратко, да се нико неће сетити да Албанија није била део бивше Југославије, нити је на њеном тлу било потоњих ратних сукоба?

Али зато на списку земаља у којима је БИРН спровео истраживање ради тражења одговора на питање какви би се то споменици требало градити да би промовисали мир у земљама бивше Југославије, нема ни трага, ни гласа о споменицима који су били први подигнути после сукоба на тлу некадашње заједничке државе, нити је држава која се прва бавила нерегуларном културом сећања и у којој се већ две деценије „оживљавају сукоби из прошлости“ сваког пролећа и лета – уопште поменута. Јасно, ради се о Словенији. Тако је у новом БИРН-овом писању историје Албанија „заменила“ Словенију, иако су управо у Словенији пре 22 године почели први оружани сукоби између јединица савезне ЈНА и словеначке територијалне одбране (ТО), после којих је уследио распад СФРЈ. У супротности са историјским чињеницама, БИРН-ови истраживачи су са посебном пажњом обрадили пример Албаније, Косова, а уз то још и Македоније, Србије, Хрватске и БиХ.

Тако је „истраживање“ скројено по моделу тзв. Западног Балкана, што је синтагма скована унутар ЕУ, а која „покрива“ простор некадашње СФРЈ „минус Словенија, плус Албанија“. Несумњиво је већ сам „формат“ оваквог истраживања погрешан и упрегнут у посебан вид фалсификовања недавне прошлости. Јер, како је могуће „истраживати“ културу сећања на простору некадашње Југославије, а да се не крене управо од Словеније, где су сукоби почели и у којој су први „једнонационални“ споменици у облику „тетраедара“ (који су претходно служили као препреке за напредовање ЈНА тенкова и механизације) подигнути у славу домаће ТО која је наводно „победила четврту најјачу војску у Европи“. Како је могуће да се неко истраживање бави споменицима, који су подигнути у „земљама бивше Југославије“, а да се у оквиру тог истраживачког подухвата набрајају споменици у Албанији, иако Албанија никада није била део СФРЈ, за разлику од пренебрегнуте Словеније?

[restrictedarea]

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ Чињеница, да је „истраживање“ направљено баш према „европском“ моделу (употребом измишљене кованице о „Западном Балкану“) и у складу са жељама финансијера и наручиоца БИРН-овог пројекта, потврђује да је приликом израде тог квазинаучног рада практиковано не само слепо покоравање моделу „Западног Балкана“, већ је то уједно промоција синтагме која је у својој суштини колонијалног карактера и која служи продубљивању односа неравноправности између балканских народа и држава. Ово „опсежно истраживање“ је већ само због тог вештачког географског оквира, у који је на силу „угурано“ – потпуно неверодостојно. Да је БИРН истраживањем обухватио и Словенију, онда би можда његови конзументи могли да сазнају понешто и о једностраној „култури сећања“ у првој чланици ЕУ са простора некадашње Југославије. Можда би истраживачи чак утврдили да њихови стереотипи о „супротстављеним сећањима“ нису баш тачни, јер су у Словенији, на пример, бар једном припадници ТО, окупљани око свог споменика на двадесетогодишњицу сукоба који се збио јула 1991. у Прилипама, где је било више погинулих на обе зараћене стране, искорачили из стереотипа и минутом ћутања се поклонили и сенима мртвих противника – војника ЈНА.

Недавно је у Љубљани изашла књига која описује и како је прва жртва ратних сукоба у Словенији Антон Мерлак, Словенац, пилот ЈНА-овог ненаоружаног хеликоптера газела, 27. јуна 1991. године, док је превозио хлеб за војнике у касарни Врхника – оборен усред Љубљане, надомак породичне куће, а по наређењу неких од „хероја“ словеначког осамостаљења који су касније, правдајући тај чин у документима, лажно написали да је Тони Мерлак „угрожавао словеначке институције“. Да је истраживање направљено непристрасно, онда би јавност можда сазнала и да у Словенији, која је у време осамостаљења из освете потајно „избрисала“ 26 хиљада људи пореклом из других република СФРЈ (чија права гази и дан-данас), још увек није постављена ниједна спомен-плоча или споменик који би подсећао нараштаје на страдање поменуте групе људи, иако су „избрисани“ то тражили.

Све то није нимало безазлено. Јер ако је истраживање до те мере једнострано да се „заборављају“ историјске чињенице како би се лансирале друге, онда то може у потпуности да промени будуће виђење прошлости. Управо зато посебну пажњу заслужује на први поглед безазлена синтагма „Западни Балкан“, која има моћ да мења наратив о историјским чињеницама у целој регији. Израз „Западни Балкан“ рођен је 1998. године на састанку Европског већа у Бечу како би замаглио много прецизнији израз „југоисточна Европа“. Пошто југоисточна Европа укључује и Грчку, тражила се кованица која би описала „онај део Балкана који још није Европа“. И настао је – „Западни Балкан“ који у себи носи замку, јер за разлику од појма „југоисточна Европа“, ново одређење одузима државама на које се односи (дакле и Србији) њихову европску припадност и баца их са друге стране бедема тзв. тврђаве Европа, која је донедавно у вокабулару званичника представљана и као кућа у којој живи „европска породица“, а којој ће се друге државе са Балканског полуострва придружити када обаве своје „задатке“.

У том духу се изразио и некадашњи словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел, који је 2008. године изјавио да је Словенија међу првима „признала Косово“, зато „сада има обавезе“, јер „када смо дете (Косово) послали у школу, морамо да купимо и школске потрепштине“. Исте године су београдски медији почели да пишу како Србија мора да „уради домаћи задатак“ (Б92), те да се знало да ће Србија на путу ка ЕУ бити „проблематичан ученик“ („Време“). Такав приступ је произвео још једну опасност – Вашингтон и Брисел државе, које нису чланице ЕУ, радо представљају као „малолетне“, неспособне за самосталан живот, због чега им је потребно „школовање“, контрола, а по потреби, кад су непослушне и неваљале – кажњавање, претње, односно упозорења од стране цивилизованијих европских народа и ЕУ држава. Све то је у складу са патерналистичким и неоколонијалним погледима и стереотипима, које европска „елита“ демонстрира када је у питању „Балкан“.

 

БАЛКАНСКИ ДУХОВИ Словеначки географ Јернеј Зупанчич упозорио је у једној од својих студија да је Америка заслужна што у Европи, уместо да се „у духу европског јединства“ заборави на „политику регионализација“, разраста „појам Западни Балкан, који означава подручје некадашње Југославије (без Словеније) и Албанију“. Симптоматично је да се нигде не помиње „Источни Балкан“, као што за политичаре више не постоји ни „Северни“, а ни „Јужни Балкан“, што доказује нелогичност поменутог означавања. Зупанчичев сународник, историчар Божо Репе, у вези нове одреднице „Западни Балкан“ напомиње да су га „измислиле европске демократе“, а да ће се „после укључења Хрватске у ЕУ, дефиниција Западног Балкана – сузити“. Израз који се свакодневно појављује и у српским медијима уистину омогућава члановима „европског клуба“ да на све, који су остали ван посрнуле ЕУ империје, гледају као на новодобне варваре, дакле народе којима су потребни тутори. Такво гледишта доказују и бројни иступи политичара, рецимо изјава португалског амбасадора Алвара де Мендонса, који је приликом преузимања председавања ЕУ 2007. године нагласио да ће Португалија „због своје колонијалне историје“ посебно да се сконцентрише „на сарадњу са Африком, и питање људских права“, јер „оне, који крше људска права, не можемо једноставно отерати од стола“. На то се надовезао и (тадашњи) словеначки премијер Јанез Јанша и изјавио да Словенија у регији Западног Балкана има интересе на сличан начин, као што их Португалија има у Африци. . Весна Голдсворти, која у британској књижевности анализира Балкан, упозорава да се процес „британске наративне колонизације Балкана“ не разликује од „истинске колонизације по фазама и последицама“.

„У данашњем, већински десничарском виђењу, Балкан је заразна болест, загађена рана, коју је најбоље оставити да труне у изолацији. Супротан, већим делом левичарски, несвесно колонијалистички поглед, види балканске сукобе као одвратно одступање од идеала космополитизма, зато би то требало да окончају велике силе које треба да машу великим батинама и малим шаргарепама“, пише Голдсворти. Европски политичари и научници на тај начин, како примећује и Тања Петровић у књизи „Дуг пут кући“, настављају традицију немачког „истраживања југоистока“ (Südostforschung), што је својевремено било „оруђе националсоцијалистичке геополитике“.

На основно питање, шта је уистину „Западни Балкан“, логичан одговор представља „негација“ тог питања, тачније одговор на питање „шта није Западни Балкан?“ Одговор је – Западни Балкан није Европска унија. Проблематичност овог политичког појма доказује и чињеница да је подложан сталним променама – укључивањем нових чланица у ЕУ са „Западног Балкана“, он се „скупља“ са тенденцијом да се истопи, као санта леда.

БИРН-ово истраживање показује зашто је појам „Западни Балкан“ важан геополитичарима у „цивилизованој“ Европи који упорно, кршећи све међународне конвенције и уз помоћ српске политичке елите прекрајају границе Србије. Све како би историјске факте „прилагодили“ вештачком моделу „Западног Балкана“, и како би такав „Западни Балкан“ приказали као примитиван и опасан, значи – прави полигон за будуће интервенције. Или, као што Роберт Каплан тврди у својој књизи „Балкански духови“ (иначе ризници европских стереотипа о Балкану), „само западни империјализам – иако се већини такав назив неће свиђати – може ујединити европски континент и спасти Балкан од хаоса“. Слично, Мишел Игнатиеф разлоге за сукобе на Балкану тражи у „одсутности великих сила“, јер су се наводно народи, које је некада „контролисала империја“, нашли у ситуацији у којој „нема империјалног арбитра на који би могли да се ослоне“, па су се зато сукобили. Чак и у либералном „Гардијану“ Џулијан Боргер пише да је „благи колонијални режим нужан за демократски развој Босне“. Све то доводи Тању Петровић до закључка („Дуг пут кући“) да начин управљања међународне заједнице у Босни и на Косову „показује бројне колонијалистичке карактеристике“. Управо зарад угађања интересима нових колонизатора квазистудије, попут поменутог БИРН-овог „истраживања“, предмет „обраде“ обликују према моделу Западног Балкана. А ако се факти не слажу са „истраживачким моделом“, онда настрадају, јасно – чињенице.

Словенија: Виши ниво барбарства

Иако се Словенија на „Западном Балкану“ често представља као држава која „цивилизује“ народе и доноси велики напредак, у државама региона мало се зна да су у самој Словенији радници на привременом раду из БиХ, Србије, Црне Горе, Македоније и других држава често жртве ужасних услова рада, покрадених плата и пензија, и других грубих кршења њихових права. Један од најдрастичнијих примера је случај грађевинског предузећа „Веград“ из Велења, чија је директорка Хилда Товшак нетом завршила на издржавању дугогодишње затворске казне. Осуђена је и јер је одговорна за крађу преко 20.000 евра, које су радници „Веграда“ сакупили за породицу погинулог колеге. Изразито расистички дискурс разголићен је у саопштењу вођства „Веграда“ које је марта 2008. године залепљено на контејнере у којима су становали преварени „Веградови“ радници, у љубљанском насељу Бежиград. Товшакова им је поручила: „Своју ‘културу’ и понашање, које је крајње непримерено, не покушавајте да пренесете овде. Схватите да тренутно станујете у Љубљани, која је главни град Републике Словеније, која је чланица Европске уније. Овде важе закони и стандарди, који су на вишем нивоу.“ Већ исте године је обелодањено да се радило о вишем нивоу, и то вишем нивоу пљачке, после разоткривања тешких малверзација у „Веграду“, где су ишчезле десетине милиона евра уз бестијално поткрадање радника са „Западног Балкана“.

[/restrictedarea] payday loan займ на карту срочно без проверокмобильный займмой займ личный кабинет