Загледани у људождерску будућност

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Формално нико неће укинути неку државу, али корпорације све мање плаћају порезе, становништво губи привилегије и примања, буџети држава нестају, а појављује се мноштво оних који хоће да контролишу територију, при чему вође „седе негде далеко”

Националне државе су изгубиле моћ, јер су се појавили нови играчи – транснационалне корпорације, (полу)тајна друштва и (затворени) клубови, као и међународна бирократија. Унутар националних држава сада често главну реч воде етничке мафије и тајкуни. Више се не поштује принцип немешања у унутрашње послове националне државе. САД су јавно саопштиле крајем прошлог века да ће се увек и свуда мешати, додајући да је то „ради правде“
Транснационалне корпорације све више утичу на светску политику и геополитику, а према речима Марине Лебедеве са Универзитета „Ломоносов“ све је добило и законске оквире 2000. године када је објављен „Глобални споразум“ Уједињених нација (UN Global Compact) потписан од Кофија Анана, којим је признато право транснационалним корпорацијама да се баве (гео)политиком.
У расправама о држави развила су се два става: држава је вечна вредност и, други, да је држава вечно зло. „Држава је постојала увек“, мада форма античких полиса или средњовековних империја цркви није баш образац идеалне државе. Држава у савременом схватању појма родила се пре три и по века, а „рођендан“ јој је 1648. године, када је потписан Вестфалски мир (тада је створен систем држава-нација). Тада су западноевропски краљеви победили Католичку лигу, чиме је започео пад и деструкција поретка створеног од Римокатоличке цркве. Тада је Црква сишла са власти, а на њено место је дошла савремена држава. У чему се састојала новина?

УЛОГА ПРОИЗВОДНИХ СИСТЕМА Држава као тело имала је територију и границе, у тим оквирима суверена је држава и друге државе немају права да се мешају у њене унутрашње послове, творац државе је нација (до тада су постојали етноси), државом управља национална бирократија. Контрола територије подразумева одговорност за догађања на њој (на пример тероризам), затим држава се брине за социјална питања и успоставља монопол над насиљем (војска, полиција, службе итд). Поред тога, држава је одговарала и за емисије новца и стање у привреди. То су биле основне функције државе.
Данас се територија једне државе обесмишљава глобалним карактером производње. Какве заједничке интересе имају послодавци из Европе са радницима из Индије и јапанским потрошачима? Ко би ратовао за нечије интересе у овој ситуацији? Монопол државе на насиље данас подривају организовани криминал, политичке и религиозне групације и најамници, који су данас једини способни да зашите транснационалне корпорације и њихове интересе (глобализовану производњу), јер ангажовање националне војске овде није могуће због међународног права које забрањује да војска једне државе буде упућена на територију друге државе. Даље, оно што је посебно важно у систему националних држава дошло је до обезвређивања квалификоване радне снаге, која се замењује роботима и другим машинама тзв. гипким производним системима.
Ова форма контроле појавила се у XVII веку и у науци је позната као индустријска фаза. Њена одлика је да је гурала народ у фабрике на рад и у регуларну војску, и терала их да се образују. Становништво је имало статус „радне снаге“ и браниоца отаџбине. Зато је „радну снагу“ требало учити, лечити, васпитавати (одвраћати од злих дела) и подстицати да „упражњавају секс ради репродукције“. Индустријском друштву је било потребно много људи и оно је бринуло за њихову судбину. Овде је тачка где започињу супротстављена вредновања државе. Једни су започели кампању против „тоталитарности“ државе, а други за њену заштиту јер „моја држава штити моја људска права“. (Узгред речено, више су у праву други, јер како данас видимо нема људских права без јаке државе). У индустријском друштву победник је био онај ко изврши мобилизацију већег броја људи – на грађевине века, у фабрике на изборе итд. Било је, наравно, пожељно да становништво буде одлично образовано. Било је пожељно да становништво буде здраво, да не пију превише и не користе наркотике, да нису агресивни итд. Зато је развијен школски и медицински систем који је испуњавао ове захтеве индустријског друштва, а који се са налетом глобализације разара. Било је нормално, са друге стране, да ти становници купују произведену робу (потрошачко друштво) и плаћају порезе. Једном речју, држава је контролисала, али и бринула се за становништво на својој територији.
Шта се догодило крајем XX века?

[restrictedarea]

„ВАШИНГТОНСКЕ ЧЕЗЕ“ Завршена је индустријска фаза. То је означило да специјалне војно-полицијске јединице замењују масовне државне војске, лабораторије фабричке хале, а телевизија и други медији бројне политичке комесаре агитаторе. Профит се све више остварује у локалним тачкама, те је довољно узети њих под контролу и оградити их од других, како у безбедносном, тако и у пропагандном смислу. У принципу из спољашњег света, тим локалним тачкама, више ништа није потребно. Сада је могуће да се људи не образују, да користе наркотике, да се баве проституцијом, трговином људским органима, да се баве криминалом, да неплаћају порезе, а да за то никога није брига. То се проглашава слободом – слободом од државе која нестаје, која више није способна да контролише становништво. Другим речима, стара држава у новом свету више није потребна. Објављена је у глобализованом свету демобилизација људи. Становништво се, једноставно речено, у новом свету препушта само себи, наводи редакција портала „bohemicus.livejournal.com“.
Тренутно у Уједињененим нацијама су представљене 193 државе које су биле важан играч на светској сцени. Но, сада им власт преузимају корпорације. Транснационалне корпорације су богатије од мноштва држава и то богатство тражи адекватан политички утицај, односно теже да преузму улогу државе.
Према резултатима истраживања Швајцарског федералног технолошког универзитета 90 одсто корпорацијског дохотка глобалне економије кроз различите форме слије се у само око 300 транснационалних корпорација, при чему 60 одсто дохотка отпада на финансијске корпорације. Транснационалне корпорације су се позиционирале у неколико регионалних групација, а најмоћнија је за сада западна група која се састоји од 49 финансијских корпорација: Goldman Sachs, Morgan Stanley, JP Morgan Chase, Barclays, UBS, Deutsche Bank, Credit Suisse и др. које контролишу 40 одсто осталих корпорација. Ове компаније не само да се боре за профит него подстичу учешће њихових кадрова у политици. Мноштво је начина преузимања власти од стране транснационалних корпорација. Од финансирања локалних (државних) власти до корупције, те преузимања државних чиновника на рад у компанији како би искористили своје везе за увећање профита. Ова појава се толико проширила захваљујући пракси у САД-у, да је добила и назив „вашингтонске чезе“.
Националне државе су имале, како смо већ навели, одређене обавезе: макар и декларативно власт је зависила од народа (преко избора); имала је социјалне обавезе у односу на становништво (од лечења до исплате пензија) и контролисала је територију државе (безбедносна функција). Но, више није тако. Народ више не бира Управне одборе транснационалних корпорација, обавезе према становништву нема ко да преузме, а границе држава се бришу (као и одговорност шта се ту догађа). Формално нико неће укинути неку државу, али корпорације све мање плаћају порезе, становништво губи привилегије и примања, буџети држава нестају, а појављује се мноштво оних који хоће да контролишу територију, при чему вође седе негде далеко.
Ако су, дакле, националне државе на самрти шта ће их заменити?

СТИХИЈА ЈЕ ИЗВАН МОРАЛА За сада, истиче Метасилаев за „livejournal.com“, стихија, безакоње и потписивање договора становника са најјачим субјектима (корпорацијама – глобалним правним контролорима) у свету за остварење неких права. Да бисте постали грађанин морате пружити одређену услугу некој корпорацији. Мораћемо потписивати да наш живот, достојанство, власништво итд. гарантује неко, а за то морамо платити, при чему различити системи права имају и различите цене. На пример, богати лорд моћи ће да купи право да има полне односе са децом. А права деце? Па, стихија је изван морала, а смена технолошког поретка (нестаје индустријско друштво) је стихија.
За индустријско друштво сваки човек је био извор зараде и зато га је требало обуздавати, учити, омогућити му да има квалитетан стан и храну, како би био задовољан. Из такве политике појавили су се средњи слој (класа) и савремена демократија. Савремени технолошки развој (заснован на информатици) води ка томе да је профит могуће остварити у уском слоју људи (реч је о елити – ту се убрајају и научници и делатници на пољу културе). Такође, да би друштвени систем функционисао није више потребно мноштво људи. Другим речима, сви остали, око половине сваког развијеног друштва и више од половине човечанства, постају сувишни! Њихово постојање са аспекта тржишне економије капитализма и закона профита је нерентабилно! У другом чланку занимљивог наслова „За кога нема места у новом поретку“, објављеном на руском порталу „voprosik.net“, констатује се да се у савременом капиталистичком поретку човек користи као материјал, као машина, а ако је то тако онда се он може и заменити роботом. Закључак је, крајње изненађујући, а гласи да у Новом светском поретку нема места за људе који не доносе профит.

ПРОБЛЕМ „НЕРЕНТАБИЛНОГ“ СТАНОВНИШТВА Из ове ситуације, сугерише већ цитирани Метасилаев, постоје два излаза. Ако је циљ човечанства и даље остварење профита (у оквиру тржишне економије), онда је главни задатак који нас очекује физичко уништење нерентабилног дела човечанства, јер они представљају нерационално трошење ресурса. Оно што је интересантно ово питање се већ стихијски решава и формирала су се три обрасца решавања нерентабилног дела становништва. Први образац се примењује у Африци и однедавно на Блиском истоку: становништво се држи у беди, социјалном хаосу и истребљује се болестима изазваним вештачким вирусима – почевши од СИДЕ. Други образац се примењује у Латинској Америци, источној Европи и Балкану: изводи се деиндустријализација и уништава средњи слој, са циљем да се преобрате у људе који више не прате социјално прихватљиве норме понашања него биолошке законитости борбе за опстанак. Оба ова примењена обрасца још нису довела до смањења популације, него само до свођења потрошње робе, хране и природних ресурса на најнижи ниво, што глобални моћници за сада не доживљавају као губитак или нестечени профит. Истовремено, у овим деловима света урушава се инфраструктура (и она социјална), што положај становништва чини крајње тешким, а његово уништење је могуће лако извести техничким, еколошким социјалним или катастрофама, што би било непримећено у развијеном свету. Трећи образац се примењује у Европској унији, Швајцарској и САД-у – то је подстицање узимања наркотика. Овде се ради на одобрењу лекарима да могу преписивати на рецепт и хероин, чиме би се ове зоне претвориле у значајне нарко-центре. У Европској унији је већ покренута официјелна кампања за легализацију коришћења метадона (синтетичког наркотика, замена за хероин) који би био заражен СИДОМ или хепатитисом Це и Де ради лакшег физичког уништења наркомана. Требало би знати да се са адекватном терапијом може излечити око 30 одсто хероинских зависника, а зависници од метадона немају шансу за излечење.
Глобална криза настала 2008. године убрзала је уништавање америчке и средње класе у Европској унији, што наводи на закључак да се убрзавају процеси који би требало да доведу до уништења „нерентабилног“ дела становништва на планети, дакле не само у сиромашним већ и у богатим земљама. У чланку „Корпорације разарају САД и свет“ објављеном на порталу „antizoomby.livejournal.com“ указује се на чињеницу да су деструктивни процеси под утицајем корпорација захватили важне сфере живота људи у САД-у. Половина радно способних Американаца не може да оде код лекара, нити да купи лекове јер нема новца. Угрожена су чак и деца. Истраживања УНИЦЕФ-а показала су да од 29 држава чланица Организације за економску сарадњу и развој (Organisation for Economic Cooperation and Development – OECD) по условима за развој деце САД заузимају 26 место. Такође и по другим показатељима стандард живота становништва у САД-у је опао, а појавио се и проблем воде за пиће.
Алтернатива овој људождерској перспективи је промена циљева човечанства, што значи и саме актуелне парадигме развоја друштва, што значи одрицање од стицања профита као циља и успостављање нових перспектива постојања човека ради саморазвоја. У супротном сасвим је извесно да ће капитализам човечанство одвести у нову епоху робовласништва, како то сугерише утицајни руски портал „voprosik.net“ у анализи занимљивог наслова: „После капитализма наступа робовласништво“.

[/restrictedarea]