Милорад Додик / председник Републике Српске / Водим Српску у слободу

разговарала Дубравка Вујановић Фотографије Борислав Здриња

Ако Србија пристане на ултиматуме, поништиће сопствени територијални интегритет. Ако издржи притиске и одупре се, сачуваће земљу, достојанство народа, а ништа јој се неће догодити. Ову поруку Милорад Додик упорно је преносио у данима док се чекала одлука о потписивању споразума са Приштином.

Потпис је, ипак, пао. Не на срећу српског народа, уверен је председник Републике Српске. Јер, како каже у разговору за „Печат“, Европа несумњиво показује намеру да потцењује и понижава српски народ и Србију. И даље. И ко зна до када.

„Уверен сам да ни тренутна политика Београда, која је довела до потписивања ,Бриселског споразума‘ није на прави начин валоризована кроз европске институције. И даље је отворена сумња Запада у добре намере Срба и српске државе. Али, остала је и сумња шта ће се све захтевати од Србије. Јер, над главом висе питања имплементације споразума, локалних избора, и, што је сасвим јасно, конкретног датума почетка преговора. Очигледно је да ће спровођење договореног поново бити тема на неком од наредних састанака бриселске администрације. И да пут Србије у Европу није тако сигуран и безуслован.

Било је јасно да ваше ћутање после прихватања споразума у Бриселу не значи одобравање, и да би ваш потпис на таквом папиру тешко „легао“. Провејавало је осећање и да се од вас очекује подршка, поготово утицај на косметске Србе, са којима имате редовну комуникацију, да прихвате спровођење. То је, међутим, изостало…

„Овде, у Републици Српској, одавно смо схватили да никада није довољно да се нахране очекивања о сервилности која треба да се покаже Западу. Упорно сам говорио и властима у Београду да, када једном прихвате условљавања, могу очекивати само даља условљавања. Они су ме убеђивали у неки катастрофичан сценарио који ће се догодити у случају изостанка договора. Верујем да се ништа не би десило ни у случају неприхватања. Европљанима је ова прича била потребна добрим делом због њихових унутрашњих прилика. Било им је потребно ,месо‘ за њихове домаће базе. Зато је то изгледало тако набусито, и било представљено као питање живота и смрти. А, када су жеље остварене, сви потписи стављени, нема праве сатисфакције за Србију. По мени ово није коректно“.

Ви, дакле, не верујете у почетак преговора у јануару?

„Ваљда је свакоме очигледно да преговоре са Србијом, за које нисмо сигурни када ће и да ли ће да почну, прати израда стратегије за придруживање и стабилизацију са самим Косовом. У перцепцији Европе, Косово је држава. Такав споразум се ради само с државама. Без обзира на то што пет држава Европе није признало Косово, европска администрација се понаша као да јесте. А нама се овде представља како је Европа уређен систем правде у којем се све решава консензусом. Дакле, мој једини утисак је да Европа ни даље не прихвата на прави начин добре намере Београда, чак ни када су за Србију овако болне. Нажалост, плашим се да ће власт у Београду опет да се нађе у ситуацији да се разочара даљим развојем догађаја. Све сам то прошао, и не би ми било никакво изненађење.“

Потпис на бриселски папир и одлука о преговорима представљена је као „историјски дан“ за Србију. Да ли сте стекли утисак да српско руководство заиста верује да је тако?

„Ми смо склони да све проглашавамо ,историјским даном‘. Извесно је само да пут Србије ка Европи треба да се настави. Ја то, свакако, подржавам. Али, мислим да ће неспремност Европе да на те захтеве одговори лоше утицати на будуће позиције самих људи из Србије који ће даље преговарати са Европом“.

Кључно питање у овом тренутку је како приволети Србе са КиМ да пријаве своје листе у Приштини и да учествују на локалним изборима. Будући да они имају велико поверење у вас, да ли бисте се усудили да им саветујете да иду на те изборе?

„Ти људи су разапети између онога што је државна политика, и статуса на терену. Шта год да ураде, неће им бити лако. Али, није добро да ураде било шта без договора са Београдом. Упорно им понављам да морају да се договоре. Али, морамо сви да схватимо шта за њих значи да сада прихвате неку сасвим другу политику од оне која им је годинама представљана, и коју су они годинама бранили трпећи велике проблеме. Оно што је моја порука њима је да остану, и да се политичким средствима боре. Какав год статус изградили, морају да га изграде политичким средствима.“

Ваша идеја је била „две државе, два народа“. Србија да призна југ Косова, али да север припоји Србији. Срби који остану у албанском делу да се иселе. Позвали сте их, чак, да нађу домовину у Републици Српској, где бисте им помогли да се снађу. Је ли за све то сада касно?

„Ја увек стојим иза својих речи. Све то сам говорио јер сматрам да на то имам право, као представник једног значајног дела српске заједнице, која је политички, верски, културно, и на све начине, везана за Косово. Говорио сам, још пре седам-осам година, да треба промовисати политику поделе те територије. Веровао сам да бисмо тада бар један део Косова сачували и да је то тада била реална политика, јер се ово ‚миксовање‘ народа показало неуспешним.

Али, чињеница је да су околности сада сасвим другачије. Нема места за историјске одлуке типа: „Идемо сада сви одавде“. Међутим, останак ће бити тежак. Појединачне одлуке могу бити на штету останка тог народа. Јер, многи Срби који су преживели рат у Сарајеву, сада напуштају своје домове јер не могу да издрже услове живота у којима су стално грађани другог реда, изложени анимозитету. Не могу да не видим да ће се слично догодити Србима на Косову и да се не солидаришем са њима. Биће тешко обезбедити им сигуран и достојан живот.“

[restrictedarea]

Ако се почну јвљати са жељом да се преселе, ви ћете их прихватити?

„Ја ћу им, без сумње, увек помоћи у свему што је у мојој моћи.“

Ваша позиција је да нећете престати да штитите интересе Србије – никад. Тврдите да, чак и ако Србија једном призна Косово, Српска то неће учинити. Али, до када ћете следити ту политику јер је већ сада јасно да је ваш национални став „тврђи“ од оног који показује Београд. Може ли се догодити да се врло брзо супротставите тој политици?

„Жеља нам је да се разумемо. Да ускладимо политике. Косовско питање је изнад свега, изнад неког ,бриселског папира‘. Оно њиме није ни решено ни завршено. Сви ми који представљамо Србе морамо да наставимо да разговарамо. Не желим било какво сукобљавање са Србијом. Немам никакве амбиције да се тамо намећем. Одлука о Косову је одлука државе Србије. Република Српска може да има став. И сасвим је сигурно да ће он бити на страни Србије. Ми никада нећемо признати независност Косова, последњи смо који бисмо то учинили.“

Утисак је, већ дуже време, да ваши односи са Београдом нису баш присни. Срели сте се прошле недеље са Александром Вучићем, за кога се верује да је кључна карика неслагања. Јесте ли изгладили неспоразуме?

„Све је ствар импресија. У сваком случају, обострана је заинтересованост да о свему разговарамо и да се разумемо колико можемо. Уверен сам да ће се ствари тако и кретати. Примарна прича није наш лични, него однос Републике Српске и Србије. Разумем да је Косово тренутно примарни интерес Србије, али очекујем да и Српска буде један од приоритета. Доказ да јесте тако је и сусрет две владе…“

Али, без присуства Вучића…

„Нисам то доживео као неку лошу намеру. Ту су били сви његови министри, који представљају највећу партију власти.“

Је ли вам нова власт опростила блискост са Тадићем и подршку коју сте му давали све време, па и на изборима?

„Никоме није непознато да смо Вучић и ја били на различитим странама у прошлом периоду. Али, државна политика коју он сада представља нешто је друго од опозиционог деловања. Зато сад морамо да радимо заједно и да разбијемо спекулације о неком сукобљавању.“

Чак и ако Вучић узврати, па на изборима који следе пружи подршку неком другом?

„Опозиција покушава да стави Вучића на место свог барјактара на изборима који нас очекују идуће године. Они се тиме хране, рачунајући да би то могао бити одговор на моју ранију подршку Тадићу и ДС. Али, и ангажман Вучића и Николића био је доста присутан у неким ранијим временима. И то се сматрало нормалним. Зато је на одлуци Београда и кључне партије власти да ли ће се дистанцирати од овдашње политике, или ће отворено некој страни дати подршку. Дабоме, од тога ће зависити и будући односи.“

Је ли Вас страх да би опозиција могла уз тај, како кажете, барјак, да се уздигне и да све ово што сте Ви градили годинама доведе у питање?

„Сигуран сам да не може. Снагу Српске коју смо поставили не могу да угрозе. Назад више нико не може да нас одвуче. Али, они који се нуде као алтернатива не могу да вуку даље. Сви су они већ били власт, и у њихово време Српска је једва преживљавала. Не верујем ни да је Србији стало до тога да овде дођу партије сервилне према странцима и да једног дана Република Српска буде испражњена. Верујем да Србија жели аутентичну политику, јаку Српску и подршку Србији.“

Ваша жеља да Српску осамосталите плаши свет, али ни Србија тој идеји не даје подршку. Смета ли вам када се Београд залаже за јединствену Босну, која за вас нема никакве шансе, када се народ у РС назива босанским, када је Сарајево центар у који се иде, а Бањалука избегава?

„Ми ћемо и даље водити аутентичну политику, по којој је Српска већ сад у много чему самостална. Не сумњам да то претерано не одговара Београду, јер је и претходна власт Бориса Тадића због тога имала проблема. Али, погубно је за РС да се њена политика одређује у Београду. Србија треба да заузме став да ми свој идентитет чувамо у складу са ,Дејтонским споразумом‘, чији је она гарант. То је лакше бранити, него улазити у спиралу да се Бањалука зове из Београда да би се вршили притисци зарад интереса Београда. Ми Србију волимо, али сами боље знамо шта је за нас најбоље. А најбоље за све је да свако води своју политику, у складу са својим интересима, а не из једног центра, који се зове Београд.“

Изгледа да би свима лакнуло када бисте се и ви мало смирили, покушали да следите пут „еврофанатизма“ и даље присутног у региону, и престали да искачете са својим србовањем у свету који то не прихвата и због кога стално пљуште пацке…

„ Ја нисам ничији и због мене нико не може да добија пацке. Не могу мене да користе за ту врсту приче јер ја не висим о врату Београду. Само покушавам да покажем свима, од Коштунице, Тадића, до Вучића, да имам изворни легитимитет, да радим у интересу свог народа и да његову значајну подршку све ове године уживам. То морају да знају. Али, да је Србија у исто време стављала до знања која је њена улога овде, у спровођењу и чувању ,Дејтонског споразума‘ и борила се за Косово, данас би њена улога била значајно боља. Када су је избили из приче о БиХ, схватили су да ће је и даље моћи кињити и понижавати. А оног часа када Београд помисли да ће моћи да прима наредбе центара моћи и преноси их Бањалуци, страдале су и Србија и Република Српска. На тај начин са мном не могу, и нису могли разговарати. И када је Борис Тадић у неколико наврата покушао неку поруку да ми пренесе, од мене би чуо одговор, и готово редовно био је на страни мог образложења. Тако је било и са Коштуницом.“

Очекујете да ће вас и актуелна власт разумети?

„Не знам. Моја сарадња са председником Николићем је веома коректна. Не могу ништа да приговорим ни односу са господином Вучићем. Видећемо како ће се ствари даље развијати.“

Напади на вас су све агресивнији, и сами сте наговештавали да се и у Српској спрема неко „пролеће“, попут оних арапских. Можете ли им се одупрети?

„Овде неће остварити никакво ‚пролеће‘. Српска је у младалачком заносу да буде још лепша и јача. Група студената на улици не значи револуцију, нити се тако смењује власт. Странци су схватили да од идуће године ступа на снагу нови четворогодишњи мандат политичких структура, и сада у паничним покушајима настоје да врате старе поданике на власт. Принцип је увек исти: прво се иде са криминализацијом. То покушавају откад се бавим политиком, и да је било ма шта што могу искористити, Милорад Додик данас овде не би био. Али, нису нашли ништа. Зато су нашли везе Младена Иванића у приватизацији ,Кристал банке за један евро, па о томе ћуте јер им требају полтрони.“

Град је све чешће облепљен плакатима против „лакташког клана“, а Ви стигму окорелог богаташа не успевате да скинете све ове године. Престали сте да се браните?

„Поносан сам на све што сам радио, што сам тим радом стекао и што живим у Лакташима. То је место добрих људи, који су све направили својим радом. Могу да причају шта хоће, да нападају, измишљају, пишу… Стојим им на располагању. Али, бранићу породицу и свој град, јер нико нема право у то да дира. Изабраћу начин како ћу их бранити. Мени је Српска на посебном тасу и све што радим, радим за њу, а не за Лакташе. Где год прођем видим објекте које сам ја правио. Хајде да видимо шта су урадили они пре мене, а који би да се врате. Нећу да губим време да им одговарам, њихова мржња ме не дотиче, ја не мрзим никог.“

Немате намеру да устукнете, да се повучете? Тражићете још један мандат?

„Бићу овде док ме народ буде хтео. Кад то не буде тако, мирно ћу отићи и радићу нешто друго. Али, једно сам сигуран: увек ћу смети да прођем овим градом, а да нико не пљује за мном.“

Страхујете ли, ипак, од резултата избора?

„Ни најмање. Народ препознаје лихваре. Он ће нас довести до убедљиве победе. Покушаћу доћи до сваког човека у Републици Српској да му објасним како ћу водити земљу до њене пуне слободе и самосталности. Они препознају шпекуланте. А ја то нисам.“

ОСТАЋУ СРБЕНДА, УЗАЛУД САЊАЈУ БОСАНСКУ НАЦИЈУ

Власт на нивоу БиХ готово да је потпуно одумрла, ви тамо више не одлазите, мало шта од заједничких обавеза се остварује. Када ће бити ударен последњи ексер на тај ковчег?

„И највећим заговорницима Босне, који о њој и даље морају јавно да говоре, она изгледа смешно. Али, добро плаћени међународни службеници имају обавезу да јој и даље дају вештачко дисање. Мисле да ће све бити у реду ако склоне Додика. Босна нема шансу да опстане: историјски, политички, економски, социјално, културно… Нема хемије која може да створи ту егзистенцију. Храни се монструм који нема никакве шансе, зато нећу за то да се борим. Босна поготово не може бити држава нације. Не може! То значи да ја прихватим да будем Босанац! Ја сам Србенда, славим Ђурђевдан, зар треба тога да се одрекнем зарад нечијих илузија? А знам да и сваки Србин мисли исто.“

СРБИЈА СЕ ОДРЕКЛА СВОЈИХ ПРАВА

Често се стиче утисак да нисте претерано задовољни како Србија брани интересе Српске и колико се позива на „Дејтон“?

„Србија често заборавља да, сем обавеза има и права, по том ,Дејтонском споразуму’. Али, на самом почетку је пропуштено да се ствари тако поставе. Србија је одговорна за ,Дејтонски споразум‘, и она ту одговорност не може да избегне. Покушај да се Србија искористи да овде доведе за странце пожељну структуру, била би најгора могућа услуга за саму Србију. Зато она мора да се врати на позиције које су јој дате, а којих се одрекла, и да се запита: како је могуће да једна Турска буде чланица Већа за имплементацију мира у БиХ, а да то не буде Србија?“

[/restrictedarea]