Mreža balkanskog neokolonijalizma

Piše Svetlana Vasović-Mekina

Balkanska Informativna Mreža (BIRN) nedavno je objavila „istraživanje“ (zapravo nekoliko tekstova i fotografija) pod naslovom „Suprotstavljena sjećanja“, koje je posvećeno „kulturi sećanja“ i tranzicionoj pravdi posle ratova na tlu Jugoslavije. Veći deo „istraživanja“ ne donosi, međutim, ni epohalna saznanja, još manje otkrića. BIRN tvrdi, na primer, da je većina novodobnih spomenika, koji su postavljeni u državama „Zapadnog Balkana“ – sporno. Prema BIRN-u, „od završetka sukoba u zemljama bivše Jugoslavije, u sklopu rasprostranjene i uglavnom neregulirane kulture sjećanja, podignuto je na stotine spomenika i kipova, ponekad produbljujući podjele koje su i dovele do rata, umjesto da promoviraju pomirenje.“

„Istraživanje“ se bavi načinom „kako različite države i etničke grupe koriste spomenike da bi predstavile svoju verziju događaja iz prošlosti“, odnosno „kako vlade koriste (spomenike) da bi manipulirale historijom i osvojile političke poene“, te „kako se u regionu (isti spomenici) koriste kao instrument stvaranja nacije“. Ovakvi zaključci su rezultirali iz svega šest članaka, interaktivne mape spomenika na Balkanu i galerije slika. Ono što pada u oči je da se „opsežno istraživanje“ promoviše kao rezultat rada „novinarskog tima BIRN-a u sedam zemalja regije u vezi sa posleratnom stihijom podizanja spomenika na Balkanu“. A onda na spisku „sedam zemalja“ gde su istraživani spomenici nastali „od završetka sukoba u zemljama bivše Jugoslavije“ nalazimo – Albaniju. Zar su mislili da nam je istorijsko sećanje tako kratko, da se niko neće setiti da Albanija nije bila deo bivše Jugoslavije, niti je na njenom tlu bilo potonjih ratnih sukoba?

Ali zato na spisku zemalja u kojima je BIRN sproveo istraživanje radi traženja odgovora na pitanje kakvi bi se to spomenici trebalo graditi da bi promovisali mir u zemljama bivše Jugoslavije, nema ni traga, ni glasa o spomenicima koji su bili prvi podignuti posle sukoba na tlu nekadašnje zajedničke države, niti je država koja se prva bavila neregularnom kulturom sećanja i u kojoj se već dve decenije „oživljavaju sukobi iz prošlosti“ svakog proleća i leta – uopšte pomenuta. Jasno, radi se o Sloveniji. Tako je u novom BIRN-ovom pisanju istorije Albanija „zamenila“ Sloveniju, iako su upravo u Sloveniji pre 22 godine počeli prvi oružani sukobi između jedinica savezne JNA i slovenačke teritorijalne odbrane (TO), posle kojih je usledio raspad SFRJ. U suprotnosti sa istorijskim činjenicama, BIRN-ovi istraživači su sa posebnom pažnjom obradili primer Albanije, Kosova, a uz to još i Makedonije, Srbije, Hrvatske i BiH.

Tako je „istraživanje“ skrojeno po modelu tzv. Zapadnog Balkana, što je sintagma skovana unutar EU, a koja „pokriva“ prostor nekadašnje SFRJ „minus Slovenija, plus Albanija“. Nesumnjivo je već sam „format“ ovakvog istraživanja pogrešan i upregnut u poseban vid falsifikovanja nedavne prošlosti. Jer, kako je moguće „istraživati“ kulturu sećanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a da se ne krene upravo od Slovenije, gde su sukobi počeli i u kojoj su prvi „jednonacionalni“ spomenici u obliku „tetraedara“ (koji su prethodno služili kao prepreke za napredovanje JNA tenkova i mehanizacije) podignuti u slavu domaće TO koja je navodno „pobedila četvrtu najjaču vojsku u Evropi“. Kako je moguće da se neko istraživanje bavi spomenicima, koji su podignuti u „zemljama bivše Jugoslavije“, a da se u okviru tog istraživačkog poduhvata nabrajaju spomenici u Albaniji, iako Albanija nikada nije bila deo SFRJ, za razliku od prenebregnute Slovenije?

[restrictedarea]

KUKAVIČJE JAJE Činjenica, da je „istraživanje“ napravljeno baš prema „evropskom“ modelu (upotrebom izmišljene kovanice o „Zapadnom Balkanu“) i u skladu sa željama finansijera i naručioca BIRN-ovog projekta, potvrđuje da je prilikom izrade tog kvazinaučnog rada praktikovano ne samo slepo pokoravanje modelu „Zapadnog Balkana“, već je to ujedno promocija sintagme koja je u svojoj suštini kolonijalnog karaktera i koja služi produbljivanju odnosa neravnopravnosti između balkanskih naroda i država. Ovo „opsežno istraživanje“ je već samo zbog tog veštačkog geografskog okvira, u koji je na silu „ugurano“ – potpuno neverodostojno. Da je BIRN istraživanjem obuhvatio i Sloveniju, onda bi možda njegovi konzumenti mogli da saznaju ponešto i o jednostranoj „kulturi sećanja“ u prvoj članici EU sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Možda bi istraživači čak utvrdili da njihovi stereotipi o „suprotstavljenim sećanjima“ nisu baš tačni, jer su u Sloveniji, na primer, bar jednom pripadnici TO, okupljani oko svog spomenika na dvadesetogodišnjicu sukoba koji se zbio jula 1991. u Prilipama, gde je bilo više poginulih na obe zaraćene strane, iskoračili iz stereotipa i minutom ćutanja se poklonili i senima mrtvih protivnika – vojnika JNA.

Nedavno je u Ljubljani izašla knjiga koja opisuje i kako je prva žrtva ratnih sukoba u Sloveniji Anton Merlak, Slovenac, pilot JNA-ovog nenaoružanog helikoptera gazela, 27. juna 1991. godine, dok je prevozio hleb za vojnike u kasarni Vrhnika – oboren usred Ljubljane, nadomak porodične kuće, a po naređenju nekih od „heroja“ slovenačkog osamostaljenja koji su kasnije, pravdajući taj čin u dokumentima, lažno napisali da je Toni Merlak „ugrožavao slovenačke institucije“. Da je istraživanje napravljeno nepristrasno, onda bi javnost možda saznala i da u Sloveniji, koja je u vreme osamostaljenja iz osvete potajno „izbrisala“ 26 hiljada ljudi poreklom iz drugih republika SFRJ (čija prava gazi i dan-danas), još uvek nije postavljena nijedna spomen-ploča ili spomenik koji bi podsećao naraštaje na stradanje pomenute grupe ljudi, iako su „izbrisani“ to tražili.

Sve to nije nimalo bezazleno. Jer ako je istraživanje do te mere jednostrano da se „zaboravljaju“ istorijske činjenice kako bi se lansirale druge, onda to može u potpunosti da promeni buduće viđenje prošlosti. Upravo zato posebnu pažnju zaslužuje na prvi pogled bezazlena sintagma „Zapadni Balkan“, koja ima moć da menja narativ o istorijskim činjenicama u celoj regiji. Izraz „Zapadni Balkan“ rođen je 1998. godine na sastanku Evropskog veća u Beču kako bi zamaglio mnogo precizniji izraz „jugoistočna Evropa“. Pošto jugoistočna Evropa uključuje i Grčku, tražila se kovanica koja bi opisala „onaj deo Balkana koji još nije Evropa“. I nastao je – „Zapadni Balkan“ koji u sebi nosi zamku, jer za razliku od pojma „jugoistočna Evropa“, novo određenje oduzima državama na koje se odnosi (dakle i Srbiji) njihovu evropsku pripadnost i baca ih sa druge strane bedema tzv. tvrđave Evropa, koja je donedavno u vokabularu zvaničnika predstavljana i kao kuća u kojoj živi „evropska porodica“, a kojoj će se druge države sa Balkanskog poluostrva pridružiti kada obave svoje „zadatke“.

U tom duhu se izrazio i nekadašnji slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel, koji je 2008. godine izjavio da je Slovenija među prvima „priznala Kosovo“, zato „sada ima obaveze“, jer „kada smo dete (Kosovo) poslali u školu, moramo da kupimo i školske potrepštine“. Iste godine su beogradski mediji počeli da pišu kako Srbija mora da „uradi domaći zadatak“ (B92), te da se znalo da će Srbija na putu ka EU biti „problematičan učenik“ („Vreme“). Takav pristup je proizveo još jednu opasnost – Vašington i Brisel države, koje nisu članice EU, rado predstavljaju kao „maloletne“, nesposobne za samostalan život, zbog čega im je potrebno „školovanje“, kontrola, a po potrebi, kad su neposlušne i nevaljale – kažnjavanje, pretnje, odnosno upozorenja od strane civilizovanijih evropskih naroda i EU država. Sve to je u skladu sa paternalističkim i neokolonijalnim pogledima i stereotipima, koje evropska „elita“ demonstrira kada je u pitanju „Balkan“.

 

BALKANSKI DUHOVI Slovenački geograf Jernej Zupančič upozorio je u jednoj od svojih studija da je Amerika zaslužna što u Evropi, umesto da se „u duhu evropskog jedinstva“ zaboravi na „politiku regionalizacija“, razrasta „pojam Zapadni Balkan, koji označava područje nekadašnje Jugoslavije (bez Slovenije) i Albaniju“. Simptomatično je da se nigde ne pominje „Istočni Balkan“, kao što za političare više ne postoji ni „Severni“, a ni „Južni Balkan“, što dokazuje nelogičnost pomenutog označavanja. Zupančičev sunarodnik, istoričar Božo Repe, u vezi nove odrednice „Zapadni Balkan“ napominje da su ga „izmislile evropske demokrate“, a da će se „posle uključenja Hrvatske u EU, definicija Zapadnog Balkana – suziti“. Izraz koji se svakodnevno pojavljuje i u srpskim medijima uistinu omogućava članovima „evropskog kluba“ da na sve, koji su ostali van posrnule EU imperije, gledaju kao na novodobne varvare, dakle narode kojima su potrebni tutori. Takvo gledišta dokazuju i brojni istupi političara, recimo izjava portugalskog ambasadora Alvara de Mendonsa, koji je prilikom preuzimanja predsedavanja EU 2007. godine naglasio da će Portugalija „zbog svoje kolonijalne istorije“ posebno da se skoncentriše „na saradnju sa Afrikom, i pitanje ljudskih prava“, jer „one, koji krše ljudska prava, ne možemo jednostavno oterati od stola“. Na to se nadovezao i (tadašnji) slovenački premijer Janez Janša i izjavio da Slovenija u regiji Zapadnog Balkana ima interese na sličan način, kao što ih Portugalija ima u Africi. . Vesna Goldsvorti, koja u britanskoj književnosti analizira Balkan, upozorava da se proces „britanske narativne kolonizacije Balkana“ ne razlikuje od „istinske kolonizacije po fazama i posledicama“.

„U današnjem, većinski desničarskom viđenju, Balkan je zarazna bolest, zagađena rana, koju je najbolje ostaviti da trune u izolaciji. Suprotan, većim delom levičarski, nesvesno kolonijalistički pogled, vidi balkanske sukobe kao odvratno odstupanje od ideala kosmopolitizma, zato bi to trebalo da okončaju velike sile koje treba da mašu velikim batinama i malim šargarepama“, piše Goldsvorti. Evropski političari i naučnici na taj način, kako primećuje i Tanja Petrović u knjizi „Dug put kući“, nastavljaju tradiciju nemačkog „istraživanja jugoistoka“ (Südostforschung), što je svojevremeno bilo „oruđe nacionalsocijalističke geopolitike“.

Na osnovno pitanje, šta je uistinu „Zapadni Balkan“, logičan odgovor predstavlja „negacija“ tog pitanja, tačnije odgovor na pitanje „šta nije Zapadni Balkan?“ Odgovor je – Zapadni Balkan nije Evropska unija. Problematičnost ovog političkog pojma dokazuje i činjenica da je podložan stalnim promenama – uključivanjem novih članica u EU sa „Zapadnog Balkana“, on se „skuplja“ sa tendencijom da se istopi, kao santa leda.

BIRN-ovo istraživanje pokazuje zašto je pojam „Zapadni Balkan“ važan geopolitičarima u „civilizovanoj“ Evropi koji uporno, kršeći sve međunarodne konvencije i uz pomoć srpske političke elite prekrajaju granice Srbije. Sve kako bi istorijske fakte „prilagodili“ veštačkom modelu „Zapadnog Balkana“, i kako bi takav „Zapadni Balkan“ prikazali kao primitivan i opasan, znači – pravi poligon za buduće intervencije. Ili, kao što Robert Kaplan tvrdi u svojoj knjizi „Balkanski duhovi“ (inače riznici evropskih stereotipa o Balkanu), „samo zapadni imperijalizam – iako se većini takav naziv neće sviđati – može ujediniti evropski kontinent i spasti Balkan od haosa“. Slično, Mišel Ignatief razloge za sukobe na Balkanu traži u „odsutnosti velikih sila“, jer su se navodno narodi, koje je nekada „kontrolisala imperija“, našli u situaciji u kojoj „nema imperijalnog arbitra na koji bi mogli da se oslone“, pa su se zato sukobili. Čak i u liberalnom „Gardijanu“ Džulijan Borger piše da je „blagi kolonijalni režim nužan za demokratski razvoj Bosne“. Sve to dovodi Tanju Petrović do zaključka („Dug put kući“) da način upravljanja međunarodne zajednice u Bosni i na Kosovu „pokazuje brojne kolonijalističke karakteristike“. Upravo zarad ugađanja interesima novih kolonizatora kvazistudije, poput pomenutog BIRN-ovog „istraživanja“, predmet „obrade“ oblikuju prema modelu Zapadnog Balkana. A ako se fakti ne slažu sa „istraživačkim modelom“, onda nastradaju, jasno – činjenice.

Slovenija: Viši nivo barbarstva

Iako se Slovenija na „Zapadnom Balkanu“ često predstavlja kao država koja „civilizuje“ narode i donosi veliki napredak, u državama regiona malo se zna da su u samoj Sloveniji radnici na privremenom radu iz BiH, Srbije, Crne Gore, Makedonije i drugih država često žrtve užasnih uslova rada, pokradenih plata i penzija, i drugih grubih kršenja njihovih prava. Jedan od najdrastičnijih primera je slučaj građevinskog preduzeća „Vegrad“ iz Velenja, čija je direktorka Hilda Tovšak netom završila na izdržavanju dugogodišnje zatvorske kazne. Osuđena je i jer je odgovorna za krađu preko 20.000 evra, koje su radnici „Vegrada“ sakupili za porodicu poginulog kolege. Izrazito rasistički diskurs razgolićen je u saopštenju vođstva „Vegrada“ koje je marta 2008. godine zalepljeno na kontejnere u kojima su stanovali prevareni „Vegradovi“ radnici, u ljubljanskom naselju Bežigrad. Tovšakova im je poručila: „Svoju ‘kulturu’ i ponašanje, koje je krajnje neprimereno, ne pokušavajte da prenesete ovde. Shvatite da trenutno stanujete u Ljubljani, koja je glavni grad Republike Slovenije, koja je članica Evropske unije. Ovde važe zakoni i standardi, koji su na višem nivou.“ Već iste godine je obelodanjeno da se radilo o višem nivou, i to višem nivou pljačke, posle razotkrivanja teških malverzacija u „Vegradu“, gde su iščezle desetine miliona evra uz bestijalno potkradanje radnika sa „Zapadnog Balkana“.

[/restrictedarea] payday loan zaйm na kartu sročno bez proverokmobilьnый zaйmmoй zaйm ličnый kabinet